Зашто је борба против Рио Тинта прерасла у антирударску хистерију и јефтин еко-популизам?
Академик Владица Цветковић
Јесте ли чули да су одборници једне локалне самоуправе у Шумадији донели одлуку о забрани геолошких истраживања на њиховом подручју, а да су уз то и својим поштарима забранили да разносе писма возећи бицикл? Нисте? Али вас ипак занима зашто им сметају поштари на бициклу, јер за оно прво нема шта да се пита, то се подразумева.
Е, у овој колумни је баш о томе реч, о нашој друштвеној реалности у којој је став да су рударство и геологија пошасти против којих се треба борити, постао не само нормалан и прихватљив, већ и пожељан. Генерална проба дејства противрударске одбране у Србији одиграла се 2012. године када се јавност побунила против истраживања никла.
Тада су у заштиту живописних предела Мокре Горе, Златибора и Шумадије најпре стале неке познате личности, попут редитеља Емира Kустурице и књижевника и академика Љубомира Симовића, затим се побунио и велики део јавности, па је дошло до трајног прекида издавања истражних дозвола за та подручја. Наредних десетак година било је релативно мирно, истраживале су се металичне сировине сличним интензитетом и осим чињенице да више није било проспекције на никал, све друго је махом било у реду.
А онда се догодио следећи велики антирударски марш против намере компаније „Рио Тинто” да отвори рудник литијума у Јадру и Рађевини, чији је врхунац била (прва, права) блокада Газеле у новембру 2021. године. Власт се уплашила, па је убрзо укинут просторни план који предвиђа рудник код Лознице, чиме пројекат Јадар није могао да пређе из истраживачке у фазу експлоатације литијума.
За разлику од оног из 2012, овај последњи протест није се смирио, а нема много изгледа ни да хоће, барем не у скоријој будућности. Напротив, прерастао је у јавну хајку на рударство и геологију и добио обрисе друштвене хистерије која може произвести дуготрајне последице и то не само за сектор минералних сировина. Зашто је то тако, зашто је литијум за српску јавност испао запаљивији од никла?
До сада су нам однос друштвене користи и штете од рударења процењивали и сервирали глумци – не само глумци из позоришта и са филма, већ и они из Народне скупштине, из САНУ, са универзитета, и сви заједно с протестних говорница. Наш народ није увек у стању да разликује фарсу од стварности, зато молим све наше глумце с.л. да о томе поведу рачуна.
Питање има пуно смисла јер знамо да је ова најновија побуна само следила образац оне претходне против никла. И овога пута су важну улогу противника рударења одиграле особе из филмске и позоришне уметности, а стручна и морална подршка им је (опет) дошла из САНУ и са универзитета, махом од академика и професора који се баве проучавањем и заштитом природе. Инжењери рударства и геологије били су (опет) или позивани да говоре про форма или потпуно игнорисани и то не зато што им је одрицана стручност, већ због тога што им је унапред спочитавана пристрасност (читај: корупција).
Основна разлика између ових двеју јавних паника које раздваја читава једна деценија, јесте у томе што је у овој последњој против експлоатације јадарита употребљен еколошки популизам преко сваке мере и укуса, напредњачки и по карактеру и по интензитету, повремено и изнад највиших домета Вучићеве реторике. У време одбране од никла још нисмо имали Вучићев огледни (угледни) пример и то преузимање његовог рецепта за спиновање јавности и јесте највећа срамота наших данашњих еколошких популиста.
Вучићева матрица за манипулацију грађанским страхом: ево грозних суседа – ја ћу вас одбранити, ево поплаве – ја ћу вас избавити, ево глади – ја вас храним, ево и пандемије – ја ћу вас излечити, преузета је један за један: ево разбојника из „Рио Тинта” – ми ћемо вас одбранити! А нападачки наратив усмерен према једној страној рударској компанији убрзо се раширио на читав рударски сектор у Србији.
Легитимне критике једног недовољно транспарентног рударског пројекта и исправна жеља да се заштити природа зачас су се преобразиле у пуко скупљање политичких поена. Све то данас изгледа само јадно и јефтино, али сутра би могло скупо да кошта грађане Србије.
