Већина императора током трећег и четвртог века наше ере потицала је са простора данашње Србије, односно са ширег простора Балкана, из провинција Доње Паноније и Горње Мезије.
У драматичним променама које су задесиле Римску империју, ти појединци су играли кључну улогу и одредили не само будућност Римског царства него и судбину хришћанства и касније целе Европе. Kонстантин Велики био је тек један од двадесетак римских царева рођених на нашим просторима, попут Галерија, Проба, Kонстанција, Максимијана, Аурелијана, Лицинија, Грацијана, Kонстанса, Јовијана и других.
Kлаудије Готски, као и многи његови наследници био је рођен у Мезији, у данашњој земљи Србији. Укључивање територије Србије у римску државу текло је постепено. Најпре су област на доњој Сави и западна Србија укључене у провинцију Илирик. У већем делу историје Римског царства, простор Балканског полуострва се називао Илириком и обухватао је области од Јадрана до Родопа и од Ахаје до средњег Дунава, односно провинције: Норик, Панонија, Мезија, Македонија, Дакија, Тесалија, Ахаја, Епир.
У време цара Тиберија, Мезија је формално била под управом намесника (сенатског легата) провинције Македоније са Ахајом. Граница Мезије је на западу била река Drinus (Дрина), на северу anubius (Дунав), на истоку Pontus Euhinus (Црно Море), а на југу венац планина око Хема. Мезија се дакле налазила на просторима данашње Србије, јужно од Дунава и Саве.
Римски пут
Цар Домицијан је ову провинцију поделио на два дела: Горња Мезија (Moesia Superior се отприлике налазила на простору данашње Србије), а Доња Мезија (или Ripa Dacia) је ишла уз Дунав до Црног мора. Свака од ове две области била је под управом царског легата и прокуратора. Kао гранична провинција са великим стратешким значајем, Мезија је имала систем граничних утврђења уз Дунав. Горња Мезија била је врло важна и за одржавање веза између Паноније и Илирије, на западу, и југоисточних провинција (чувени Римски пут од Сингидунума ка Византу).
Мезија се посебно развила под династијом Антонина (други век), захваљујући заштити коју су јој пружале четири римске легије и њихове помоћне јединице (auhiliane) чији су војници регрутовани међу локалним становништвом. Осим стратешког значаја, Римљани су економски експлоатисали Мезију, која је била богата рудним богатствима (злато, бакар и друго). Забележено је да је Плауције Силван Елианус био први гувернер Мезије који је одатле испоручио пшеницу за Рим. Ова област, испресецана планинама, висоравнима, плодним долинама, пловним рекама и богатима градовима, са умереном климом, имала је све услове за развој привреде и културе.
У предримско доба становништво средњег Балкана живело је у селима. Правих градских насеља северно од Македоније није било. Градови су се углавном развијали око гарнизона римских легија. Прва римска насеља су се називала canabae (насеља уз војне логоре) и oppidum или pagus (насеља староседилаца). Римљани су обичавали да своје нове градове граде по строгим урбанистичким принципима. Након што би било изабрано погодно земљиште, свештеници би обележавали свете границе насеља – pomerium.
Kао и војни гарнизони, градови су имали облик правилног квадрата или правоуганика, коjи су пресецале равне улице што су се рачвале под правим углом. Већ на почетку градње била би одређена и места за градски форум и јавне зграде, попут амфитеатра, купатила, складишта и слично. Паралелно са изградњом кућа, чија висина је такође била строго утврђена, градио би се и водовод (аквадукт) који би у град доводио чисту текућу воду са најближих извора.
Најзад, градњу је пратила изградња поплочаног друма, као и луке (ако би се град развијао уз реку или море) да би место било најбрже и најлакше повезано с другим деловима Царства. У периоду други-трећи века на Дунаву су се развијала римска насељ, као што су били Singidunum (Београд), Viminacium (Kостолац), Margum, Bononia (Видин), Ratiaria, а јужније Naisus (Ниш) и Ulpiana. Насељима Singidunum, Margum, Viminacium и Ratiatia статус римских градова је додељен у периоду од цара Трајана до Марка Аурелија (први-други век). У трећем веку, Синфидунум и Виминацијум су стекли статус колоније, док је Маргум био municipium.
На челу градских заједница стајао je колегиј duovira или kvatuorvira, градско веће (dekurioni). У градовима су постојали и kvinkvenali (врста цензора), kvestori и edili. Градски управници су, углавном, бирани међу војним ветеранима. Градове Горње Мезије су прво насељавали војни ветерани и трговци, који су долазили из разних провинција (Италија, Мала Азија и друге), а и домородачко становништво које су постепено интегрисало у римски начин живота. Међу трговцима био је висок проценат странаца (из западних или источних провинција Царства). Међу грађанима градова на горњомезијском делу Дунава келтска и друга домородачка имена се у прво време ретко појављују.
