No, čovek je izuzetno komplikovana mašina, te ga nije moguće opisati procentima hemijskog sastava. U našem telu se nalazi tridesetak biliona ćelija i mi ljudi, zapravo, nismo samo ljudi.
Neđeljko Jeknić
Iako se većina ćelija u ljudskom organizmu obnavlja svakih sedam do petnaest godina, čestice od kojih smo sastavljeni postoje milijardama godina. Nekada su činile neka druga tela ili predmete, posle naše smrti će činiti opet nešto drugo. Iz ugla fizike, čovek predstavlja trenutnog korisnika čestica koje ga sačinjavaju.
Otprilike 99% ljudskog tela sastoji se od samo šest hemijskih elemenata: kiseonika (65%), ugljenika (18,5%), vodonika (10%), azota (3.2%), kalcijuma (1,5%) i fosfora (1%). Još pet elemenata čini oko 0,85% i to: sumpor, kalijum, natrijum, hlor i magnezijum. Preostalih 0,15% su elementi u tragovima, od kojih su jedni neophodni za život a za druge nije poznata svrha ili je uopšte nemaju.Većina kiseonika u organizmu je u obliku vode koju čini zajedno sa vodonikom. Vodonik je najzastupljeniji element u univerzumu i čini oko 74% ukupne mase. Posle njega najviše ima helijuma, oko 24%, te kiseonika oko 1% a svega ostalog tu negde oko 1%.
„Naše Sunce je zvezda druge ili treće generacije. Sav stenoviti i metalni materijal na kojem stojimo, gvožđe u našoj krvi, kalcijum u zubima, ugljenik u genima proizvedeni su milijardama godina ranije u unutrašnjosti crvene džinovske zvezde. Mi smo napravljeni od zvezdane tvari.”Ovo su reči Karla Segana, autora jednog od najgledanijih naučno-popularnih serijala ikada (Kosmos).
Možemo u jednu veliku posudu sipati sve hemijske elemente koji su potrebni za pravljenje jednog prosečnog čoveka. Oko 50 kilograma kiseonika, 15 gljenika, 8 vodonika, 2,5 azota, 1 kalcijuma, te sve to začiniti sa još desetak manje zastupljenih elemenata, ubaciti i 4-5 grama gvožđa, šta ćemo dobiti? Bezličnu masu crne boje, koja se neće mrdati.
Imajući u vidu da se od dvadeset najzastupljenijih hemijskih elemenata koji čine preko 99% materije u svemiru, samo neon i argon ne nalaze u našim telima, proizilazi da je on očigledno bio u pravu. Znajući da je Sunčev sistem nastao u poslednjoj trećini sadašnjeg doba univerzuma, te da su Sunce i Zemlja relativno mladi u odnosu na starost kosmosa, može se zaključiti da je materijal od kojeg smo sastavljeni već i ranije bio činilac nekih drugih zvezdanih ili planetarnih sistema.
Atomi od kojih je sve sastavljeno, pa pored ostalog i mi, zanimljivog su dizajna: jezgro atoma je 100.000 puta manje od celog atoma, te je od samog jezgra (koje je dakle u sredini atoma) do omotača atoma prazan prostor. Za bolje razumevanje se može iskoristiti poređenje: ako bi jezgro atoma bilo veličine borovnice, atom bi bio veličine fudbalskog stadiona. Ili: ako bi jezgro bilo veličine fudbalskog stadiona, onda bi atom bio veličine Zemlje. Sve ono između je prazan prostor. Da možemo nekako da ispumpamo taj prostor i sabijemo atome koji nas grade da ne bude tih praznina između jezgra i omotača, celi čovjek bi mogao stati u jednu česticu prašine.
No, čovek je izuzetno komplikovana mašina, te ga nije moguće opisati procentima hemijskog sastava. U našem telu se nalazi tridesetak biliona ćelija i mi ljudi, zapravo, nismo samo ljudi. Svaki čovek predstavlja jedan veliki ekosistem sa bilionima mikroorganizama koji u svakom trenutku žive u njemu. Mi predstavljamo superorganizme, svaka ljudska jedinka je praktično mala zasebna planeta, sa stanovnicima i povremenim gostima. 70 do 90 procenata ćelija u našem organizmu su bakterije, a čak 99% jedinstvenih gena su bakterijski geni. Ipak, zbog svoje male veličine mikroorganizmi čine samo 1 do 3 procenta ukupne mase čoveka, ali igraju mnogo važnu ulogu u ljudskom zdravlju.
