Бактерије које живе у пустињи, хране се сунчевом енергијом, троше угљен-диоксид и емитују кисеоник могу да се убаце у фарбу која ће стварати кисеоник на будућој људској насеобини на Марсу. Научници су од бактерија Chroococcidiopsis cubana створили биолошки премаз који ствара и ослобађа одређену количину кисеоника, док истовремено смањује количину угљен-диоксида у ваздуху око себе.
Chroococcidiopsis cubana
Не само да би такав премаз могао да има функцију у будућем истраживању и насељавању свемира, већ би могао да нађе примену и на Земљи, наводи вођа научног тима микробиолог Симон Крингс, са Универзитета у Сарију у Великој Британији. Chroococcidiopsis је чудан род бактерија. У подручјима наше планете где бисте тешко очекивали постојање неког облика живота, вероватно ћете пронаћи ове бактерије. Употребљавају чудну врсту фотосинтезе која може да их нахрани чак и у условима лоше осветљености, са механизмом за преживљавање у мраку.
Осим на изузетно мрачним местима, могу да се нађу и у пустињама – у условима који се не разликују много од оних на Марсу. За разлику од других модрозелених бактерија, њихов метаболизам има пожељна својства. Бактерије троше угљен-диоксид од којег фотосинтезом ствара органска једињења и ослобађају кисеоник. Крингс и њен тим желели су да развију биопремаз који поседује та својства. У тим премазима су живе бактерије су инкорпориране у слојевима, а морају да буду издржљиви и да не садрже састојке који би могли да нашкоде бактеријама. Таква идеја је представљала велики изазов – биопремаз који је порозан, омогућава хидрацију и кретање ћелија, али је механички робустан и чврст.
Када су, после много испитивања, успели да га направе, морали су да тестирају да ли премаз функционише као што је планирано. Тим је пратио понашање и држање премаза 30 дана и вршио мерење емисије кисеоника и уношења угљен-диоксида. Утврдили су да је фарба константно током месеца емитовала 0,4 грама кисеоника по килограму биомасе. То је око 400 грама кисеоника за сваки килограм фарбе. Осим тога, фарба је упијала угљен-диоксид. Ова количина не би била довољна сама по себи за насеобину на Марсу. Тиму астронаута било би потребно на годину дана око 500 метричких тона кисеоника. Ипак, биопремаз би могао да допринесе стварању барем дела потребног кисеоника и уклањању одређене количине угљен-диоксида.
(РТС)
