Проф. др Предраг Ристић: Док су хладили ноге у Дунаву после заморног пешачења, нашли су у подлоканој обали остатке неке преисторијске керамике, а једног мештанина који је ту пролазио упитали су: Како се зове ово место? Лепенски вир – одговорио је.
Да је Обрад Кујовић уморан прошао мимо овог страшног места или да је ишао неком другом стазом, не би било Лепенског вира.
Станко Стојиљковић
Није редак случај да се, на известан начин, судбина књиге и судбина писца и поклопе и преклопе. Професор др Предраг Пеђа Ристић могао би то и зорно (и болно) да посведочи. Полихисторски надарени стваралац, који је за потврдом градитељског знања и звања потегао у Грац, минулих дана, на истеку 81. године, доживео је закаснело прочишћење: издавачка кућа „Пешић и синови” објавила му је поново, уз мање допуне, животно дело „Лепенски вир – реконструкција”, с нешто измењеним насловом („Истина Лепенског вира”).
У духу заплета Агате Кристи, несвакидашње одгонетање прастаре културе на обалама Дунава, после готово четири деценије, наново израња пред нашим очима.
Како је волшебно нестала књига „Лепенски вир – реконструкција”? Знају ли се поименце појединци у то умешани?
На својој великој изложби 1973. године, на којој сам изложио реконструисану кућу-шатор Лепенског вира у размери 1:1, испекао овна, одржао низ предавања, приказао филм и издао поменуту књигу у 500 примерака, 42 сам поклонио свим могућим библиотекама, и у свим тим библиотекама она је волшебно нестала!
У то доба владао је само један диктатор, али су се с врха капиларно, по истом правилу, у свакој државној институцији ширили мањи диктатори-администратори (како је то Леонид Шејка обичавао да каже). То се, дакако, односило на Археолошки институт. Др Драгослав Срејовић је сматрао да тиме што му је „из шешира” додељено да води ископавања не као стручан руководилац, већ да је постављен као стваралац пун „надахнућа”, сматрао је да је добио неприкосновено ауторско право присвајања сваког открића бројних истраживача.
Улизивачи су, свакако, били у немуштом дослуху с поседником „надахнућа”, а до надахнућа је администратор долазио присвајајући туђа открића. Примера ради, студенти су му донели на увид данас чувену скулптуру „Јелен у шуми”, а он ништа није у том камену препознао и наложио је да га баце. Када су пристигле друге славне скулптуре, настала је трка да се „Јелен” пронађе у шуту. Што се тиче подељених књига, све су волшебно нестале!
Ко је, заиста, открио то праисторијско налазиште? Да ли је то био, баш, тај или неки други вир?
Никаква археолошка идеја водиља није покретала ископавања на Ђердапу, већ изградња хидроцентрале и уређење пловног пута. Археологија је била узгредна морална тешкоћа. Административни налог да се истраже сви могући локалитети пре ископавања дати су надлежној институцији, а она је службено послала искусног археолога Обрада Кујовића и талентованог цртача Ивицу Костића, мог друга с факултета. Први је оштрим оком проценио да се ту налази интересантан локалитет, стручно га описао, а други је место уцртао у карту. Док су хладили ноге у Дунаву после заморног пешачења, нашли су у подлоканој обали остатке неке преисторијске керамике, а једног мештанина који је ту пролазио упитали су: Како се зове ово место? Лепенски вир – одговорио је.
Да је Обрад Кујовић уморан прошао мимо овог страшног места или да је ишао неком другом стазом, не би било Лепенског вира.
Зашто је испало да је трапез „фатална догматска странпутица”? Откуда је искрснуо у званичном археолошком тумачењу?
Као што је Обрада Кујовића послао Републички завод, тако је млади Драгослав Срејовић изабран да води ископавања на већ означеном и именованом месту. Нико није претпостављао да ту има нешто значајно. За образованог човека Лепенски вир не би представљао чудо, међутим за др Драгослава Срејовића све је било чудо изван утабаних сазнања археологије. Одједном се пројавила откопана, очигледно невиђена, али правилна геометријска основа. Да је имао основно, законом обавезно геометријско знање из осмолетке, одмах би одговорио учитељу: „Ово је зарубљен кружни исечак”.
На жалост за науку, „препознао” је „трапез”. У првом издању књиге из 1969. објављена је невероватна грешка: основе откривених кућа у једној размери, уцртаване су на терену у другој! То се не би могло догодити грађевинској инспекцији у последњем селу. Професор Александар Дероко оценио је да је Лепенски вит „највећи културни масакр 20. века!”
