Михаило Петровић је у научном рад задовољавао највише стандарде најразвијенијих европских држава. У бриљантном успону, до почетка 20. века,написао је тридесетак радова које је објавио у водећим европским математичким часописима.Његовинаследници, повезани менторствомуизради докторских дисертација, чине математичко генеалошко стабло одоко 800 математичара. Од тог броја нешто преко 500 су српски математичари, остатак су страни.
Проф. др Жарко Мијајловић
Српска академија наука и уметности и математичари у Србији обележавају ове године 150 година од рођења великог српског математичара, академика Михаила Петровића Аласа. Петровић je био угледан професор математике на Универзитету у Београду, али и рибар, књижевник, филозоф, музичар, светски путник и путописац. Докторирао је на Сорбони 1894, где је био студент чувених француских математичара АнријаПоанкареа, Шарла Ермитеа и Шарл Емил Пикара. Исте године долази у Београд где постаје професор Велике школе и доноси дух француске математике.
На париској Сорбони, водећој европској
школи математике, најпреје 1892. Као
најбољистудент у генерацији дипломирао
математику и затим физику 1893.
Његовим повратком, Београд у математичким наукама хвата корак са другим великим европским центрима. Петровић је имао светски значајне научне доприносе у диференцијалним једначинама, комплексној и нумеричкој анализи, геометрији полинома и математичкој феноменологији. Такође је изумео неколико аналогних рачунских машина и био је главни криптограф српске и југословенске војске. Једно од највећих и најважнијих достигнућа професора Петровића било је оснивање Српске математичке школе, из које је изашао велики број угледних и добрих математичара не само у Србији већ и широм света, који су наставили рад у математици тамо где је Петровић стао. До Другог светског рата, све докторске дисертације из математике које су одбрањене на Универзитету у Београду урађене су под његовим менторством.
Аласов портрет (САНУ)
Михаило Петровић родио се 23. априла 1868.(по јулијанском календару) у Београду, у угледној грађанској породици од мајке Милице и оца Никодима. Никодим је умро млад, тако да је мали Михаило једва запамтио оца. Михаилов деда по мајци, прота Новица Лазаревић, водио је бригу о свом унуку и његовом школовању. Михаило је завршио 1885. Прву београдску гимназију и већ тада је показао интересовање за математику, а за семинарске радове добијао је награде и талентом привлачио пажњу професора. Затим је уписао Природно-математички одсек Филозофског факултета у Београду. Дипломирао је 1889. године и убрзо се упутио у Париз на усавршавање и даље студије математике.
Докторирао на „нули”
Тамо се уписује на престижну Високу редовну школу (l’Ecole Normale Supérieure), односно на Сорбони, водећој европској школи математике. Тамо је најпре 1892. као најбољи студент у генерацији дипломирао математику и затим физику 1893. На истом Универзитету брани докторску дисертацију „О нулама и бесконачностима интеграла алгебарских диференцијалних једначина”. Комисију су чинили водећи математичари тог времена Шарл Ермит, Емил Пикар и Пол Пенлеве.
По повраатку из Париза Петровић конкурише за место професора на Великој школи у конкуренцији са нешто старијим колегом Петром Вукићевићем. На конкурсу Петровић добија професуру за један глас више од Вукићевића. У то време на Универзитету важио је принцип numerus clausus па је Вукићевић потом постао гимназијски професор и под утиском пораза на конкурсу, није се даље бавио науком. О овом избору Петровић на једном месту каже: „Да нисам добио тај један глас више на стечају за професора Велике школе, никада се математиком не бих бавио. Живео бих на рекама Србије, не на броду, већ у чуну”.
Михаило Петровић је у научном раду задовољавао највише стандарде најразвијенијих европских држава. У бриљантном успону, до почетка 20. века написао је тридесетак радова које је објавио у водећим европским математичким часописима. Овај успех Петровићу доноси велики углед, а убрзо је стигло и велико признање. Већ 1897. године, са непуних тридесет година примљен је за дописног члана СКА (Српске Краљевске Академије), а 1899. за редовног члана. Тако је на почетку новог века Србија добила свог краља математике. Петровић се убрзо бира се за почасног члана неколико страних академија, у Букурешту, Прагу, Варшави и Кракову. Изабран је за дописног члана Југославенске академије наука у Загребу и постаје члан многобројних европских научних друштава.
Анри Поенкаре био је један од професора
Михаилу Петровићу. По каснијем деловању
у науци можемо закључити да се на ученика
прелио дух универзализма професора.
У погледу научног рада, Петровић припада специфичном времену. Због насталог обима математичког знања било је тешко, ако не и немогуће да појединац добро познаје целу математику. Време универзалних математичара и научника је пролазило. Анри Поенкаре по разумевању и ширини научног рада у математици, механици и филозофији свакако је био један од последњих homo universalis науке. А управо је Поенкаре био један од професора Михаилу Петровићу. По каснијем деловању у науци можемо закључити да се на Петровића прелио дух универзализма његовог професора.
