U Institutu se promenio direktor. Novi direktor mora da pokaže svoju moć, neće spomenik u krugu Instituta, već ga dislocira u nedođiju, u Donji Stepoš kod Kruševca, kod njihovog čuvenog kooperanta, rekordera u proizvodnji kukuruza Ace Tokina – razlog nepoznat.
Živorad Ciglić
Banu jednog jutra na kapiju, moj stari, dobri i verni drug, glumčina, lucidni pustahija, omiljeni lik kod običnog naroda, Branko Ciga Milenković.
„Kreći Jevro* ovog časa, idemo da praviš spomenik kukuruzu, čekaju nas ljudi!”
„Primaknem se do njega pa opletem: Ništa vam to direktore ne vredi kad nemate ono što je najvažnije!” On se trže, pocrvene: „A šta je to najvažnije, reci dragi Cigo?” „Nemate spomenik tom vašem kukuruzu, da ga ovekovečite za sva vremena!”
Iznenadih se što je uranio, obično bi dolazio noću, posle fajronta po kafanama, još bi poveo i nekog beskućnika pride, priđem mu bliže, onjušim, jok – ne smrdi na alkohol, „znači počelo je da ga hvata i na prazno“ – pomislim.
Branko Milenković Ciga
„Šta zijaš u mene, kreći, limuzina je pred kapijom!” – naredi on.
„U redu, krećem, ali mi reci gde idemo, koliko ostajemo, kad ćemo se vratiti, da znam da se pozdravim sa ukućanima.“
„Ne trabunjaj nego slušaj! Juče sam u Institutu za kukuruz u Zemun polju učestvovao u programu na njihovoj proslavi pred oko tri hiljade ljudi iz celog sveta. Znaš li ti da oni imaju institute po Africi, izvoze semenski kukuruz po celom svetu. Imaju više doktora nauka nego nas Cigana. Na ručku u ogromnoj hali poče direktor da drži govoranciju.”
„Mi izvozimo u sto država, uvećavamo proizvodnju, sarađujemo! ”
„Primaknem se do njega pa opletem: Ništa vam to direktore ne vredi kad nemate ono što je najvažnije!”
On se trže, pocrvene: „A šta je to najvažnije, reci dragi Cigo?”
„Nemate spomenik tom vašem kukuruzu, da ga ovekovečite za sva vremena!”
„Kakav spomenik?” – začudi se on.
„Spomenik od mermera, da se divi i čudi ceo svet!”
Nasta tajac, pa kad grunu aplauz…
„Tako je, Bravo Cigo, Ciga! Ciga!, Spomenik! Spomenik!” tutnji i grmi kroz halu.
„Kad se stiša halabuka a ja kažem: Sutra ću vam dovesti mog druga Jevru, velikog vajara, koji je odrastao u Kolubari u kukuruzima, niko vam neće napraviti bolji i lepši spomenik kukuruzu!”
„Kad je tako, sutra dovedi tog tvog Jevru da se dogovorimo!” – odreza on uz ogroman aplauz..
Nisam bio najsigurniji da je trezan mogao smisliti ovakvu priču, ali kretosmo uz moju nevericu. U Institutu u svečanoj sali, zatekosmo bulumentu doktorica i doktora. Prva pomisao mi beše: Kad bi svako od njih rekao „diši, nakašlji se” i kucnuo me sa dva prsta sveg bi me razvalili. Brzo smo se dogovorili, predložio sam da napravim tri idejna rešenja, da njihova komisija odabere najbolje, da napravimo ugovor i krenem na posao.
Cenu prihvatiše bez reči, secnem se, bi mi krivo, eto, mogao sam zacepiti duplo, ali sad je kasno. Obično je uvek bilo lako dok ne dođe do cene, a onda nastane kukumavčenje, „te mnogo je, nemamo pare, može li niže?”
Onda krene celo društvo da odredimo lokaciju za spomenik. Kad smo i to obavili, ispalo je lako i jednostavno. Naručim kamen, kad je stigao krenem na posao. Izvedem skulpturu, a oni mi već platili, divota! Jeste, mućak! Tek sad nastaju „srpska posla”.
Kako je Acina kuća udaljena od puta Kruševac-Kopaonik tridesetak metara, ali se od nekog brežuljka spomenik ne vidi s puta, predlagao sam da se na raskrsnici postavi pano sa obaveštenjima o spomeniku, kako bi hiljade turista koji tuda prolaze mogli da predahnu i vide spomenik kukuruzu. Nažalost, ni sa koje strane nije bilo interesovanja za ovaj predlog.
U Institutu se promenio direktor. Novi direktor mora da pokaže svoju moć, neće spomenik u krugu Instituta, već ga dislocira u nedođiju, u Donji Stepoš kod Kruševca, kod njihovog čuvenog kooperanta, rekordera u proizvodnji kukuruza Ace Tokina – razlog nepoznat. Ideja mi se nije dopala, ali, pošto sam isplaćen, jedino sudski sam mogao da se nadvlačim s njima.
Spomenik u Stepošu
Komplikacije se nastavljaju jer sad Aca oseća svoju veliku važnost i traži da Institut finansira livenje postamenta, transport, montažu i dr. Natezanje i murdarenje traje više od godinu dana, ne znam kakav je aranžman postignut. Na kraju, Aca lije postament u svojoj avliji, kraj kuće, doktorska bulumenta to nezainteresovano posmatra, spomenik se montira u Acinom dvorištu.
Uz prisustvo delegacije Instituta, novinara, televizije i ostalih uvek prisutnih na takvim događanjima obavljeno je otkrivanje spomenika. Potom je Aca primenio svoja „srpska posla” tuleći po medijima kako je trideset godina maštao i od svojih i usta ukućana odvajao paru po paru, pa od velikog beogradskog vajara Živorada Ciglića naručio i platio spomenik kakvog nema nigde u svetu i time se odužio čovečanstvu i kukuruzu, koji je othranio sirotinju.
Kako je Acina kuća udaljena od puta Kruševac-Kopaonik tridesetak metara , ali se od nekog brežuljka spomenik ne vidi s puta, predlagao sam da se na raskrsnici postavi pano sa obaveštenjima o spomeniku, kako bi hiljade turista koji tuda prolaze mogli da predahnu i vide spomenik kukuruzu. Nažalost, ni sa koje strane nije bilo interesovanja za ovaj predlog.
Nekoliko godina ranije na Kopaoniku sam izvajao skulpturu medveda „Kopi” koji je postao simbol planine i najslikanija skulptura u Srbiji. Neke promućurne lopurde više od dvadeset godina prave i prodaju figurine mog medveda. U pravnoj državi Srbiji ja od toga nemam ništa.
Isto tako, zbog dva ugursuza spomenik kukuruzu dvadesetak godina čuči iza brega, a kraj njega tutnje svakodnevno hiljade turista iz raznih zemalja ne znajući da je tu. Da li ga videli ili ne ti ljudi ja bukvalno nemam vajde, ali ako je tu, ako već postoji, zbog tih prolaznika i zbog ugleda zemlje, treba im omogućiti da ga vide?
