АРГУСОВ ПОГЛЕД

KРАЈ ХИПЕРГЛОБАЛИЗМА

Pixabay

Што је још погубније, глобалним корпорацијама је дозвољено да остварену добит усмеравају у пореска уточишта на Девичанским или Kајманским острвима без обавезе да тамо преместе део својих послова.


Проф. др Дани Родрик

Водеће светске економије су 5. јуна најавиле споразум који би требало да побољша изгледе за наплату пореза од великих глобалних корпорација. Споразум још није добио формалну подршку ширег круга земаља и преостало је много детаља које треба дефинисати пре него што ступи на снагу. Али већ сада је јасно да се овај план може описати као историјски.

Нацрт споразума држава чланица Г7 почива на два носећа елемента. Први је предлог за увођење минималне глобалне пореске стопе за највеће корпорације од 15%. Други је намера да се део глобалног профита ових корпорација усмери у земље у којима послују, независно од тога где им је регистровано седиште. Тако постављени циљеви показују да ће важећа правила хиперглобализације, којима су државе биле приморане да се утркују у нуђењу бољих услова не би ли привукле глобалне корпорације, морати да се мењају. Усклађивање пореских политика на глобалном нивоу донедавно није било могуће због противљења Сједињених Држава. Овог пута се администрација под вођством председника Бајдена заложила да споразум буде прихваћен.

Откако је 80-их година почела трка у смањивању пореза на добит правних лица, просечна пореска стопа је опала са готово 50% на око 24% 2020. године. Многе земље нуде бројне додатне олакшице којима се ефективне пореске стопе спуштају на ниво једноцифрених бројева. Што је још погубније, глобалним корпорацијама је дозвољено да остварену добит усмеравају у пореска уточишта на Девичанским или Kајманским острвима без обавезе да тамо преместе део својих послова. Габријел Закман с Берклија показује да велики део добити стечене у иностранству америчке корпорације упућују у пореска уточишта где имају занемарљиво мали број запослених.

Чак и ако занемаримо бројне административне препреке на путу даље реализације овог плана, извесно је да ће се предлог наћи на мети критика из два правца. Борци за пореску правду ће минималну глобалну пореску стопу од 15% оценити као недовољну, док ће јој се земље у развоју противити као непотребној рестрикцији која умањује изгледе да привуку инвеститоре. Али могуће је да су аутори предлога имали у виду оба могућа приговора: ниска стопа је одабрана управо да би се изашло у сусрет земљама у развоју, а глобална дистрибуција добити требало би да омогући јурисдикцијама с вишим пореским стопама да надокнаде део изгубљених прихода.

У групи развијених земаља пореску стопу нижу од предложеног минимума нуди једино Ирска – 12,5%. Али има и малих земаља, као што су Молдавија (12%), Парагвај (10%) и Узбекистан (7,5%), које ниским пореским стопама настоје да привуку стране инвеститоре од којих очекују добра радна места и нове технологије. Ниже пореске стопе су најдиректнији начин да се компанијама које послују у негостољубивим окружењима понуди нека врста компензације за проблеме са којима се суочавају. У неким азијским земљама, попут Сингапура (где прописана стопа износи 17%, али се за неке послове одобравају олакшице) ефективне пореске стопе би такође могле завршити на погрешној страни предложеног минимума.

Засад је јасно да земље које функционишу као пореска уточишта, којима је једини интерес да књиже профит на папиру, без привлачења новог капитала, немају на шта да се жале. Већ су учиниле велику услугу глобалним корпорацијама омогућивши им да избегавају плаћање пореза и тако нанеле штету буџетима многих земаља.

Аргументи за увођење јединствене минималне пореске стопе за добит правних лица најуверљивији су када их размењују земље сличних преференција које желе да избегну затвореникову дилему и манипулације пореским стопама у страху да би се капитал могао преселити у неку другу земљу. То важи за већину развијених земаља, мада не за све, као што показују примери Ирске, Холандије и Сингапура. Али у ситуацији када постоје значајне разлике у степену развијености и другим карактеристикама, решење примерено за једну земљу могло би угрозити развој у некој другој.

Сједињене Државе и европске земље с високим пореским стопама сигурно ће приговарати због губитка пореских прихода уколико сиромашније земље остану при нижим стопама. Али ништа их не спречава да домаће компаније унилатерално опорезују по вишим стопама. Домаћим компанијама могу разрезати порез на глобалну добит према уделу зараде који су остварили на домаћем тржишту. Закман сматра да свака земља то може учинити за себе, независно од покушаја глобалне хармонизације и координације. То је предвиђено другим елементом споразума Г7 (мада идеја није развијена до краја). Предлог је да се највеће мултинационалне корпорације са профитним маржама преко 10% обавежу да 20% глобалне добити усмере у земље у којима су продавале робе и услуге.

Сједињене Државе су се определиле за глобални минимум зато што не желе да предузећа из других земаља стекну предност у односу на америчке корпорације опорезоване по вишим стопама. Али њихова жеља да заштите конкурентност у основи се не разликује од жеље сиромашних земаља да привуку инвестиције. Ако Сједињене Државе однесу превагу, а сиромашне земље изгубе, разлог за то ће бити само релативна моћ предлагача, а не економска логика.

Бајденова администрација је иницијално желела да глобална минимална пореска стопа износи 21%. Kомпромисна стопа од 15% вероватно је довољно ниска да се смире тензије у преговорима са сиромашнијим земљама и да се оне тако придобију за потписивање споразума. Можда је ту пронађена добра тачка равнотеже између глобално важећих правила и државног суверенитета.

Али земљама као што су Сједињене Државе то ће донети пад пореских прихода ако се не појача други елемент редистрибуције. У крајњој инстанци, глобални аранжман који ће оставити довољно простора да државе развијају и примењују пореска правила у складу са сопственим потребама и преференцијама вероватно је робусније и трајније решење него покушај интернационалне хармонизације пореских политика.

Засад је јасно да земље које функционишу као пореска уточишта, којима је једини интерес да књиже профит на папиру, без привлачења новог капитала, немају на шта да се жале. Већ су учиниле велику услугу глобалним корпорацијама омогућивши им да избегавају плаћање пореза и тако нанеле штету буџетима многих земаља. Глобална правила су неопходна да би се елиминисале штетне пореске политике. Споразум Г7 је важан корак у том правцу.

(Извор Пешчаник)

О аутору

Stanko

Оставите коментар