Истраживање и изучавање космоса је управо оно што је још Дејвид Хјум рекао за метафизику: лепа интелектуална забава. Не само да ће заувек остати несазнат, већ ће остати и непредвидив и као идеја и у пракси.
Никола Пилиповић
Присећам се револта генијалног и оригиналног астронома Фреда Хојла поводом слања сонди на Месец, уместо да се та средства искористе за истраживање космоса. Хојл је, без сумње, био пристрасан иначе би му било јасно да је и истраживање космоса јалов посао који се граничи, или се чак и своди на метафизичке проблеме. Јер, не само да ће заувек остати несазнат, већ ће остати и непредвидив и као идеја и у пракси.
Kосмос је несазнатљив као идеја из три више него довољна разлога.
Први: зато што под појмом знање мислимо и морамо мислити само на оно што је искуствено истинито, а космос је ван нашег искуства. Законе природе, које сазнајемо кроз индукцију, кроз искуство, које дорађујемо и поправљамо са сваким новим искуством и новим сазнањем, не можемо користити ван тог искуства, јер немамо никакав критеријум да проценимо колико велику грешку правимо.
Други разлог изражава принцип хијерархије: ниједна целина не може бити сазната из саме себе. Овај принцип је апсолутно истинит јер је само један аналитички суд, по дефиницији; a priori се захтева да предикат не излази ван субјекта, те самим тим и не може му ништа додати. Значи, космос је могуће сазнати само из неког спољашњег универзума, што не можемо ни замислити.
Трећи, такође довољан разлог је што космос не подлеже искључиво каузалитету, јер неки његови објекти су сингуларитети – жива бића, који по дефиницији не подлежу каузалитету, па тиме ни сазнању.
Иако је неспорно да оно што теоријски није могуће, није могуће ни у пракси, ми ћемо се, очигледности ради, упустити у доказивање да ни у пракси космос није ни сазнатљив ни предвидљив.
Почнимо од прве тврдње: да је космос ван домена нашег искуства. Физика није дошла, нити би икада могла доћи, до сазнања предмета свог изучавања – до појма материја, и тиме она није теоријска наука већ је ограничена и сведена на искуство. Kонкретно, ми о материји знамо само оно што нам показује наше искуство: да се јавља у две форме – као материјални објект и као енергетско поље које, захваљујући генијалном Алберту Ајнштајну, знамо да квантитавно изједначимо, иако не схватамо њихову суштину. Немамо ни најмању представу да ли се материја може појавити и у некој трећој или чак четвртој, петој и тако даље форми.
Прво и најважније питање јесте да ли је са „великим праском” дошла сва материја данашњег космоса или је она и доцније пристизала, или се можда одливала? Друго, ништа мање значајно питање је: у којој форми је материја пристизала: некој од две нама познатих или у некој трећој, на пример у форми субсубатомских честица које су испод прага осетљивости нашег материјалног света. Треће питање би било: да ли се то дешавало повремено или континуално и равномерно или неравномерно? Ако би, примера ради, материја пристизала у форми субсубатомских честица (на било који начин), онда би то објаснило феномен гравитације и феномен еквивалентности две форме материје које знамо и две форме понашања светлости. Али би наша тумачења космоса драматично деградирало.
Оно што је дошло са „великим праском” (ВП), није донело никакву информацију са собом и тек се са формирањем космоса и само формирало као материјални објекти и као енергетска поља. Узалуд разбијамо елементарне честице, стварајући неограничен број виртуелних честица, јер више од тога да нам је материја дата кроз ове две форме не можемо сазнати, а тиме се вртимо у кругу лажних сазнања.
Други разлог, да се (затворена) целина не може сазнати изнутра, из саме себе, можемо демонстрирати немогућношћу сазнања самог ВП: шта је његова суштина, шта је он још донео, одакле је дошао, шта му је претходило и тако даље све оно што не знамо. Та питања су метафизичка само по немогућности нашег (и било чијег) сазнања и одговора на њих, али су ти одговори веома значајни не само за разумевање космоса, већ и нашег искуства.
