КОСМИЧКО ТКАЊЕ

МИКРОПСКИ КОСМОНАУТИ

Џејмс Веб телескоп (Wikipedia/NASA)

Уместо што трагамо за ванземаљцима налик нама можда би требало да се окренемо, организмима који нас окружују и могу да путују космосом – микробима. Ову тезу износе два научника, биолог и професор Универзитета Брунел у Лондону др Предраг Слијепчевић и астрониом и почасни професор Бакингемског универзитета др Налин Чандра Викрамансинг.

Јесмо ли сами у свемиру? Чувени SETI (Search for Extraterrestrial Intelligence – Потрага за ванземаљском интелигенцијом) програм настоји да одговори на ово питање од 1959. године. Амерички астроном Карл Саган je, као и многи други, веровао у постојање других цивилизација налик људској, као и да можемо да комуницирамо с њима. То није убедило скептике који су истицали да недостатак доказа о постојању таквих цивилизација значи да су оне неизмерно ретке.

Али ако је постојање других хуманоидних цивилизација мало вероватно, могу ли космос да испуне друге форме живота, можда прикладније од нас? И да ли би ти облици живота могли да комуницирају међусобно? Нова студија, објављена у часопису BioSystems, указује да могу. Микроби, попут бактерија, можда су владари космичког живота, а вероватно су и много интелигентнији него што им ми то признајемо. Заиста, показујемо да микроби могу да опонашају СЕТИ без хуманог утицаја.

Да бисмо разумели микробе, морамо преиспитати наше антропоцентричне предрасуде. Док многи од нас микробе виде као једноћелијске организме који узрокују болести, стварност је много другачија. Микроби су слабо организовани мултићелијски ентитети. Бактерије, на пример, живе у заједници од неколико милијарди чланова, у колонијама способним да „мисле” и доносе одлуке.

Типична бактеријска колонија је кибернетички ентитет, „супермозак” који решава еколошке проблеме. Још важније, све бактеријске колоније на Земљи су међусобно повезане у глобални бактеријски суперсистем који називамо бактериосфера. Овај world-wide-web генетичких информација регулише ток органских елемената на Земљи у последњих неколико милијарди година на начин који ће заувек превазилазити капацитет људских технологија. На пример, микроби рециклирају органске елементе попут угљеника, азота и сумпора.

Да бисмо прихватили СЕТИ микроба морамо да разумемо концепт интелигенције у еволутивном смислу. Неки биолози сматрају да је људска интелигенција само фрагмент у широком спектру природне интелигенције која укључује микробе и биљке.

Чак и данас бактерије су најдоминантнија жива бића на Земљи. Избаците их из биосфере и живот ће постепено нестати. Стога су бактерије много опремљеније за космичка путовања и комуникацију од нас. Недавна студија открила је да земаљске бактерије могу да преживе у свемиру најмање три године, а вероватно и много дуже. Додајмо томе да бактерије у стању мировања могу да опстану на милионе година и јасно је колико су микроби отпорни.

Стварно, многе верзије хипотезе панспермије које тврде да микроби живe и путујy кроз универзум подржавају овај став. Скорашњи математички модел подржао га је показујући да микроби могу да путују не само кроз Соларни систем већ по целој галаксији.

Како функционише СЕТИ микроба? Верујемо да бактериосфера може потенцијално да преслика све кораке које препознајемо у хуманом СЕТИ-ју. Први корак у њему је могућност читања космичких информација. На пример, радио-телескопима анализирамо далеке насељиве планете. Други корак је развој технологија и знања како бисмо утврдили да ли на тим планетама има живота. Трећи корак је да обзнанимо своје постојање на Земљи интелигентним ванземаљцима у настојању да са њима остваримо контакт, ако одговоре на наше првобитне поруке.

Наше виђење микропског СЕТИ-ја је на доњој слици. Микроби имају ограничен капацитет да читају информације из космоса. На пример, цијанобактерије могу да читају део електромагнетског спектра који долази са Сунца у форми видљиве светлости (први корак). Овај биолошки феномен се зове фототропизам и дешава се, на пример, када се биљка окреће ка сунцу или неком другом извору светлости, или на супротну страну.


Микропски СЕТИ

Други корак је кључан за развој живота на Земљи. Цијанобакетрије су развиле биотехнологију у форми фотосинтезе (која претвара воду, сунчеву светлост и угљен-диоксид у кисеоник и хранљиве материје). То је мртву планету претворило у живу, са биосфером, током дугог еволутивног периода. Микропски живот је потом постао комплекснији, стварајући биљке и животиње у претходних 600 милиона година. Ипак, бактерије су остале најдоминантнији облик живота на планети. Фотосинтеза, као облик бактеријске технологије, одувек је покретала живот на Земљи.

Трећи корак је везан за привлачење и комуникацију микроба са сличним хемијским саставом. Ванземаљски микроби ће се лако интегрисати у земаљски бактериосферу ако деле хемију и метаболизам базиране на угљенику, укључујући и ДНК, протеине и друге биомолекуле. Обрнути процеси су такође могући. Микроби са Земље могу путовати у свемир на астероидима и сејати живот другде у космосу. Алтернативно, људи као будући путници кроз космос, могу деловати као микропски вектори преко хуманог микробиома.

Да бисмо прихватили СЕТИ микроба морамо да разумемо концепт интелигенције у еволутивном смислу. Неки биолози сматрају да је људска интелигенција само фрагмент у широком спектру природне интелигенције која укључује микробе и биљке.

Такође морамо да преиспитамо технолошке отиске као доказе интелигентних цивилизација. Технолошки напредне цивилизације, према физичару Фриману Дајсону, морале би имати огромне енергетске потребе. Те потребе захтевају изградњу космичких мегаструктура, које називамо Дајсоновим сферама, око својих планета како би прикупљали енергију са звезде домаћина. Трагање за таквим сферама испитивањем да ли је свeтлост са звезда блокирана, могло би да буде један од начина да их пронађемо.

Али, ако су хуманоидне цивилизације стварно ретке, онда нема сврхе трагати за таквим структурама. Уместо тога, било би много боље тражити биолошке отиске као знаке микропског живота на насељивим планетама.

Корак напред у трагању за ванземаљским животом може бити у проналажењу гасова у атмосфери око планета које имају услове за живот, попут кисеоника, метана или фосфина, које производе микроби. Проналазак фосфина у Венериној атмосфери био је обећавајући знак, али сада не изгледа поуздан, будући да нова студија сугерише да је сигнал могао бити пре сумпор-диоксид него фосфин. Ипак, немамо другог избора до да наставимо потрагу. Срећом, Џејмс-Вебов телескоп ће моћи да прегледа атмосферу планета не само Сунчевог система, када буде лансиран крајем ове године.

(Превод са портала theconversation.com)

(Извор РТС)

О аутору

Stanko

Оставите коментар