КОСМЕТ БЕЗ АЛБАНАЦА

„Дефтер за Вукову област”, званични документ Османског царства из 1455. године, чији оригинал се налази у Историјском архиву у Истанбулу показује да средином 15. века на простору Косова и Метохије није било Шиптара.

Прецизније, на целом простору између Проклетија и Копаоника било је само 46 албанских породица. То је званични резултат пописа становништва турских власти, а који је, као јединствен документ, сачуван до данашњих дана. Овај документ показује и сав бесмисао тврдњи званичника из Приштине да су Албанци, као староседеоци, чак учествовали и у Боју на Косову, на страни кнеза Лазара Хребељановића, а да јунак који је убио турског цара Мурата, у традицији познат као Милош Обилић, није био Србин него Албанац.

Ако је 1455. године у српској покрајини било само 46 албанских породица, намеће се закључак да их 1389. године, када су српски витезови на Газиместану дочекали и потукли турску војску, дакле 66 година пре пописа, тамо није ни било. На почетку „Дефтера за Вукову област” пише да је он сачињен 1455. године у „земљи Бранковића”. A то је доказ да су и шест деценија пошто су окупирали Косово, а Вука Бранковића одвели у тамницу у Цариград, где је умро, Турци ту територију називали по његовом имену. Османлијски пописивачи су забележили да на КиМ постоји 480 насеља, са 12.985 кућа.

У тим кућама живело је укупно 14.087 носилаца домаћинстава, од чега су 13.696 били одрасли мушкарци, а 480 жене удовице чији су мужеви и други одрасли мушки укућани погинули у сталним ратним сукобима. Највише кућа –12.840 припадало је Србима православцима, 75 Власима, 46 Албанцима, 17 Бугарима, пет Грцима, a по једна Јеврејима и римокатолицима. Срби су живели и били већина становништва у свих 480 насеља између Проклетија и Шар-планине на југу и падина Копаоника на северу. Влашка домаћинства, њих 75, била су у 34, док је присуство Албанаца забележено у свега 23 села. Када се погледа укупан број албанских домаћинстава, испада да су у та 23 села у просеку била по два албанска домаћинства. Седамнаест бугарских домаћинстава било је распоређено у десет села. Пет грчких домаћинстава живело је у Лаушу и Вучитрну, у којем је евидентирано присуство по једне јеврејске и римокатоличке породице.

Од презимена која су пописивачи записали, 95,88 одсто су српског порекла, 1,98 романског, 1,56 одсто неутврђеног, 0,26 одсто албанског и 0,25 грчког порекла. Забележено је да неки одрасли мушкарци немају своје куће, и они су евидентирани као сиромаси. Осим имена насеља, која су сва српска, Турци су бележили и називе осталих топонима. У документу који има 480 страна нема ниједног назива насеља, брда, реке или планине са албанским именом. „Дефтер за Вукову област” је величине 30 x 12 центиметара, увезан је у кожни повез и представља целину без икаквих интерполација. Обухвата 240 фолија, односно 480 страница. Писан је на белом папиру црним мастилом, и то веома лепим рукописом. У њему су записана и имена тадашњих становника Косова Поља и околних крајева. Најпопуларнија мушка имена на КиМ 1455. године су била Радислав, Богдан, Радица, Стјепан и Никола, затим Рајко, Милош, Радослав, Богоје, Дорослав, Богдан, Прибоје и Милован, док су женска била Оливера, Радислава, Стојислава, Јелена, Станислава, Владислава и Вукосава.

За пет векова турске окупације, ситуација се драматично променила. Османлијски окупатор је сталним терором подстрекивао прелазак српског становништва на ислам и његово арбанашење, а у последња два века насељавање Албанаца из Албаније. Ипак, најдраматичније промене структуре становништва догодиле су се у двадесетом веку. У Другом светском рату, бежећи од шиптарског терора, око 200.000 Срба побегло је у средишњу Србију. После рата, комунистичка власт је већини забранила повратак у завичај.

Процес свођења Срба на апсолутну мањину завршен је 1999. године, после агресије варвара из НАТО-а, када је јужна српска покрајина предата на управу том злочиначком војном савезу и мисији УН. За само неколико месеци више од 200.000 Срба из Приштине и других делова КиМ протерано је у тзв. ужу Србију. Према последњем попису становништва на територији АП Косово и Метохија, који је спроведен почетком априла 2011. године, тамо је живело 1,7 милиона људи. Овај број углавном обухвата Албанце, пошто попис није спроведен у четири општине на северу покрајине, а и највећи део Срба јужно од Ибра га је бојкотовао. У бирачким списковима Републике Србије води се око 116.000 становника Косова и Метохије српске националности који имају право гласа. У овај број је урачунато и око 9.000 Горанаца, који су примили ислам, али сматрају да припадају српском етничком стаблу.

Да Албанаца није било не само на Косову и Метохији но ни у северној Албанији сведочи и „Дечанска хрисовуља из 1330. године, која садржи детаљан списак домаћинстава која су пописана у Метохији и данашњој северној Албанији, на метоху манастира Високи Дечани. Из хрисовуље сазнајемо на манастирској земљи са обе стране Проклетија има 89 села, 86 српских и три албанска. Од 2.166 земљорадничких газдинстава и 2.666 сточарских само су 44 била албанска.

(Србининфо)