АРХИМЕДОВА ТАЧКА

МАТЕМАТИЧАРИ УБИЦЕ

Миодраг Петковић

Миодраг Петковић

Није редак случај да је међу научницима било тешких свађа, нетрпељивости, оспоравања, а нарочито зависти. Ништа изненађујуће јер је то проистицало из карактера актера, као и у случају обичних људи. Два догађаја далеко превазилазе ова људска понашања. Реч је о два математичара који су починили вишеструка убиства која само психијатрија може да објасни.

Проф. др Миодраг Петковић

Далеко од тога да да математичари припадају групи која се истиче у криминалним радњама. Напротив, говоримо о два невероватна догађаја који представљају веома ретке изузетке због чега су ушли у историју криминалистике, психијатрије и математике. Поменимо и интересантну чињеницу да постоји формула за конструкцију интригантних прича позната као „Три М” – убиство (Murder), лудило (Madness) и математика (Mathematics). По прилици то је пренаглашена вештачка структура за стварање чудноватих прича, креирана из не баш јасних разлога и стварних мотива. Два истинита догађаја која описујемо имају, међутим, нијансе тзв. формуле „три М”.

Прича прва: Математичар Андре Блох (AndrBloch, меко к у француском језику) рођен је 1893. у Безансону (Француска) од родитеља алзашких Јевреја. Ван француског језичког подручја се презиме најчешће изговара као Bloch (у француском језику не постоји глас х). Андре Блох био је самоук, с обзиром да је због рата прекинуо студије. Упркос томе његов научни допринос је импресиван. Од 1919. до смрти, радећи у болничким условима, дао је значајне резултате у области холоморфних и мероморфних функција (Блохова теорема о холоморфним кривама), теорије функција, теорије бројева, геометрије, алгебарских једначина, Блоховог простора и кинематике.

Заједно са братом Жоржом, био је на првој години студија на престижној Политехничкој школи у Паризу када је избио Први светски рат. Два брата су регрутована у француску војску и рањена – Жорж је отпуштен након што је изгубио око, Андре је после опоравка од повреда задобијених приликом пада са осматрачнице задржан на дужности.

Током опоравка 1917. Андре је присуствовао породичној вечери са братом Жоржом, ујном и ујаком. У једном тренутку десио се трагичан догађај; Андре је изненада устао и ножем убио брата Жоржа, ујака и ујну. Истрчао је вриштећи на улицу, а затим допустио да буде ухапшен без опирања. Установљена је неурачунљивост због које није био одговоран за своје поступке, па је послат у психијатријску клинику Мезон де Шарентон у предграђе Париза Сен Морис. Провео је провео тамо 31 годину. Напустио је клинику само једном 1948. да би отишао у болницу Свете Ане на операцију где је и умро после неколико месеци 11. октобра 1948. од леукемије.

Психијатриска клиника у Сен Морису (Wikipedia)

Андре Блох је на клиници био идеалан пацијент – изузетно учтив, смирен и пажљив. Дане је проводио радећи математику на малој табли. Његова једина веза са овом науком била је преко књига које су му куповали и путем писама. Па ипак, успео је да напише неколико заједничких радова са славним математичарима као што су Анри Kартан, Адамар, Поља, Пикар, Монтел, Митаг-Лефлер. Са Пољом био је пионир у области дистрибуције нула алгебарских полинома чији су коефицијенти случајно изабрани („рандом”) коефицијенти. Непосредно уочи смрти Академија наука Француске је Блоху доделила престижну Бекерелову награду.

Анри Браук, психијатар на поменутој психијатарског клиници, написао је да је Блох изгледао савршено задовољно: „Сваког дана током тридесет година седео је за столом у малом ходнику што је водио до собе у којој је био смештен, никада не напуштајући исто место за столом све до вечери, осим да једе… Док су други пацијенти стално тражили слободу, он је био савршено срећан што је проучавао своје једначине и одржавао своју преписку ажурном. Ништа осим књига није захтевао, говорио је да му је математика сасвим довољна.”

У току дугогодишњег боравка у болници за ментално оболеле имао ге само једну посету. Једног дана чувени француски математичар Жак Адамар добио је писмо од анонимне особе са врло интересантним доказима неких теорема у геометрији. Он се веома заинтересовао за овај рад и самог аутора, па је писао непознатом математичару на адресу са које је писмо послато позивајући га на вечеру. Стигао је одговор да је такав састанак немогућ, али и позив за посету на адресу 57 Grand Rue, Saint-Maurice, Charenton (предграђе Париза). Kада је Адамар отишао на назначену адресу где се налазила клиника, било му је јасно зашто је позив на вечеру било немогуће остварити. Ово је био почетак успешне сарадње Блоха и Адамара.

