ЉУДИ КОЈЕ СРЕЋОМ СРЕЋЕМ

„Лице, то је цвет на биљци која се зове човек. Човеково лице је најјаче
осветљени и најпривлачнији делић света… У људским
лицима су уцртани сви путеви света, све помисли и сва дела,
све жеље и потребе људске, све могућности човекове, све
што га држи и диже, све што га трује и убија; све оно о чем
човек машта а што ретко бива или никад неће бити,
добива у њима, најпосле, свој облик, име и глас…” (Иво Андрић, „Лица”)

У част 60 година књижевног рада, у време када слави 80 година живота, Галерија Радио-телевизије Србије с поносом представља изложбу фотографија Љубивоја Ршумовића Ршума, песника и писца чија су дела обележила животе генерација. Фотографије лица 77 савременика које је забележио својим фото-апаратом биће представљена јавности све до 19. августа у жељи да се заједно са аутором сећамо људи које је срећом сретао током свог живота и нас самих са њим који нас је својим стваралаштвом деценијама градио.

Љубивоје Ршумовић Ршум ове године слави шездесетогодишњицу књижевног рада, а његов хоби са фото-апаратом је нешто старији. Било је неминовно да се та два облика уметничког израза у једном тренутку уједине. Тако је настала књига „Песме уличарке” (издање „Знање” Загреб, 1983) у којој су наслови песама – фотографије. Тако је настала и узбудљива, документарна а поетска репортажа о „Породици бистрих потока”, снимљена и написана пре 18 година. „Шума која хода” и „Стена која ћути”, поезију пише и када не држи оловку у руци, већ свој легендарни „никон Ф-2” или практичну „лајку М-4”. Он вазда хода, ћути и чека да му, како сам каже, „мечка у глави заигра” – да бљесне блиц, слика, стих, метафора, „изненађење душе”, директно из квантне мреже његовог детињства.

После шест деценија стваралачког похода и освајања разноврсних поља уметничког и људског испољавања, присуствујемо враћању овамо где се „срцем најбоље види”, где су његов родни Љубиш и Чигота, Борковац и Гујина стена, Пећина строга у којој живи Баба Рога, али и где живе добри и мудри људи, које срећом овде срећемо.

Овом изложбом фотографија, Љубивоје Ршумовић Београду, а после истоимене изложбе у свом родном крају, доноси на уздарје, галерију драгих лица, која је срећом сретао тутњећи кроз живот, и сачувао их фото-апаратом, заробљене у времену. Хоби великог песника и књижевника је на посебан начин повезан и са екологијом, а читање људских особина и расположења са њихових лица јесте заправо огледање сопствене душе.

Љубивоје Ршумовић је рођен у Љубишу, на Златибору, 3. јула 1939. године. Школовао се у Љубишу, Чајетини, Ужицу и Београду, где је 1965. године дипломирао компаративну књижевност на Филолошком факултету. Прве песме је објавио 1957. године у ужичким „Вестима” и београдским „Књижевним новинама”. Године 1965. запослио се у Радио Београду, у редакцији програма за децу, као уредник и аутор емисија „Суботом у два”, „Добро јутро, децо” и „Уторак вече – ма шта ми рече”.

Године 1968. прелази у Телевизију и ради познате серије „Двоглед”, „Хиљаду зашто” и „Хајде да растемо”. Као телевизијски посленик написао је и режирао преко шест стотина емисија. Једна од најпопуларнијих серија за децу „Фазони и форе” имала је сто педесет две епизоде. Поред програма за децу, урадио је и неколико документарних програма. Најпознатија је серија „Дијагонале – приче о људима и наравима”, у којој представља поједине етничке групе, пуштајући припаднике тих група да сами дају карактеризацију својих саплеменика. То су емисије о Мијацима, Брсјацима, Малисорима, Торбешима, Буњевцима, Ерама, Лалама, Дубровчанима, Бодулима, Горанцима, Пиперима итд.

Објавио је 86 књига, углавном за децу. Најпознатији наслови: „Ма шта ми рече”, „Још нам само але фале”, „Вести из несвести”, „Причанка”, „Певанка”, „Невидљива птица”, „Домовина се брани лепотом”, „Сјај на прагу”, „Рошави анђео”, „Зов тетреба”, „Успон вртовима”, „Песме уличарке”, „Северозападни крокодил”, „Пошто продаш то што мислиш”, „Опасан сведок”, „Не вуците ме за језик”, „Гујина стена”, „Буквар дечјих права”, „Три чвора на трепавици”, „Поверење у Сунце”, „Тајна ледене пећине”, „Бели пакети”, „Сунчање на месечини”, „Ујдурме и зврчке из античке Грчке”, „Заувари”, „Видовите приче”, „Вид из Таламбаса”, „Шумкула у шкрипцу”…

У позориштима је изведено више његових дела: „Шума која хода”, „Невидљива птица”, „Баба Рога”, „Рокенрол за децу”, „Успавана лепотица”, „Ау, што је школа згодна”, „У цара Тројана козје уши”, „Снежана и седам патуљака”…

Добио је књижевне награде: „Невен”, „Младо поколење”, Награду Змајевих дечјих игара, Бранкову награду, Октобарску награду града Београда, Горанову плакету, Вукову награду, Златни прстен песника за децу у Црвенки, Награду „Породица бистрих потока” Удружења књижевника Србије, награду за драму „У цара Тројана козје уши” на фестивалу позоришта за децу у Котору, Златни беочуг, награду „Политикиног забавника” за књигу „Три чвора на трепавици”, награду „Душко Радовић” и титулу „Сарадник Сунца”, Инстелову награду за поезију, награду „Мирослав Антић”, награду „Принц дечјег царства Тамарис” у Бањалуци, и награду „Бранко Ћопић” за књигу „Сунчање на месечини”… Добитник је, такође, и две запажене међународне награде: „Пуља” у Барију, за целокупно стваралаштво за децу, и награду Унеска за „Буквар дечјих права”, на светском конкурсу за књигу која пропагира мир и толеранцију. Дела су му преведена на више страних језика.

Аутор је и три уџбеника за основне школе: „Деца су народ посебан”, за предмет Грађанско васпитање, „Азбуквар” и „Писменар”.

Упоредо са књижевним радом, бавио се и спортом. Оснивач је, такмичар и први председник Карате клуба „Црвена звезда”. Био је председник Карате савеза Србије и савезни судија у каратеу. Од 1986. до 2002. био је директор Позоришта „Бошко Буха”. Један је од оснивача и члан Управног одбора Задужбине „Доситеј Обрадовић”. Био је оснивач и први председник Одбора за заштиту права детета Србије, при организацији „Пријатељи деце Србије”.

Целог живота бавио се фотографијом као хобијем! Више није члан Удружења књижевника Србије.

(Извор РТС)