Подједнако добро је познавао и добијао прворазредне резултате у неколико математичких области: диференцијалним једначинама, нумеричкој анализи, теорији функција комплексне променљиве и геометрији полинома. Занимао се и за природне науке, хемију, физику и биологију у којима је,такође,објављивао научне радове. Такође се узима да је Петровић основао нове научне дисциплине, математичку феноменологију и теорију математичких спектара. Поред свега, утицај Михаила Петровића на развој математике у Србији био је енорман. Петровић је био spiritus movens српске математике и снажно је допринео духу европске науке у Србији.
У својој научној каријери Петровић је објавио око 400 списа, од тога око 300 у математици. Такође, објавио је 12 књига, а постоји и 14 скрипти са његових предавања које су припремили његови студенти или он сам. Академска каријера Михаила Петровића била је везана за Велику школу све до њеног прерастања у универзитет 1905, а потом за Београдски универзитет све до краја његовог радног века. Катедра за математику Филозофског факултета била је главно место Петровићевог научног и педагошког рада. У једном периоду, од оснивања Београдског универзитета па до доласка Милутина Миланковића 1909. професора примењене математике, Петровић је био једини професор математике на Филозофском факултету.
Темељ српске математике
Отуда се дешавало да је у једној школској години предавао такорећи све предмете, што се може видети видети по разноликости и броју сачуваних рукописних књига, односно белешки са његових предавања.Судећи по скриптама, Петровићева предавања нису била структуирана у облику строгих дефиниција, теорема и доказа и нису била тешка за читање. Садржавала су тачно онај материјал који су студенти требало да науче. Објавио је три универзитетска уџбеника за своје студенте у Београду и један на францускомпо којем је држао предавања на Сорбони.
Када говоримо о Петровићевом раду на Универзитету морамо рећи да је уз помоћ колеге, професора Богдана Гавриловића, Петровић унапредио српску математику до европског нивоа. Милутин Миланковић истиче да су њих двојица поставили темеље српске математике. Петровић је то урадио у научном погледу, а Гавриловић у организационом тако што је битно допринео прерастању Велике школе у Београдски универзитет.
Занимљиво је да се ова комплементарност између Петровића и Гавриловића није завршавала на образовању и науци, већ се преливала и на њихов свакодневни живот. Петровић је био велики риболовац, Гавриловић је гајио брескве. Петровић је био светски путник, док је Гавриловић слободно време углавном проводио на свом имању у Гроцкој. Гавриловић је имао породицу и пуно деце, док се Петровић није женио,нити је оставио директне наследнике за собом. Гавриловић је био близак Двору, Петровић није, пре свега због свог пријатељства са принцем Ђорђем Карађорђевићем који се налазио у краљевој немилости. Тако, Гавриловић је био ректор Београдског универзитета и председник Академије (1931-1937), док такви предлози из академске средине за Петровића 1927.и 1931.нису пролазили,нити их је власт одобровала, што већина аутора приписује краљевом анимозитету према њему.
Био је ангажован у важним државним
пословима, на пример каоглавни криптограф
српске и југословенске војске и представљао
је своју домовину у међународним комисијама
и делегацијама за образовање и рибарство.
Ипак треба рећи да Петровић није био ометан у науци или у било којим другим активностима. Напротив, био је врло уважаван и од јавности и од власти као велики научник и велики стручњак. Био је ангажован у важним државним пословима, на пример каоглавни криптограф српске и југословенске војске и представљао је своју домовину у међународним комисијама и делегацијама везано за образовање и рибарство. Могуће је да је и Петровићев неконвенционалан живот допринео губитку места ректора и председника Академије.
Као митолошко божанство Јанус, Петровић је имао два лица. Једно је било окренуто математици, филозофији и духовном свету. Друго је гледало на далеке путеве, риболовне авантуре и кафанске седељке. Могуће је да део власти није могао да замисли тај други Петровићев лик, слику ректора који готово свакодневно у рибарским чизмама одлази у лов на рибу по дунавским рукавцима, а потом виолином забавља народ у кафани. Функције ректора и председника Академије, мада високе, ипак су биле само административне дужности и Петровић није много жалио што их није имао. Могуће је да и сам није желео да се прихвати таквих послова јер би то само ометало живот какав је водио и волео.
Клуб београдских математичара
Петровић и Гавриловић били су добре колеге и темељ Математичког клуба Београдског универзитета имеђу два светска рата. Када је Милутин Миланковић дошао за професора Београдског универзитета, одмах се придружио том двојцу у сваком погледу, и научном и друштвеном. Ова тројица научника били су научни и морални стубови на којима су почивале математичке науке у Србији све до Другог светског рата и појаве новог научног нараштаја. Мада су у науци били велики индивидуалисти, на пример ниједан од њих у научним радовима није имао коаутора нити видљивог сарадника, везивао их је рад на Универзитету и пријатељство.
