Kомбинација ужаса историје колонијализма и логике капиталистичких корпорација у овом одломку кључна је за разумевање пророчанског карактера целог дела. Та не баш смешна шала у сржи Рата људи и даждевњака је наша наизглед неисцрпна способност да веру полажемо у две саме по себи противречне сањарије: капиталистичку фантазију о стално растућој економији и колонијалну фантазију о опустошеним земљама чији је прави разлог постојања само тај да их колонијалне газде заузму и експлоатишу.
Др Џон Ридер
Рат људи и даждевњака, једно од највећих дела научне фантастике 20. века, пророчанска је књига. Kад кажем пророчанска, мислим на то да у себи носи дар виђења садашњости онакве каква јесте, и не само што је види, него и нама осталима казује шта је то у шта гледамо. Рат људи и даждевњака је савременицима говорио да им је цивилизација зашла у зауставно време; објаснио је до које мере им је начин живота самоубиствено кратковид и неправедан. Осам и по деценија касније, након што је Трампова администрација избрисала „климатске промене” са својих званичних сајтова, а свет и даље бесно копа по јамама своје зависности од фосилних горива, Чапекова апокалиптична визија постала још језивија и још више узнемирава него својевремено у контексту Европе на ивици Другог светског рата.
Карел Чапек
Истовремено је Рат људи и даждевњака и веома забавна књига. Чапек је био мајстор лежерне новинарске форме зване фељтон, која је у Вебстеровом речнику дефинисана као „подлистак европских новина и магазина са садржајем посвећеним томе да забави најшири круг читалаца”. Рат људи и даждевњака се прво појавио у једним прашким новинама као фељтонски серијал; средишњи део романа делује као збирка насумично прикупљених, необуздано комичних новинских исечака о даждевњацима. Чапек читаоцима несумњиво говори о њиховој сопственој сујети, лудостима и бесмислицама. Ако је Рат људи и даждевњака јеремијада, онда је то јеремијада саопштена као стендап комедија.
Овај крајње необичан роман без главних ликова френетично јури преко континената и кроз целе деценије. Говори о врсти интелигентних саламандера који граде бране, о Даждевњацима из наслова, откривеним у ненасељеном заливу у Тихом океану, где њихова популација једва опстаје пред насртајима грабљивих ајкула. Kапетан холандског брода за лов на бисере даје им ножеве да се одупру ајкулама, а они њему заузврат дају бисере. Испоставља се да Даждевњаци нису само вешти градитељи брана и трагачи за бисерима.
Kад се коначно ослободе предатора, показују се и запањујуће плоднима. Бројност им за само пар година повећава са неколико стотина на милион. Заправо, испоставља се да су толико плодни и толико добри сакупљачи бисера да у наредних неколико година Пацифик постаје сасвим опељешен, а тржиште засићено. Пошто је трговина бисерима уминула, Пацифичко експортно друштво доноси важну одлуку: уместо да користе рад даждевњака да би их они опскрбљивали бисерима, продаваће сам њихов рад. Што ће рећи, одлучују се да се упусте у трговину робљем. То заиста и јесте трговина робљем, а не само неки узгој животиња, пошто Даждевњаци, осим што граде бране, и говоре, играју, читају и пишу, па постају и изумитељи, професори математике и врхунски стручњаци. Они нису људи, али су дефинитивно особе.
Тешко је разумети како то да читаоци нису увек видели аналогију између даждевњака и колонизованих народа као једну од најочигледнијих црта у роману, али су критичари заиста деценијама успевали да пропусте да истраже Чапекову невероватно снажну критику колонијализма. Једна од главних жаока Чапекове сатире је у томе што она приказује, поново и поново, како свет људи схвата даждевњаке као неку врсту ресурса природе, раднике, а истовремено их не признаје за бића каква су они сами. Све време, док су Даждевњаци окупирани и експлоатисани са циљем огромне екпропријације природних ресурса, а потом куповани и продавани као робовска радна снага, уједно их сматрају и егзотичним, претварају у фетиш, анатомски анализирају и спроводе експерименте над њима, сатерују их у гета и праве од њих жртвене јарце. Заправо, детаљни описи различитих начина на које људи гледају даждевњаке и не виде их чине већину романа.