Пошто је Драгослав Срејовић изјавио „да је архитектура Лепенског вира прва позната архитектура у свету у којој се ’осећа’ присуство бројева: нико досад није успео да савлада ову математику, она је непредвидива и заувек изгубљена за нас…” и да су основе „трапези”, и то изговорио као неприкосновени судија. А моју реконструисану кућу и геометријско образложење оценио је као „могућу додатну туристичку атракцију, јер право научно решење може само он да дâ”.
Трапез је као злоћудни вирус угрозио тумачење, јер математика Лепенског вира није недокучива већ обична средњошколска, а основе су „зарубљени кружни исечци”. Сви потоњи истраживачи су затим скренули у неосноване странпутице, зато данас не знамо изглед рекомпоноване куће из Лепенског вира.
По чему су суштински истородне праисторијска и савремена архитектура? Где обема налазите заједничко упориште?
Постоје само две могуће једнаке слике у архитектури које се простиру до бесконачности: троугао и квадрат. Живимо у доба квадрата, куће су углавном правоугаоне. У повести мора да смо пролазили кроз обе теоретски могуће епохе и да је постојала култура у троуглу, то није било могуће прескочити. Зато сам слутио да ће једном морати да се открије та значајна карика у развоју човечанства. Под утицај Франка Лојд Рајта, још шездесетих година сам пројектовао и изградио хексагоналне солитере који су, нажалост, половично успели јер их је инспекција променила у 11 суштинских детаља. За мене је зато појава Лепенског вира била велико очекивано растерећење које сам одмах – као ударен громом – препознао.
Зашто су Лепенци куће градили одозго надоле? Шта их је на то натерало?
Култови као оријентири у простору и времену, када нису постојали путеви са саобраћајним знацима, свијали су се око неког изабраног горостасног стабла. То је дрво „запис”, традиција која се одржала у нас до данашњих дана. Коначно би се стабло осушило и тада би постало суво, с(о)уха која подупире небеса, а на крају би пало. Тада би се узео у руке штап и требало би га поставити усправно да не падне. То би се најпростије постизало затезањем штапа (сохе) с три конопца (од осушених животињских црева), затегнутих о три коца, све једнаке дужине, и око њих се разапињао шатор. Три коца су ограничавала троугласти обод пода, који се оцртавао шестарењем. Ето, то је кратки технички опис разапињања шатора у Лепенском виру.
Због чега су их подизали на гребену, а не у ували, што је увелико прихваћено научно објашњење? Зар је могућ толики превид у ископавању и одгонетању?
Сваки извиђач зна да се шатор не разапиње у ували, јер ће после прве провале облака бујица да га однесе. Још горе: кад је дробеж од остатака Лепенског вира пренесен у увалу, геодети су морали да изврше корекцију терена, подигну масивне високе потпорне зидове који су пресекли подземне водене токове, па је цео комплекс покренуо клизиште. Не би ли се зауставило клизиште, накнадно је убетониран дубок клин. Упркос свим мерама, терен се и даље клизао, па је локалитет 40 година био склепан неугледном и мрачном тарабом-шупом и није био приступачан јавности.
Какву тајну крије, како сте је назвали, „кључна тачка С”?
Шестарење је била главна света тајна Лепенаца. Шестарити се може само ако се има утврђен центар кривине, колчић забијен у земљу за који се везује конопац шестарења. Пошто је др Драгослав Срејовић препознао облик откривених основа као трапез, за њега није био потребан никакав центар кривине, па је све трагове тих центара уништио, сем једног који сам морао лично да откопам. С тим доказом, теменом тачком „С” кружног исечка, докторирао сам, наравно у иностранству и о свом трошку. На свечаној промоцији доктората у Грацу за нашег конзула резервисана столица остала је празна, а једино је НИН донео вест да је „Пеђа Ристић докторирао у педесетој години да би обрадовао своју маму”.
Из којих крајева су Лепенци пристигли? Јесу ли имали и претходнике и наследнике?
Одакле су дошли откриће једног дана прави археолози, као архитекта препознао сам лепенске претходнике (Власац у незарубљеном кружном исечку) и наследнике у њиховим архитектурама (византијска Босманска тврђава из 4. или 6. века) или у скулптурама винчанских фигурина које су имале за ореол кружни исечак исцртан очигледно назначеним шестарењем. Данашње пак конструкције Бакминстера Фулера су конструкције истог конструктивног принципа „штапа и канапа” као и Лепенски вир.
(НИТ, 12. децембар 2011)
