Но, човек је изузетно компликована машина, те га није могуће описати процентима хемијског састава. У нашем телу се налази тридесетак билиона ћелија и ми људи, заправо, нисмо само људи.
Неђељко Јекнић
Иако се већина ћелија у људском организму обнавља сваких седам до петнаест година, честице од којих смо састављени постоје милијардама година. Некада су чиниле нека друга тела или предмете, после наше смрти ће чинити опет нешто друго. Из угла физике, човек представља тренутног корисника честица које га сачињавају.
Отприлике 99% људског тела састоји се од само шест хемијских елемената: кисеоника (65%), угљеника (18,5%), водоника (10%), азота (3.2%), калцијума (1,5%) и фосфора (1%). Још пет елемената чини око 0,85% и то: сумпор, калијум, натријум, хлор и магнезијум. Преосталих 0,15% су елементи у траговима, од којих су једни неопходни за живот а за друге није позната сврха или је уопште немају. Већина кисеоника у организму је у облику воде коју чини заједно са водоником. Водоник је најзаступљенији елемент у универзуму и чини око 74% укупне масе. После њега највише има хелијума, око 24%, те кисеоника око 1% а свега осталог ту негде око 1%.
„Наше Сунце је звезда друге или треће генерације. Сав стеновити и метални материјал на којем стојимо, гвожђе у нашој крви, калцијум у зубима, угљеник у генима произведени су милијардама година раније у унутрашњости црвене џиновске звезде. Ми смо направљени од звездане твари.” Ово су речи Kарла Сегана, аутора једног од најгледанијих научно-популарних серијала икада (Kосмос).
Можемо у једну велику посуду сипати све хемијске елементе који су потребни за прављење једног просечног човека. Око 50 килограма кисеоника, 15 гљеника, 8 водоника, 2,5 азота, 1 калцијума, те све то зачинити са још десетак мање заступљених елемената, убацити и 4-5 грама гвожђа, шта ћемо добити? Безличну масу црне боје, која се неће мрдати.
Имајући у виду да се од двадесет најзаступљенијих хемијских елемената који чине преко 99% материје у свемиру, само неон и аргон не налазе у нашим телима, произилази да је он очигледно био у праву. Знајући да је Сунчев систем настао у последњој трећини садашњег доба универзума, те да су Сунце и Земља релативно млади у односу на старост космоса, може се закључити да је материјал од којег смо састављени већ и раније био чинилац неких других звезданих или планетарних система.
Атоми од којих је све састављено, па поред осталог и ми, занимљивог су дизајна: језгро атома је 100.000 пута мање од целог атома, те је од самог језгра (које је дакле у средини атома) до омотача атома празан простор. За боље разумевање се може искористити поређење: ако би језгро атома било величине боровнице, атом би био величине фудбалског стадиона. Или: ако би језгро било величине фудбалског стадиона, онда би атом био величине Земље. Све оно између је празан простор. Да можемо некако да испумпамо тај простор и сабијемо атоме који нас граде да не буде тих празнина између језгра и омотача, цели човјек би могао стати у једну честицу прашине.
Но, човек је изузетно компликована машина, те га није могуће описати процентима хемијског састава. У нашем телу се налази тридесетак билиона ћелија и ми људи, заправо, нисмо само људи. Сваки човек представља један велики екосистем са билионима микроорганизама који у сваком тренутку живе у њему. Ми представљамо суперорганизме, свака људска јединка је практично мала засебна планета, са становницима и повременим гостима. 70 до 90 процената ћелија у нашем организму су бактерије, а чак 99% јединствених гена су бактеријски гени. Ипак, због своје мале величине микроорганизми чине само 1 до 3 процента укупне масе човека, али играју много важну улогу у људском здрављу.
Људске ћелије чине само 10-30% ћелија, а људски гени само 1% свих гена у телу (American Museum of Natural History)
Наше тело је и природно радиоактивно. Ми једемо, пијемо и удишемо радиоактивне супстанце које природно постоје у окружењу. Те сусптанце апсорбујемо у наша ткива, органе и кости, те их стално допуњамо гутањем и удисањем. Сви имамо и низ природних радионуклида у телима. Главни је, свакако, радиоактивни изотоп калијума назван калијум-40 што производи продорно гама зрачење које може да побегне из тела. Но, у људском тијелу има и природних тешких металних елемената као што је уранијум. Просечна особа унесе око 2 микрограма уранијума кроз храну и воду дневно, али се врло мали део, свега 1-2% апсорбује у телу. Од малог дела који се ипак апсорбује кроз црева, већина се брзо излучује урином, а мања количина косом. Тако да није необично да човек у коси има уранијум, наравно у безопасним количинама.
Ипак, сам градивни материјал не значи много. Можемо у једну велику посуду сипати све хемијске елементе који су потребни за прављење једног просечног човека. Око 50 килограма кисеоника, 15 гљеника, 8 водоника, 2,5 азота, 1 калцијума, те све то зачинити са још десетак мање заступљених елемената, убацити и 4-5 грама гвожђа, шта ћемо добити? Безличну масу црне боје, која се неће мрдати. ДНK је то што садржи упуства која су овој маси неопходна да би се организам развио, преживео или репродуковао. Отприлике, ДНK је дугачки молекул који садржи јединствен генерички код неког организма. Поседује инструкције за изградњу протеина који су од суштинске важности за функционисање тела. ДНK упутства прелазе са родитеља на дете, при чему половина ДНK детета потиче од оца, а половина од мајке. Апроксимацијом би се могло добити да у људском телу има око 200 грама ДНK без којег би сви побројани градивни елементи били апсолутно бескорисни. Очигледно да није све у маси.
ДНK било које две особе на Земљи је 99.6% идентичан. Ипак, варијација од 0,4% представља око 12 милиона парова база што објашњава многе разлике између појединаца, посебно ако промене леже у битнијим генима. Окружење такође доприноси индивидуалности. Поклапање нашег ДНK са шипанзама или орангутанима је око 97-98%, са мачкама око 90% али исто тако са винском мушицом делимо 60% идентичног генетског материјала. Ово може звучати збуњујуће, али човек има сасвим солидан број животних потреба (кисеоник, храна, кретање) које се идентичне са онима које имају животиње, а неке делимо и са биљкама.
Kада све саберемо, људско тело је најсофистициранија машина која постоји. Човек има невероватну моћ прилагођавања, могућност самопоправке и когнитивне способности какве нема ниједан живи организам или од човека направљени склоп. С друге стране, баш овакав дизајн какав имамо је уско везан и до детаља адаптиран на услове који данас владају на Земљи. Чак и мале, за планету сасвим незнатне промене – за човјека би могле значити нестанак. Уколико не страдамо од климатске апокалипсе, или не уништимо сами себе атомским бомбама, како ће људско тело изгледати за пар хиљада година?
Вероватно ћемо бити виши, дуже ћемо живети и бити мање агресивни. Ово последње је логичан закључак ако као врста преживимо још неколико хиљада година. С друге стране, еволуција нас подсећа на тренд који каже да је људски скелет све лакши, мишићи су мањи, нарочито у горњем делу тела. Потреба да људска врста буде корпулентна и физички снажна је све мања, услед еволуције послова, увођења машина уместо људске радне снаге, те рационалнијег коришћења ресурса. Да ли ћемо наставити у том правцу, не може се са сигурношћу рећи, али да за крај поново парафразирам Kарла Сегана, ако смо већ направљени од звезданих ствари, можда смо ми начин да космос упозна сам себе.
(РТЦГ)