Међутим, већ у другом и трећем веку већина становника градова на Дунаву су локалног порекла. У другом веку почиње регрутовање војника за римску војску од становника око војних логора, што је довело до настанка чувених илирских легија. Истовремено се шири романизација, па многи староседиоци стичу римско грађанско право. Царско гентилно име које се најчешће среће на натписима на Дунаву је Aurelius, што указује на чињеницу да је већина становника стекла статус римских грађана тек у време Kаракалиног едикта (212. године).
За римску државу велики економски значај имали су рудници на територији данашње Србије. Многобројни су трагови римског рударства у Горњој Мезији и Далмацији: натписи рудничких прокуратора и колона, руднички новац, жигови, галерије и др. Значај Мезије се наглашава у белешци једног римског правника који каже да је ова провинција сматрана за рударску, као што је Африка сматрана земљом жита.
У време Диоклецијанa један део Горње Мезије је постао провинција Дарданија са главним градом Наисом. Средином петог века, са инвазијом Хуна, разорена је већина римских градова Мезије који су се постојано развијали од другог века. Градско уређење постепено престаје да служи као основа римске (византијске) управе.
У Јустинијаново доба (шести век) ранија насеља на Дунаву и у Мезији су спојена са тврђавама и опасана зидовима. Међутим, крајем шестог века долазе нове инвазије Авара (и Словена), са којима се постепено преузимају и разарају и последњи остаци некадашње римске урбаности. Али у наставку наше приче враћамо се у трећи век – век опадања и обнове Царства.
До коначног краја много воде ће протећи Дунавом и Савом; много година одјекиваће кораци римских легионара углачаним каменом војног друма; столећима ће се подизати сенка римског орла изнад римских гарнизонима на лимесу и вијугати дим изнад бројних колонија и муниципија Балкана. И многи синови Дунава и Саве ће, огрнути пурпурним императорским плаштом, показати знак легијама да уз заглушујући ратнички узвик крену у бој да би врховима својих мачева исписали нове странице славне историје.
Један од таквих, један од највећих звао се Аурелијан. Одлика великог човека je да људске невоље и страхове превлада… („И онога ко је дуго био срећан чека његов део несреће” – Сенека: О провиђењу. Луцилију). Његово име је подсећало на латинску реч за злато (aureum), а повест о његовом животу пуна је легенди. Отац му је био скромног порекла, можда из Sirmium-а, како то наводи Historia augusta или, што је вероватније, из Доње Мезије, на Дунаву. Причало се да му је мајка била свештеница бога непобедивог Сунца – култ који је он сам као цар подржавао.
Поседовала је дар предвиђања, па је и свом сину прорекла високу каријеру – до те мере да му је већ платно за повијање направила од пурпурног плашта који је неки цар поклонио храму. Док је био беба, једна змија се омотала око његове колевке – знак божанског провиђења. У истом стилу један орао га је изнео из колевке и, не повредивши га, спустио га на свето место неког храма. Наравно, све претходне легенде су део уобичајеног арсенала имагинарних прича које прате каријеру и касније повести о сваком цару, чак и о оним најнезнатнијим.
Оно што представља историјску чињеницу јеste да је Луције Домиције Аурелијан вероватно око 214. године и да је као дуx equitum (тј. вођа коњице) учествовао у завери против цара Галијена (268. године). Ово му је вероватно омогућило напредовање под новим царом, Клаудије II Готски, који га поставља за врховног команданта све римске коњице. Аурелијан присутан у Сирмијуму истог онога дана када цар Клаудије умире од куге. Одмах након тога, у Сирмијуму илирске легије 270. године проглашавају га за новог цара. Није стога чудо да ће, на свом новцу Аурелијан касније славити род и врлине своје родне Илирије (genius Illiryci, virtus Illiryci).
Но мало је било тог хладног септембра 270. године међу грубим, брадатим, сировим илирским легионарима оних који су били свесни да, узвикујући име новога императора, не проглашавају само једног у дугом и монотоном низу краткотрајних, брзо заборављених владара. Овог пута биће другачије. У чврстом, четвртастом, као од брега одвајаном војнику, енергично стиснутих вилица и одлучног погледа, прозваним Мачоносац, римски свет ће упознати цара новога кова: једног из плејаде царева који ће ускоро заиста обновити царство и јединство римског света – resitutor orbis – како на речи, тако и на делу.
Аурелијан је, без сумње, био један од највећих римских царева позног царства. Иако је владао непуних пет година, за кратко време је постигао сјајне резултате у обнови Империје, водећи у свакој години своје краткотрајне власти бар по један рат из кога би излазио као победник. Прва година власти није обећавала ништа добро. Решивши се ривала, Клаудијевог млађег брата Квинтилија (владао само три месеца), Аурелијан се суочава са устанком у самом главном граду – Риму – у коме незадовољни радници из царских ковница новца подижу устанак и прокламују свог царског кандидата.
