МЕЂУ ИЗМЕЂУ

МЕСЕЦ КРАДЕ ЗЕМЉИ ВОДУ

ESA

ESA

Можда се крадом наводњава са наше планете већ милијардама година?

На Месецу се налазе молекули воде и леда. Удари астероида и комета су вероватно донели нешто од тога, али наова научна студија открива још један могући извор лунарне воде – земљину атмосферу. Јони водоника и кисеоника који излазе из горњих слојева атмосфере наше планете, а затим се сједињују на Месецу, могли су да створе чак 3.500 кубних километара површинског пермафроста или подземне течне воде, кажу научници.

Плава и бела стрелица показују кретање кисеоника и водоника

Научници претпостављају да се јони водоника и кисеоника потискују на површину Месеца ,док Месец пролази кроз реп Земљине магнетосфере (мехур у облику сузе око Земље на који утиче њено магнетно поље). То се дешава током пет дана сваког лунарног месеца. Због Сунчевог соларног ветра који гура овај мехур, неке од Земљиних линија магнетног поља су прекинуте: само су на једном крају везане за планету.

Када Месец омета реп Земљине магнетосфере, неке од ових прекинутих веза се фиксирају, што доводи до тога да јони водоника и кисеоника који су претходно побегли из Земљине атмосфере изненада јуре назад ка њој. „Као да је Месец под тушем – пљусак водених јона који се враћа на Земљу, пада на површину Месеца, објашњава геофизичар Гунтер Клетечка са Универзитета Фербанкс на Аљасци.

Пошто Месец нема магнетосферу, када јони ударе у његову површину, ствара се пермафрост, претпостављају истраживачи. Део тог леда, захваљујући различитим геолошким процесима, могао би да доспе испод површине и претвори се у воду у течном стању.

Геофизичка, топографска и геолошка карта поларних области Месеца

Истраживачи сугеришу да је током милијарди година, још од периода када су рана Земља и Месец били под сталним ударима других небеских тела која су јурила кроз свемир, дошло до нагомилавања ових јона. Гравитациони подаци са Насиног лунарног орбитера Reconnaissance коришћени су да се изблиза сагледају поларни региони Месеца и неколико великих кратера. Тим је уочио аномалије које би могле указивати на раседе у стенама у којима је било могуће да буде заробљен пермафрост.

Прорачуни сугеришу да се неколико хиљада кубних километара воде можда акумулирало на овај начин испод површине Месеца у последњих три и по милијарде година. Иако је вода на Месец вероватно доспела из неколико извора – укључујући реакције водоника и кисеоника изазване соларним ветровима, сматрају научници – велики део је можда стигао на овај начин.

Предвиђена акумулација била би довољна да напуни језеро Хјурон у Северној Америци. Заштита коју пружају кратери и пукотине у стенама соречавају да вода испарава назад у свемир. Пошто Наса планира да успостави дуготрајно људско присуство на Месецу, подразумева се да будућа лунарна станица треба да буде у близини неког извора воде. Најновије истраживање би могло да помогне стручњацима где да поставе ту станицу.

Расподела површинског леда на јужном и северном полу Месеца

„Пошто Насин Артемис тим планира да изгради базни камп на јужном полу Месеца, јони воде који су настали пре много еона на Земљи могу се користити у систему за одржавање живота астронаута, наводи професор Клетечка. Истраживање је објављено у часопису Scientific Reports.

(Извор РТС)

О аутору

Stanko

Оставите коментар