Ljudske ćelije čine samo 10-30% ćelija, a ljudski geni samo 1% svih gena u telu (American Museum of Natural History)
Naše telo je i prirodno radioaktivno. Mi jedemo, pijemo i udišemo radioaktivne supstance koje prirodno postoje u okruženju. Te susptance apsorbujemo u naša tkiva, organe i kosti, te ih stalno dopunjamo gutanjem i udisanjem. Svi imamo i niz prirodnih radionuklida u telima.Glavni je, svakako, radioaktivni izotop kalijuma nazvan kalijum-40 što proizvodi prodorno gama zračenje koje može da pobegne iz tela. No, u ljudskom tijelu ima i prirodnih teških metalnih elemenata kao što je uranijum. Prosečna osoba unese oko 2 mikrograma uranijuma kroz hranu i vodu dnevno, ali se vrlo mali deo, svega 1-2% apsorbuje u telu. Od malog dela koji se ipak apsorbuje kroz creva, većina se brzo izlučuje urinom, a manja količina kosom. Tako da nije neobično da čovek u kosi ima uranijum, naravno u bezopasnim količinama.
Ipak, sam gradivni materijal ne znači mnogo. Možemo u jednu veliku posudu sipati sve hemijske elemente koji su potrebni za pravljenje jednog prosečnog čoveka. Oko 50 kilograma kiseonika, 15 gljenika, 8 vodonika, 2,5 azota, 1 kalcijuma, te sve to začiniti sa još desetak manje zastupljenih elemenata, ubaciti i 4-5 grama gvožđa, šta ćemo dobiti? Bezličnu masu crne boje, koja se neće mrdati. DNK je to što sadrži upustva koja su ovoj masi neophodna da bi se organizam razvio, preživeo ili reprodukovao. Otprilike, DNK je dugački molekul koji sadrži jedinstven generički kod nekog organizma. Poseduje instrukcije za izgradnju proteina koji su od suštinske važnosti za funkcionisanje tela. DNK uputstva prelaze sa roditelja na dete, pri čemu polovina DNK deteta potiče od oca, a polovina od majke. Aproksimacijom bi se moglo dobiti da u ljudskom telu ima oko 200 grama DNK bez kojeg bi svi pobrojani gradivni elementi bili apsolutno beskorisni. Očigledno da nije sve u masi.
DNK bilo koje dve osobe na Zemlji je 99.6% identičan. Ipak, varijacija od 0,4% predstavlja oko 12 miliona parova baza što objašnjava mnoge razlike između pojedinaca, posebno ako promene leže u bitnijim genima. Okruženje takođe doprinosi individualnosti. Poklapanje našeg DNK sa šipanzama ili orangutanima je oko 97-98%, sa mačkama oko 90% ali isto tako sa vinskom mušicom delimo 60% identičnog genetskog materijala. Ovo može zvučati zbunjujuće, ali čovek ima sasvim solidan broj životnih potreba (kiseonik, hrana, kretanje) koje se identične sa onima koje imaju životinje, a neke delimo i sa biljkama.
Kada sve saberemo, ljudsko telo je najsofisticiranija mašina koja postoji. Čovek ima neverovatnu moć prilagođavanja, mogućnost samopopravke i kognitivne sposobnosti kakve nema nijedan živi organizam ili od čoveka napravljeni sklop. S druge strane, baš ovakav dizajn kakav imamo je usko vezan i do detalja adaptiran na uslove koji danas vladaju na Zemlji. Čak i male, za planetu sasvim neznatne promene – za čovjeka bi mogle značiti nestanak. Ukoliko ne stradamo od klimatske apokalipse, ili ne uništimo sami sebe atomskim bombama, kako će ljudsko telo izgledati za par hiljada godina?
Verovatno ćemo biti viši, duže ćemo živeti i biti manje agresivni. Ovo poslednje je logičan zaključak ako kao vrsta preživimo još nekoliko hiljada godina. S druge strane, evolucija nas podseća na trend koji kaže da je ljudski skelet sve lakši, mišići su manji, naročito u gornjem delu tela. Potreba da ljudska vrsta bude korpulentna i fizički snažna je sve manja, usled evolucije poslova, uvođenja mašina umesto ljudske radne snage, te racionalnijeg korišćenja resursa.Da li ćemo nastaviti u tom pravcu, ne može se sa sigurnošću reći, ali da za kraj ponovo parafraziram Karla Segana, ako smo već napravljeni od zvezdanih stvari, možda smo mi način da kosmos upozna sam sebe.
(RTCG)