Пласирање дезинформација о нечему што народ објективно не разуме и истовремено ширење страха од последица које су том истом народу лако замисливе, попут сценарија у којем се Подриње претвара у сахарске пределе јужне Либије или оног у којем ће нас литијум све потровати, почев од Левча, где ће бити више рудника литијума него школа и цркава заједно – све то није ништа друго него параполитичка злоупотреба чињенице да нам је јавност слабо образована и подложна моралној паници. Врхунац еколошког популизма за мене је прикупљање потписа за забрану експлоатације (и истраживања!?) литијума и бора у целој Србији.
Томе стварно не могу довољно да се начудим: Покрет „Kрени-промени”, који је личио на снагу која може да поведе Србију набоље, одређује правце свог грађанског и политичког активизма тако што их уклапа у мишљења неуке и спиноване јавности. Шта су тиме постали они који би требало да буду просветитељски инфлуенсери: Kрени, али прво питај народ шта жели, па онда промени – а шта то?
Шта мислите, колико је мораторијумских потписника у тренутку стављања свог потписа знало одговор на елементарно питање: Да ли се литијум експлоатише површинском или подземном експлоатацијом? Прикупљањем ових потписа од стране групе младих, за које се чинило да им је важно то што је у нашем друштву замрла јавна дискусија, метафорички речено, сакупљено је и грање за ломачу и (још једно) ритуално спаљивање симбола друштвеног дијалога у Србији.
Сада смо још даље од јавне дебате о томе да ли су Србији потребна сазнања о њеним минералним ресурсима, а уместо правог разговора имамо сирово, искључиво и непомирљиво негирање рударства и геологије као делатности. У таквом квазидијалогу једна страна је присвојила тапију над свим питањима која се тичу заштите природе и здравља људи, страна која самим тим што шири искључиво узнемирујуће информације не мора да пази на истину да би је јавност слушала.
Зато су се у нашем медијском простору намножиле (и одомаћиле) неке грубе неистине, попут тога да литијум нико ни не намерава да експлоатише ван пустиње или неке логичке противречности као што је она између тврдње да ће се ускоро правити само натријумске батерије па литијум више неће бити важан и процене да ће литијуму цена толико скочити па ће приход компаније бити пет пута већи од планираног, док ће сирота Србија остати само са рудном рентом. Инжењери немају кад да објасне ове и друге сличне глупости јер су, ако су уопште у прилици да причају, приморани да најпре одговоре на паљбу унакрсних питања из ултрапопулистичког асортимана, на пример: Да ли мислиш да је боље да нам деца пију млеко или да их трује литијум?
Да ли би пре да предахнеш на неком пашњаку или да заноћиш у напуштеном рударском копу? Да ли би теби пријало да ти минирају близу куће? Шта би рекао да мораш да продаш имање које ти је деда оставио, и томе слично. У таквој имитацији разговора никад се не долази до кључних питања за решавање дилеме рудник или не. На пример, једно од њих би гласило: Да ли уопште постоји прихватљиво нарушавање животне средине које има смисла поднети ради користи за грађане и државу?
И на крају да помогнем свима који ће у овоме што сам написао пре свега тражити неки мој посебан, лични и, дакако, скривени мотив. Знам да многи виде само две могућности: или су ме поткупили или сам тзв. корисни идиот, онај који страним компанијама служи несвесно и бесплатно. Поткупљен нисам, јер да јесам ваљда бих то знао, а за ово друго се, веровали или не, питам сваки пут пре него било шта напишем или изговорим о овој теми. Зато потпуно мирне савести закључујем: не постоји ниједан други разлог због којег би Србија требало да дозволи отварање рудника у Јадру осим позитивне процене да би од експлоатације литијума грађани и држава имали довољно користи, знатно више од штете која је свакако неминовна.
Одлуку базирану на таквој процени не може да донесе нико осим самих грађана које претходно треба да информишу прави стручњаци и одговорни политичари. До сада су нам однос друштвене користи и штете од рударења процењивали и сервирали глумци – не само глумци из позоришта и са филма, већ и они из Народне скупштине, из САНУ, са универзитета, и сви заједно с протестних говорница. Наш народ није увек у стању да разликује фарсу од стварности, зато молим све наше глумце с.л. да о томе поведу рачуна.
(Данас)
