У Институту се променио директор. Нови директор мора да покаже своју моћ, неће споменик у кругу Института, већ га дислоцира у недођију, у Доњи Степош код Крушевца, код њиховог чувеног кооперанта, рекордера у производњи кукуруза Аце Токина – разлог непознат.
Живорад Циглић
Бану једног јутра на капију, мој стари, добри и верни друг, глумчина, луцидни пустахија, омиљени лик код обичног народа, Бранко Цига Миленковић.
„Крећи Јевро* овог часа, идемо да правиш споменик кукурузу, чекају нас људи!”
„Примакнем се до њега па оплетем: Ништа вам то директоре не вреди кад немате оно што је најважније!” Он се трже, поцрвене: „А шта је то најважније, реци драги Циго?” „Немате споменик том вашем кукурузу, да га овековечите за сва времена!”
Изненадих се што је уранио, обично би долазио ноћу, после фајронта по кафанама, још би повео и неког бескућника приде, приђем му ближе, оњушим, јок – не смрди на алкохол, „значи почело је да га хвата и на празно“ – помислим.
Бранко Миленковић Цига
„Шта зијаш у мене, крећи, лимузина је пред капијом!” – нареди он.
„У реду, крећем, али ми реци где идемо, колико остајемо, кад ћемо се вратити, да знам да се поздравим са укућанима.“
„Не трабуњај него слушај! Јуче сам у Институту за кукуруз у Земун пољу учествовао у програму на њиховој прослави пред око три хиљаде људи из целог света. Знаш ли ти да они имају институте по Африци, извозе семенски кукуруз по целом свету. Имају више доктора наука него нас Цигана. На ручку у огромној хали поче директор да држи говоранцију.”
„Ми извозимо у сто држава, увећавамо производњу, сарађујемо! ”
„Примакнем се до њега па оплетем: Ништа вам то директоре не вреди кад немате оно што је најважније!”
Он се трже, поцрвене: „А шта је то најважније, реци драги Циго?”
„Немате споменик том вашем кукурузу, да га овековечите за сва времена!”
„Какав споменик?” – зачуди се он.
„Споменик од мермера, да се диви и чуди цео свет!”
Наста тајац, па кад груну аплауз…
„Тако је, Браво Циго, Цига! Цига!, Споменик! Споменик!” тутњи и грми кроз халу.
„Кад се стиша халабука а ја кажем: Сутра ћу вам довести мог друга Јевру, великог вајара, који је одрастао у Колубари у кукурузима, нико вам неће направити бољи и лепши споменик кукурузу!”
„Кад је тако, сутра доведи тог твог Јевру да се договоримо!” – одреза он уз огроман аплауз..
Нисам био најсигурнији да је трезан могао смислити овакву причу, али кретосмо уз моју неверицу. У Институту у свечаној сали, затекосмо булументу докторица и доктора. Прва помисао ми беше: Кад би свако од њих рекао „диши, накашљи се” и куцнуо ме са два прста свег би ме развалили. Брзо смо се договорили, предложио сам да направим три идејна решења, да њихова комисија одабере најбоље, да направимо уговор и кренем на посао.
Цену прихватише без речи, сецнем се, би ми криво, ето, могао сам зацепити дупло, али сад је касно. Обично је увек било лако док не дође до цене, а онда настане кукумавчење, „те много је, немамо паре, може ли ниже?”
Онда крене цело друштво да одредимо локацију за споменик. Кад смо и то обавили, испало је лако и једноставно. Наручим камен, кад је стигао кренем на посао. Изведем скулптуру, а они ми већ платили, дивота! Јесте, мућак! Тек сад настају „српска посла”.
Како је Ацина кућа удаљена од пута Крушевац-Копаоник тридесетак метара, али се од неког брежуљка споменик не види с пута, предлагао сам да се на раскрсници постави пано са обавештењима о споменику, како би хиљаде туриста који туда пролазе могли да предахну и виде споменик кукурузу. Нажалост, ни са које стране није било интересовања за овај предлог.
У Институту се променио директор. Нови директор мора да покаже своју моћ, неће споменик у кругу Института, већ га дислоцира у недођију, у Доњи Степош код Крушевца, код њиховог чувеног кооперанта, рекордера у производњи кукуруза Аце Токина – разлог непознат. Идеја ми се није допала, али, пошто сам исплаћен, једино судски сам могао да се надвлачим с њима.
Споменик у Степошу
Компликације се настављају јер сад Аца осећа своју велику важност и тражи да Институт финансира ливење постамента, транспорт, монтажу и др. Натезање и мурдарење траје више од годину дана, не знам какав је аранжман постигнут. На крају, Аца лије постамент у својој авлији, крај куће, докторска булумента то незаинтересовано посматра, споменик се монтира у Ацином дворишту.
Уз присуство делегације Института, новинара, телевизије и осталих увек присутних на таквим догађањима обављено је откривање споменика. Потом је Аца применио своја „српска посла” тулећи по медијима како је тридесет година маштао и од својих и уста укућана одвајао пару по пару, па од великог београдског вајара Живорада Циглића наручио и платио споменик каквог нема нигде у свету и тиме се одужио човечанству и кукурузу, који је отхранио сиротињу.
Како је Ацина кућа удаљена од пута Крушевац-Копаоник тридесетак метара , али се од неког брежуљка споменик не види с пута, предлагао сам да се на раскрсници постави пано са обавештењима о споменику, како би хиљаде туриста који туда пролазе могли да предахну и виде споменик кукурузу. Нажалост, ни са које стране није било интересовања за овај предлог.
Неколико година раније на Копаонику сам извајао скулптуру медведа „Копи” који је постао симбол планине и најсликанија скулптура у Србији. Неке промућурне лопурде више од двадесет година праве и продају фигурине мог медведа. У правној држави Србији ја од тога немам ништа.
Исто тако, због два угурсуза споменик кукурузу двадесетак година чучи иза брега, а крај њега тутње свакодневно хиљаде туриста из разних земаља не знајући да је ту. Да ли га видели или не ти људи ја буквално немам вајде, али ако је ту, ако већ постоји, због тих пролазника и због угледа земље, треба им омогућити да га виде?