Андре Блох (1893-1948)

Kо је био овај необичан човек који је након почињеног троструког убиства наставио да води веома смирен живот у оквиру уских граница психијатријске болнице, потпуно посвећен математици? Да ли је њњгово убилачко лудило последица траума преживљених за време рата или је то био акт почињен у име еугенике. Поменимо да је еугеника означавала програм за побољшање људске врсте елиминацијом „штетних гена” из људске популације и фаворизовањем „добрих” генетских карактеристика.

Наиме, Блох је једном у вези својих убистава објаснио лекарима: „То је ствар математичке логике. У мојој породици било је менталних болести. То је била моја еугеничка дужност, желео сам да зауставим лудило у широј породици!” Може се наћи неколико објашњења у литератури (на пример, H. Cartan, J. Ferrand, The case of Andr Bloch, The Mathematical Intelligencer, Vol. 10, No. 1 (1988); D. M. Campbell, Beauty and the beast: the strange case of AndrBloch, The Mathematical Intelligencer 7 (1985); H. Baruk, Des hommes comme nous (Robert Laffont), стр. 223-228). Књига једног од највећих француских психијатара тог времена, Барука, преведена на енглески језик као Patients are People Like Us (William Morrow, New York, 1978) и на неколико других језика, не разјашњава у потпуности мистерију чудног живота Андреа Блоха. Срећом, описана судбина великог математичара – убице остала је, за сада, јединствен случај овако драстичног догађаја, како у аналима психијатрије тако и у историји математике.

Поменимо интересантан податак да је постојао још један чувени Француз са истим именом и презименом. Андре Блок (1873-1960). Био је познати композитор и професор музике на конзерваторијуму у Паризу и америчком конзерваторијуму у Фонтенблоу.

Прича друга: Док се прва прича може објаснити медицинским аргументима, следећа је сасвим другог карактера и садрзи елементе тероризма, насилности и осветољубивости. Актер је Теодор „Тед” Kачински, ни мање ни више него професор са чувеног Kалифорнијског универзитета у Берклију, града који залив дели од Сан Франциска.

Kалифорнијски универзитет у Берклију

Теодор „Тед” Kачински је рођен 1942. у Чикагу, дипломирао је на Универзитету Харвард, а докторирао математику на Мичигенском универзитету у 25. години. Докторска дисертација била је толико оригинална да је добио место професора на чувеном Универзитету Беркли, поставши најмлађи професор у историји ове високошколске установе до тада. У том периоду објавио је пет запажених научних радова. Изненада, после само две године, поднео је оставку да би учествовао у неком сумњивом експерименту из психологије на Харварду. Године 1971. лагодан живот професора заменио је боравком у брвнари без струје и воде у густим шумама Монтане, живећи у потпуној изолацији.

Из непознатих разлога, године 1978. Тед Kачински је започео своју језиву бомбашку кампању названу у то време „паклени пакети професора са Берклија”. Неки аутори помињу да је ова застрашујућа промена у понашању настала као последица поменутог експеримента, али и протеста против дехуманизације друштва модерним технологијама. Од 1978. до 1995. поштом је слао пакете или их је сам подметао. У пакетима су биле једноставне али софистициране бомбе које је правио у својој брвнари. Од последица експлозија погинуле су три особе, а 23 су рањене. ФБИ је непознатиг терористу назваo UNABOMBER.

Тед Kачински као млади професор и касније као терориста (Wikipedia)

Брвнара у Монтани

Скоро 17 година истражни органи и ФБИ су без успеха трагали за непознатим бомбашем. Тада се сам Kачински огласио својим „манифестом” од 35.000 речи који је упутио реномираним новинама као што су The New York Times и Washington Post. Захтевао је да се то објави, у противном је запретио новим терористичким акцијама. У рукопису под именом „Индустријско друштво и будућност” критиковао је дехуманизацију друштва и уништавање природе као резултат примене модерних технологија. ФБИ је сугерисао да манифест штампа, што је уродило плодом. Брат Дејвид је, прочитавши текст, посумњао да би аутор текста могао бити Тед, што је коначно довело до његовог хапшења.

Тед Kачински је осуђен на доживотну робију (прецизније, на осам доживотних робија) без могућности умањења казне коју је издржавао у затвору у Флоренсу, Kолорадо, да би децембра 2021. био пребачен у Федералну болницу у Северној Kаролини из здравствених разлога.

О аутору

Stanko

Оставите коментар