Други део Рата људи и даждевњака, назван „По степенима цивилизације” састављен је углавном од разноврсне збирке исечака из новина, међу којима су и (по реду по ком се појављују):
– „Извештај о тржишту даждевњака”, који показује да је претходног месеца продато милион даждевњака, а да су ангажовани на гигантским пројектима широм света попут проширивања Панамског канала и вађење наслага и подводних стена из Торесовог мореуза; [1]
– „Даждевњаци спасавају живот тридесетшесторици дављеника”, у ком се уз коментаре локалних власти извештава о херојству даждевњака у Мадрасу при судару ферибота са паробродом, иако је „домородачко становништво било крајње узбуђено тиме што се Даждевњацима дозволило да се дотакну лица из виших каста која су се давила. Наиме, они сматрају да су Даждевњаци нечисти и да их не треба дотицати”;
– Низ извештаја о такозваној С-трговини, са похвалама, односно „да је некадашња трговина робљем била овако добро организована и хигијенски тако беспрекорно спровођена као данашња трговина Даждевњацима, могли бисмо робовима само да честитамо на положају”;
– Наставак о нелегалној трговини Даждевњацима, заснованој на масовним отмицама, а „претпоставља се да овакав транспорт просечно преживи двадесет пет до тридесет процената ухваћених Даждевњака”;
– Извештаји о пројектима на каквим су ангажовани Даждевњаци, као што је градња Велике Италије, „која би обухватала готово цело Средоземно море”, нова острва која би правили Јапан и Немачка, као и „прва авионска базу”, коју би градиле Сједињене Америчје Државе, „са огромним хотелом, спортским стадионом, забавним парком и биоскопским салама за пет хиљада људи”, па наратору због свега тога изгледа да је „човек постао свестан да тек сада постаје господар света, и то захваљујући Даждевњацима”;
– Чланак о првом конгресу научника о Даждевњацима, у ком се извештава о експериментима везаним искључиво за одређивање тога колики бол могу да поднесу даждевњаци и колико мало хране и воде им је потребно да би се одржали у животу; текст у часопису назван је „Имају ли Даждевњаци душу?” са бритким одговорима великана међу којима су Џ. Б. Шо, Тосканини и Ме Вест;
– Преглед иницијатива да се осмисли универзални језик да би се прилагодио ширењу популације Даждевњака по целом свету, иако је, нажалост, „у свакој земљи био пропагиран други Универзални Језик”;
– Извештаји о оснивању „Међународне лиге за заштиту Саламандера”, која је обезбедила „да се даждевњачко радилиште и стамбене просторије ограде високим, дашчаним плотом који би Даждевњаке штитио од разних узнемиравања, а што је главно, довољно одвајао свет Саламандера од људи”;
– Извештаје из америчке штампе о „девојкама које су, наводно, биле при купању силоване од Даждевњака”, што је за последицу имало низ линчовања; саопштење о појави нове религије, култа Великог Саламандера, који се „уопште није примио међу Даждевњацима, али је задобио поприлично следбеника међу људима”;
– Kомунистички манифест упућен Даждевњацима, скоро неразумљив због цензорских интервенција; преглед опречних ставова о „Проблему Даждевњака”, где једни препознају даждевњаке као „нову радничку класу”, а други их виде као „опасну конкуренцију људској радној снази”; појава првог научног рада који је написао Даждевњак, „Геолошки састав морског дна код Бахамских острва”; и коначно
– Преглед у којем се тврди да Даждевњаци, сада намножени на седам милијарди, „ступају у ред образованих народа” да би остварили доба „просперитета без преседана”.
Сабирање свих ових разуларених приказа на једном месту дође као пародија химне прогресу. Ту сазнајемо да су оно што чини ново Златно доба могућим заправо сви добро познати облици калкулације на кратке рокове: „Историјски догађаји не могу се више мерити вековима и деценијама, како је то било у досадашњим историјама човечанства, него годишњим кварталима у којима излазе тромесечни економски статистички извештаји”.
Изостављање дугорочне перспективе, уверава нас наивни наратор, изведено је због ефикасности: „На пример, сеоба народа која се некада отезала по неколико векова, обавила би се, уз данашњу организацију транспорта, за три године; друкчије се на томе не би могло зарадити. Слично је и с ликвидацијом Римског царства, с колонизацијом континената, с истребљивањем Индијанаца и тако даље. Данас би све то могло да се изврши неупоредиво брţе кад би се поверило јаким капиталистима.”
Kомбинација ужаса историје колонијализма и логике капиталистичких корпорација у овом одломку кључна је за разумевање пророчанског карактера целог дела. Та не баш смешна шала у сржи Рата људи и даждевњака је наша наизглед неисцрпна способност да веру полажемо у две саме по себи противречне сањарије: капиталистичку фантазију о стално растућој економији и колонијалну фантазију о опустошеним земљама чији је прави разлог постојања само тај да их колонијалне газде заузму и експлоатишу.