Ако је ВП последица осцилације космоса, мање или више, у складу са општом теоријом релативности, онда је реално претпоставити да је космос са ВП и дефинисан, што не значи и доступан сазнању јер је сазнато само оно што је и искушено, већ само то да се наше искуство, све више приближава истини, наравно, никад је не достижући и да наша нагађања о космосу садрже делић истине. Али ако је ВП стигао из неког другог универзума – трећа могућност би била некакава Божија креација, што a priori одбацујем – јер би он, вероватно, и данас био спољашњи и у неком смислу гранични, онда се отварају многа питања – на која не можемо имати одговоре – а она значајно утичу и на наше искуство, а наше тумачење космоса деградирају на наивно нагађање.
Прво и најважније питање јесте да ли је са ВП дошла сва материја данашњег космоса или је она и доцније пристизала, или се можда одливала? Друго, ништа мање значајно питање је: у којој форми је материја пристизала: некој од две нама познатих или у некој трећој, на пример у форми субсубатомских честица које су испод прага осетљивости нашег материјалног света. Треће питање би било: да ли се то дешавало повремено или континуално и равномерно или неравномерно? Ако би, примера ради, материја пристизала у форми субсубатомских честица (на било који начин), онда би то објаснило феномен гравитације и феномен еквивалентности две форме материје које знамо и две форме понашања светлости. Али би наша тумачења космоса драматично деградирало.
Онда би данашње масе елементарних, а тиме и свих других, честица биле веће него у прошлости, што значи да би и данашњи спектар зрачења био померен у плаво и тиме се суперпонирао с црвеним помаком (услед Доплеровог ефекта или гравитације, свеједно). А сва наша нагађања о космосу почивају на црвеном помаку, те би наше заблуде о његовој величини, старости, маси, брзинама објеката, биле за још један степен веће. Не сугеришем да је то могућ сценарио, већ само да укажем на потребу да будемо отвореног ума, да без предрасуда приступамо тумачењу феномена, да консензус производи само догме и да је допуштен само споразумевања ради.
У прилог томе указујем на један феномен који пркоси физичким законима и законима логике, те га нико није растумачио. То је гигантизам флоре и фауне у доба Јуре, који је у данашњој гравитацији немогућ. Задржимо се на примерима из фауне, на палеонтолошким налазима о тим невероватно великим бићима и на копну и у ваздуху, али не и у мору где се гравитација анулира потиском воде. Аргентиносаурус је имао масу од 80-100 тона, данас он не би могао ни стајати. Његов врат од 10 и више метара захтевао би посебну коштану конструкцију коју има и жирафа с вратом краћим од 4 метра, а тога нема. Његово срце би морало да има масу већу од 5 тона.
Летачи су још изразитији пример. Мора се објаснити како је кецалкоатл са распоном крила од 10м метара и масом од 200 килогарма могао да узлети, а данас летачи не прелазе масу од 15 килограма. Луцидни експериментатори уз све технолошке погодности (које живо биће не може имати), не успевају да подигну у ваздух више од 30-40 килограма масе својих справа. Најзад, бића у океанима директно указују на гравитацију, јер је плави кит највећа животиња свих времена, показују да велика катастрофа која је уништила диносурусе није била прекретница и у идеји да је величина предност, то јест природна селекција би опет изнедрила гиганте да је то дозволила гравитација.
Трећи разлог лежи у еволуцији. Еволуцији материје, еволуцији знања кроз коју настају форме све већег потенцијала и у знању и у енергији. Форме које достижу потенцијал сопствене материјалне структуре и еволуирајући, што значи и вршећи агресију на окружење, морају на крају да саме себе униште у колапсу који може бити космичких размера. А тих бића, тих сингуларитета који не подлежу каузалитету има милијарде милијарди и њихов колапс није могуће разлучити од каузално насталих феномена, те космос остаје не само несазнат већ и непредвидив.
Да закључим. Истраживање и изучавање космоса је управо оно што је још Дејвид Хјум рекао за метафизику: лепа интелектуална забава.
