МЕДИЦИНА НИЈЕ НАУКА

Проф. др Зоран Радовановић је, захваљујући болести ковид-19, био последњих месеци изузетно присутан у свим могућим медијима.

Проф. др Драгутин Ј. Савић

У самом почетку његови коментари, односно критике некомпетентости чланова и рада кризног штаба – из кога је он као искусан епидемиолог био неоправдано изостављен – били су веома корисни.

Међутим, временом су ти чланци почели да личе један на другог да би на крају, по мом мишљењу, због пречестог јављања, прешли границу доброг укуса.

Можда професор и није толико крив, јер није могао да одоли сиренском зову новина и телевизије које увек треба да попуне простор.

Међутим, у најновијем чланку под насловом „Kако је наука помогла струци” (Данас, 21. 12. 2020) проф. Радовановић потпуно мења тему.

Ради се, по мени, о доста нејасном и нетачном објашњавању разлике између фундаменталне, научне и примењене медицине.

Прецизније, о разлици између академске, фундаменталне епидемиологије и примењене, теренске епидемиологије, при чему се он радије, како наводи, опредељивао за „чисту” науку.

Погледао сам списак радова проф. Радовановића и нисам нашао ни на један рад који би се могао, стриктно говорећи, назвати научним.

Жао ми је што морам да кажем да сам наишао и на радове – које за сада не бих спомињао – испод којих један професор универзитета не би требало да се потпише.

У том чланку, а на на тему брзог дефинисања вируса SARS-CoV-2 (узрочника болести ковид-19) професор каже: „тако брз продор у непознато, без преседана у историји медицине, почивао је на медицини заснованој на доказима”.

Kакав преседан у историји медицине, какви докази, која медицина?

Професоре, присвајате туђе.

Секвенцирање РНK урадили су молекуларни биолози још пре двадесет година.

За секвенцирање генома овог вируса од 30.000 нуклеотида данас није потребно више од пар сати.

Исто тако, цео механизам експресије вирусног генома је чисто молекуларно-биолошки проблем, који тврд вам стојим, 99% лекара не разуме.

Генетика lambda faga (бактеријски вирус) који паразитира на бактерији Escherichia coli је потпуно урађен почетком седамдесетих година, пре педесет година.

Генетика lambda faga је неупоредиво комплекснија од истог вируса SARS-CoV-2 (можете је наћи у сваком уџбенику молекуларне биологије) и ко је познаје може врло лако да разуме сваки вирус.

Из генетике E. coli и lambda faga су, поред многих сазнања о биологији ћелије, изашле и две револуционарне технике, технологија рекомбинантне ДНK (генетичко инжењерство) и CRISPERS, технологија интервенције на хуманом хромозому, о којима овисе сви будући продори у медицини.

CRISPERS је метода којом ће бити излечене болести као што су бета таласемија, болест српастих ћелија и многе друге наследне болести.

Примена ове методе само што није почела.

Без генетичког инжењерства које је почело да се примењује на вишим организмима крајем седамдесетих година – клонирање хуманог гена за инсулин у E. coli која га је производила у великим количинама, што је решило проблем лечења дијабетеса – биологија виших организама би још увек била у каменом добу.

Медицина, те сходно томе ни епидемиологија, није наука ни по којим стандардима којима се дефинише наука.

Медицина је изузетно важна струка, пракса или примењена наука, у најбољем случају „мека наука”, која стоји на три фундаменталне науке.

Физици (pacemaker, „magnetic resonance, pet scan, ct scan, вештачки материјали etc.) и молекуларној биологији и хемији (откриће ДНK као генетичког материала, дешифровање генетичког кода, разумевање бактеријских резистенцуја на антибиотике, регулације експресије гена, секвенцирање ДНK и РНK, молекуларне генетике малигне ћелије, процеса старења, студирање изузетно комплексног механизма диференцијације оплођене јајне ћелије у организам, тј. у човека од десет хиљада милијарди разних ћелија у разним ткивима, дубље разумевање имунолошког система и најзад, поред многих осталих, већ споменуто генетичко инжењерство и CRISPERS метода).

За ова открића додељена је гомила Нобелових награда ЗА МЕДИЦИНУ, при чему су сви добитници од реда били молекуларни биолози.

Сасвим разумљиво, у 19. веку Алферед Нобел није могао да претпостави појаву молекуларне биологије.

Још једном, развој и примена фундаменталних наука физике, хемије и молекуларне биологије представљају основу будућих апликација у медицинској пракси.

Да се не би помислило да ово пишем из неке личне омразе према лекарима (деда, отац и брат су ми били лекари), већ само преносим општи став утврђен од стране људи који се озбиљно баве социологијом и филозофијом науке, ево једног, а има има их доста: „Зашто медицина не може бити наука” (R. Munson, Why medicine can not be a science. Journal of Medical Philosophy, May 1981).

(Извор Данас)