МЕЂУ ИЗМЕЂУ

КОСМИЧКИ ЗРАЦИ СУ ДОШЉАЦИ

976 pregleda
Из других галаксија (Википедија)

До сада се веровало да потичу из Млечног пута, средишта наше галаксије, а највероватније долазе из других, удаљенијих галаксија, показало је ново истраживање.

Kосмички зраци за које се веровало да потичу из Млечног пута, средишта наше галаксије, највероватније долазе из других, удаљенијих галаксија, показало је ново истраживање. Тим од 400 међународних научника из 18 земаља израдио је мапу места из којих потичу ове високоенергетске честице, објављено је у америчком часопису „Сајенс”.

„Ово откриће пружило нам је бољи увид у настанак нашег свемира, Млечног пута и других галаксија”, рекао је Kарл-Хајнц Kамперт, портпарол немачког универзитета Вупертал. Kосмички зраци представљају збир атомских језгара, од протона водоника до гвожђа. Свака галаксија шаље јединствену мешавину тих језгара у виду космичких зрака.

Научници су успели да измере састав тих зрака и одреде о којим галаксијама је реч по њиховом специфичном космичком отиску. Наше Сунце константно одашиље нискоенергетске космичке зраке, познате као соларни ветрови. Пошто су нискоенергетске честице набијене, магнетна поља их одбијају, што научницима представља проблем приликом одређивања њиховог одредишта јер до Земље долазе равномерно распрострањене, попут светла које пролази кроз маглу.

Високоенергетске честице није лако скренути с њихове путање, због чега постају погодни кандидати за истраживање њиховог порекла. Нажалост, овај тип честица врло је редак и до Земље долази у просеку темпом од једне честице по површини фудбалског игралишта у сваком веку. Опсерваторија Пјер Оже у Аргентини, која је сакупила податке за истраживање, довољно је велика да прикупи довољно информација о томе из којег смера су стигле честице.

Током десетогодишњег истраживања Опсерваторија је регистровала 30.000 високоенергетских честица. Опсерваторија се састоји од 1.600 станица с детекторима честица, распрострањених на површини већој од 3.000 квадратних километара. Свака станица опремљена је резервоаром с 12 тона воде и детектором који може да утврди да ли је у питању високоенергетска честица или не.

(Извор Б92)

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар