И званично нигде у свету више није безбедна за пиће.
Перфлуоралкилне и полифлуороалкилне супстанце (PFAS) велика су група од више хиљада синтетичких хемикалија, чија је примена у модерном друштву врло раширена, а самим тиме бележи се и врло висока појавност истих у природи. Све хемикалије из те групе садржр везе угљеника и флора, једну од најснажнијих хемијских у органској хемији, која им омогућава да буду отпорне на разградњу при употреби и у околини.
Већина хемикалија из групе PFAS лако се преноси околином и прелази велике удаљености у односу на извор испуштања, а због чињенице да се не разграђују прозване су „вечним хемикалијама”. Извор им је искључиво људска активност, а најчешће их се може наћи у разним бојама, премазима, производима за заштиту површина од прљавштине те средствима за полирање. Загађења PFAS-ом често се проналазе у подземним водама, површинским водама и тлу, а најновије истраживање научника са универзитета у Стокхолму показало је да се ове опасне хемикалије могу пронаћи у кишници и снегу свуда у свету. Пронађене су тако чак и у подручју Тибета и на Антарктику.
Током протеклих 20 година, дозвољене граничне вредности ових једињења у води за пиће значајно су смањене (у САД је вредност смањена чак до 37,5 милиона пута за одређена једињења) будући да су истраживања показала њихову токсичност и повезала их с бројним болестима. Узму ли се ове референтне вредности из САД као релевантне, тада се кишница више нигде у свету не може сматрати сигурном за пиће, показују резултати ове студије. „Иако у индустријализованом свету кишницу не пијемо често, многи људи широм света очекују да она буде сигурна за пиће и да осигурава извор питке воде”, каже водитељ истраживања Ијан Kузинс.
Истраживање је такође показало да се ниво штетних PFAS група у атмосфери не смањује, упркос томе што их је велики светски произвођач, 3М, избацио из употребе пре 20 година. Они тамо остају и круже природом, из атмосфере долазе у воду и океане, потом се преко аеросола враћају у атмосферу. Научници очекују да ће слична ситуација остати каква јесте, односно да ће нивои ових спојева и даље бити више од дозвољених нивоа. Њихово уклањање из природног циклуса врло је скупо, а научници поручују да би тај трошак требало да сносе они који су генерисањем тих хемикалија профитирали – дакле, њихови произвођачи.
(Б92)