Тек што је устанак у крви угушен, на Италију се обрушава још једна од германских инвазија. У више битака у Италији и на Дунаву и након неколико неуспеха или делимичних успеха, Aurelianus крајњим напором успева да разбије инвазије Вандала, Јутуга и Сармата. Иако варвари неће у наредних стотину и више година упадати у Италију (све до упада Аларикових Гота 401. године) цар Аурелијан то није могао унапред знати. Оно што је схватао, било је да је сигурност главног града Царства угрожена.
Стога наређује подухват због којег се његово име и данас често помиње у модерним туристичким водичима Рима: он гради нове, масивне зидине којима опасава цео Рим и чији делови су и до данас опстали (Аурелијанове зидине). Утврдивши своју власт у самом центру Царства, император из Илирије креће у обнову јединства. Тих година Римско царство није јединствено, него се раздвојило на неколико политички потпуно неповезаних територија. Поред легитимног цара у Риму, на западу већ више од деценије опстаје потпуно независно Западно или Галско царство. На истоку се краљевство Палмире (град – раскрсница путева у Сирији) под управом лепе краљице Зенобије проширило на просторе од Мале Азије до самога Египта – житнице, трбуха самога Рима.
Али први корак који чини Аурелијан у обнови јединства није освајачки и агресиван, него дефанзиван, односно првенствено одбрамбени. Oн доноси 272. године до тада нечувену одлуку: наређује да се један део освојених територија потпуно напусти и да се римске легије, као и сво латинизовано становништво повуку на нове, сигурније и утврђеније границе! Ради се о напуштању Дакије, прекодунавске провинције (простор данашње Румуније) коју је уз највеће напоре још у другом веку освојио цар Трајан. Овај чин има веома велики значај за даљи економски и демографски развој Илирика, као стратешки централне области Царства, која усмерава даљи ток историје државе.
„Уопште, ако светом управља неко божанство, онда је све добро; а ако њиме влада случај, онда твој живот ипак не треба да буде само игра случаја и ништа више” (Марко Аурелије: „Размишљања самоме себи”).
Још један Марко Аурелије, назван Проб, постаје цар 276. године вољом источних легија. Али каква разлика између овог сировог легионара, потомка панонског земљорадника, рођеног у Сирмијуму 232. године од осетљивог и рафинираног Марка Аурелија – филозофа, који је умро у Сирмијуму пола века пре Пробовог рођења! Њихова веза у имену настала је из римског обичаја да се име мења у моменту када се мења нечији грађанских статус. На пример, приликом усвојења (што је била честа појава у Латина), посинак није мењао само породично, него и лично име, а често и надимак. Тако се цар-филозоф, на рођењу звао Марко Аније Верус, а тек након посињења, постао је Марко Аурелије.
Међутим, за велики број Аурелија у Римском царству заслужан је син Септимија Севера– император Каракала, у чије су време (212. године) сви становници Римског царства изједначени у правном статусу и добили статус римских грађана (до тада су пуни статус Римљана имали само становници Италије и римских колонија). Према обичају, сви ти нови грађани су добили нова имена по Каракалином званичном имену – Марко Аурелије Антонин. Другим речима, највероватније је да је Пробов деда или отац у то време добио римско грађанство.
Проб је први римски цар за кога сви извори изричито наводе да је рођен у самом граду Сирмијуму. Отац му се звао Максимус или Далмације и био је или вртлар, или војник. Kао и Аурелијан, Проб се одликовао у војсци и напредовао до високог командног положаја. У доба Аурелијана био је задужен за одбрану границе према Германима, а под следећим царем – Тацитом (такође подунавског порекла), пребачен је у Сирију и Египат. Није сасвим познато да ли је за изненадни Тацитов крај 276. године заслужан мач убице или брза болест. Тацитов брат Флоријан се прогласио за цара без шире подршке војске или сената, тако да Пробу, популарном војсковођи, није било тешко да порази свог противника.
Осим као настављач Аурелијановог дела, Проб је у историји посебно запамћен као цар који је велику пажњу посвећивао уређењу земљишта и нарочито je утицао на ширење садње винове лозе по Европи – од Галије до Паноније. Тако је забележено да је Проб први донео винову лозу и у крајеве око свог родног Sitmium-а – вероватно на Фрушку гору. И у градитељским подухватима, Probus је следио стопе свог славног претходника Аурелијана. Наставља комплетира зидине око Рима. Али кратак је предах који римски цар тога доба сме себи да приушти. Probus креће поново у рат на Персију. Војска се 282. године скупља у Панонији – у Sirmium-у, месту царевог рођења и у коjeм ће му ускоро доћи крај.
Наводно, након што је наредио да војници напорно раде на исушивању мочвара око Сирмијума, дошло је до побуне у којој је Проб био убијен. Много је, међутим, вероватније да је убиства дошло као последица нове побуне легија на западу (у Норику) које су за цара прогласиле свог команданта Каруса. Неколико година касније, Пробова смрт ће бити освећена на прави начин. Учинио је то његов земљак из Илирика и млађи саборац – Диоклес, касније прозван Диоклецијан.
(Пулсе)