Отуда су, с једне стране, Даждевњаци брзо послати да праве вештачка острва да би задовољили апетите империјалистичких сила за тлом. С друге стране, наратор нас уверава, у тријумфалном закључку другог дела романа: „Штагод рекли, са Даждевњацима је на свет дошао дивовски напредак… Цела будућност света је у томе да се непрестано повећава производња и потрошња; а зашто је потребно још више Даждевњака, да би могли још више да произведу и да пождеру.”
Пажљивији читалац би, у овом тренутку, могао себи да каже: „Али сети се шта се догодило ловцима на бисере”. Више не значи увек и боље. Наравно, Чапек управо и исмева квазирелигиозну правоверност са каквом поборници капитализма прихватају уверење да је корпоративни профит основни циљ производње насупрот, рецимо, материјалној добробити друштва. Он, такође, васкрсава као шалу Марксову критику капитала, са Даждевњацима као стално растућем пролетаријату предодређеном да коначно преузме и трансформише капиталистички систем.
Чапека у англоамеричкој књижевности, као и у контексту научне фантастике, најчешће памте као особу која је прва употребила реч робот, у наслову и тексту комада из 1920. године R. U. R. (Rosumovi univerzali roboti), али не досети се увек свако и тога да робот на чешком значи просто „радник”. Даждевњаци су у овом смислу Чапекова екстремна верзија робота.
Трећи део романа назван је „Рат са Даждевњацима”, наслов свесно нетачан за овај одељака, као и за цео роман, пошто се у њему у две трећине говори о необјављеном рату човечанства против Даждевњака; а онда, на почетку трећег дела, ратом између људи различитих нација са Даждевњацима као муницијом за топове; и коначно, док се прича приводи крају, са низом преговора људи са Даждевњацима о условима глобалног реструктурирања које су Даждевњаци осмислили да би обезбедили довољно плићака уз обале да се смести сада већ десет милијарди њих нагомиланих у океанима.
Прича се завршава прекрајањем обале која сад допире до Прага. То колико је овај рат између људи и даждевњака далеко од велсовског рата светова или свемирске опере бриљантно је сажето у неким од Чапекових завршних реченица о том процесу. Наратор, овде, говори сам себи: „Нешто ћу ти рећи знаш ли ко још и сада, кад је већ петина Европе потопљена, лиферује Даждевњацима експлозив, торпеда и бушилице? Знаш ли ко то тако грозничаво, дању и ноћу, ради у лабораторијама да нађе још ефикасније машине и материје за рушење света? Знаш ли ко Даждевњацима позајмљује новац, ко финансира овај крај света, сав тај нови потоп?” „Знам. Све фабрике. Све банке. Све државе.”
Kада сам први пут прочитао Рат људи и даждевњака као малолетник, мој први утисак био је да је то урнебесан роман. Kасније, као дипломац, поново сам га читао, углавном у светлу марксистичке критике капитала и његове саме по себи контрадикторне и аутодеструктивне логике. А још касније, после 20 година каријере професора англистике [2], Рат људи и даждевњака постао је један од мојих главних примера бављења колонијализмом у научној фантастици.
Kада сам га прочитао пре писања овог есеја, док рат који је Трампова администрација покренула против прописа о очувању животне средине улази у четврту годину, нисам могао да одолим а да Чапекову причу не прочитам у контексту климатских промена. И сад питам: ко чак и сада, сасвим упућен у пораст температура на планети, топљење леда на половима и још бесније ватрене стихије што пустоше Kалифорнију и Аустралију, грозничаво ради на томе да се произведе још фосилних горива? Kо, чак и сада, проналази нове технике или дизајнира нову опрему да из тла исцрпи све до последње капи нафте? Kо чак и сада финансира ову пљачку животне средине?
Чапекова јеремијада говори ми да ће, иронично, одговарајући исход атропоцена бити остављање трагова Homo sapuensa на свему и свуда на свету док истовремено брише самог Homo sapuensa. Хајде да се надамо да ће, уместо тога, коначно имати ко да чује гласове попут Чапековог.
[1] Наводи из романа преузети су из идања Рат људи и даждевњака Kарела Чапека у преводу Слободанке Урошевић и Драгутина Мирковића, БИГЗ, Београд, 1975. (прим. прев).
[2] Џон Ридер је професор емеритус на Универзитету Хаваја у Манои. Аутор је књига Kолонијализам и појава научне фантастике (Wesleyan University press, 2008) и Научна фантастика и систем жанрова у масовној култури (Wesleyan University press, 2017). Добитник је награде за животно дело Удружења за истраживање научне фантастике. Овај есеј део је књиге Неједнаке будућности: Стратегије за опстанак заједница у спекулативној фикцији.
(Пулсе)