О атмосфери какву су створили на Београдском универзитету сведоче следеће речи Радивоја Кашанина, угледног професора Техничког факултета у Београду: „Поред високе стручне спреме и оригиналних научних радова, сва тројица су се одликовала нечим што највише ценим, што сматрам за људску вредност највишег ранга: љубав према младим генерацијама, разумевање младих људи, несебичност и искрена помоћ младим, талентованим људима у њиховом напредовању. Умели су да се адују и да уживају кад се млади људи уздижу. Имао сам cpeћy да се развијам и радим поред њих, великих ауторитета науке и морала. Да се поносим њиховим пријатељством. Не верујем да је игде постојао тaкaв амбијент какав су створили Гавриловић, Петровић и Миланковић.”
У међувремену наука на Београдском универзитету је толико узнапредовала да се на њему брани први докторат математичких наука и то под менторством професора Петровића. Тај докторат из области диференцијалних једначина 1912. брани Младен Берић, суплент Прве београдске гимназије и асистент професора Петровића. Већ следеће године Сима Марковић брани докторат на тему Riccati-eвe диференцијалне једначине, такође код професора Петровића. Овим почиње стварање Београдске математичке школе.
Нажалост, рад Београдског универзитета је често прекидан због ратова. Школске године 1912/13. Универзитет није радио због балканских ратова. Током школске 1913/14.поново је отворен, али Први светски рат нагло прекида рад и студенти и професори одлазе у рат. Августа 1914, тек што је рат почео, у бомбардовању срушен је део зграде Капетан-Мишиног здања. Непријатељ пљачка напуштену и порушену зграду. Михаило Петровић, учествује у рату као резервни официр. Споменимо да је је имао чин инжењеријског потпуковник у резерви. Са нападом немачке силе на Србију априла 1941. године бива мобилисан,мада је тада имао 73 године. Одмах је заробљен и у заробљеништву проводи скоро годину дана.
По завршетку Првог светског рата, почетком двадесетих година,Универзитет за кратко преме доживљава убрзан развој. Мада су Младен Берић и Сима Марковић изабрани за доценте на Катедри за математику, они већ раних 20-тих година напуштају Универзитет. Средином двадесетих година стасава нова генерација математичара: Тадија Пејовић, Радивоје Кашанин, Јован Карамата и Милош Радојчић. Сви они су ученици и докторанди Михаила Петровића. Тридесетих година код професора Петровића такође су докторирали Драгослав Митриновић, Данило Михњевић, Константин Орлов, Петар Музен и Драгољуб Марковић.
Допринос и у филозофији
Сви наставници и асистенти теоријске и примењене математике са универзитета чине Клуб математичара Београдског универзитета. Овај семинар представља заправо математичку школу Београдског универзитета и главно место окупљања београдских математичара. Може се рећи да је то златно доба српске математике. Клуб није имао некаква посебна правила, осим што су се састанци држали једном месечно и том приликом представљани су радови и научне расправе чланова. Математички наследници професора Петровића, повезаних менторством у изради докторских дисертација, чине математичко генеалошко стабло састављено од око 800 математичара. Од тог броја нешто преко 500 су српски математичари, остатак су страни. Наследници су смештени у осам кругова – генерација, од којих неколико последњих обухватају највећи део савремених српских математичара. Михаило Петровић одлази у пензију 1938. године и добија највећа признања својих ученика и колега. Следеће године добија почасни докторат Београдског универзитета и Орден Св. Саве првог реда.
Страсни риболовац
Михаило Петровић је имао богат, занимљив и неконвенционалан живот. Поред занимања за разноврсне теме у математици, срећемо га и на многим другим, често неочекиваним местима. Био је писац закона и предлога међудржавних споразума, али и изумитељ и власник успешних и реализованих патената. Петровића многи укључују у наше најважније филозофе и ствараоца оригиналне теорије у природној филозофији, математичке феноменологије. Писао је на леп и занимљив начин, па су неки његови романи омиљен део српске омладинске литературе. Писао је научне радове и занимао се за друге природне науке, пре свега за астрономију, теорију релативности и хемију.
Био је творац шифарског система и главни шифрант српске и југословенске војске. Свирао је виолину и предводио музичку дружину „Суз” која је све до почетка Другог светског рата имала једно од главних местa у боемском животу Београда. Најзад, био је велики и страствен риболовац и велики светски путник и морепловац по северним и јужним морима. Велики математичар и светски путник отишао је тихо, сањајући о неком новом и великом океанском путу. Михаило Петровић преминуо је у Београду 8. јуна 1943. у свом дому на Косанчићевом венцу бр. 22.
