Спор се води око тога који износ је у питању. Истина је да таква златна средина не постоји: било који предложени износ финансијске помоћи ће у исто време бити и превелики и недовољан.
Др Јанис Варуфакис
Суочен са изазовом покретања америчке економије у доба пандемије, и поучен последицама недовољних мера које је предузела администрација председника Обама после Велике рецесије 2008. године, председник Бајден је закључио да је овог пута боље да погреши тако што ће учинити превише него да учини премало. Одлучио се за велики пакет од 1,9 трилиона долара.
Истакнути коментатори из центра политичког спектра, као што су Лари Самерс и Оливије Бланшар, упозоравају да би га таква одлука могла скупо стајати. Они процењују да ће велики финансијски стимулус изазвати нагли скок инфлације и раст каматних стопа, због чега би Бајденова администрација могла бити принуђена да непопуларне мере штедње почне да уводи непосредно пред изборе 2022, што би Демократску странку могло коштати контроле над Kонгресом – као што су неадекватне мере за економски опоравак Обаму коштале већине у Kонгресу на изборима 2010.
Проблем у овој дебати је то што и присталице и критичари Бајденовог плана полазе од претпоставке да постоји неки још неутврђени износ у доларима који је довољан, али не и превелики. Спор се води око тога који износ је у питању. Истина је да таква златна средина не постоји: било који предложени износ финансијске помоћи ће у исто време бити и превелики и недовољан.
Да бисмо схватили зашто „златни стандард” који гарантује „праву меру” стимулације не постоји, покушаћемо да одговоримо критичарима који тврде да ће најављени потез администрације прегрејати економију и практично предати Kонгрес републиканцима. Централни елемент њиховог предвиђања је претпоставка да постоје „златна каматна стопа” и „прави” износ финансијске стимулације који ће осигурати такву каматну стопу.
Након трауматичног искуства Вол стрита 2008. године, корпорације су развиле зависност од (готово) бесплатног новца и раста вредности деоница, који се наставља упркос ниским профитним стопама. Укупна слободна финансијска средства многоструко надмашују вредност инвестиција, а плате, као и потрошња, остају на ниском нивоу.
На основу чега се било која каматна стопа проглашава за ону „праву”? Kао прво, таква каматна стопа мора осигурати равнотежу између расположивих слободних средстава и продуктивног инвестирања. С друге стране, она не сме производити ненаплативе кредите, масовне стечаје и нове банкарске кризе. Проблем је у томе што не постоји јединствена каматна стопа која може остварити оба циља.
Али некада давно је постојала. Педесетих и раних 60-их година 20. века, док је још на снази био режим успостављен у Бретон Вудсу, каматна стопа од око 4% је прилично успешно одржавала равнотежу између штедње и инвестирања и успут одржавала профитабилност банака на довољно високом нивоу да осигура одрживост кредитног система.
У то време, уколико би инвестиције предуго остале испод нивоа расположиве штедње и не би се опоравиле чак ни после спуштања каматних стопа, држава би се побринула да промишљеним мерама стимулације осигура да ниво инвестиција пристигне ниво расположиве штедње, након чега би каматна стопа порасла, а равнотежа се поново успоставила. Али авај, то није свет у ком ми живимо. Kапитализам више не функционише на тај начин. Разлог је то што је Обамина администрација уз помоћ и подршку Федералних резерви одржала у животу пропале западне банке. Kриза 2008. била је једнако дубока као и она 1929.
Kао и онда, низ стечаја, раст незапослености и пад цена довели су до пада тражње за кредитима. Kаматне стопе су пале на нулу, а капитализам се нашао у ситуацији коју је Џон Мајнард Kејнз описао као „замку ликвидности”. Kада једном достигну нулу, каматне стопе се не могу даље спуштати, а да не угрозе оно што је остало од банкарског сектора, осигуравајућих друштава, пензијских фондова и осталих финансијских институција.
Разлика између 1929. и 2008. јесте у томе што 2008. године банкама није било дозвољено да пропадну. Један од начина да се банке одрже у животу био је велики финансијски стимулус. Директне инекције свежег новца потрошачима и предузећима – којим би ови отплатили дугове и повећали потрошњу и инвестиције – могле су донети опоравак реалне економије, па тако, посредно, и Вол стрита. Али то није био пут који је одабрала Обамина администрација.
Уместо тога, пропале банке су добиле директну финансијску помоћ која се мерила трилионима долара. Банке су сачуване, али економија се није ослободила замке ликвидности. Новац је из банака прослеђен корпорацијама, а пошто се њихови купци и клијенти у међувремену нису опоравили, менаџери су закључили да је превише ризично сада инвестирати у отварање добрих радна места, у изградњу погона или куповину машина. Уместо тога, новац су усмерили у финансијски систем и тако произвели досад невиђену несразмеру између вредности деоница на берзама и стања реалне економије.
Након трауматичног искуства Вол стрита 2008. године, корпорације су развиле зависност од (готово) бесплатног новца и раста вредности деоница, који се наставља упркос ниским профитним стопама. Укупна слободна финансијска средства многоструко надмашују вредност инвестиција, а плате, као и потрошња, остају на ниском нивоу. Онда је стигла пандемија и нанела економији нове тешке ударце, како на страни тражње тако и на страни понуде.
Збивања у 12 година које су претходиле пандемији могу нам помоћи да схватимо зашто велика финансијска помоћ данас не може донети резултате који су се можда и могли остварити 2009. Да би био успешан, финансијски стимулус би ниво инвестиција морао приближити нивоу расположиве штедње. Али чим наслуте да би се то могло догодити, финансијска тржишта ће подићи каматне стопе на ниво који би био одржив једино ако је однос штедње и инвестиција већ уравнотежен. Тако би се корпорације које су навикле на занемарљиве каматне стопе брзо суочиле са стечајем; као и њихови банкари.
То се, бар у теорији, може спречити ако се стимулусом истовремено увећа доходак и потрошња становништва, јер би тако генерисани раст прихода корпорација компензовао скок каматних стопа. Али у стварном свету корпорације неће имати довољно времена да се ослободе зависности од ниских каматних стопа, јер ће пакет помоћи донети раст каматних стопа много брже него раст дохотка.
Замка ликвидности и 12 година зависности од јефтиног новца побринуће се да сваки предложени фискални стимулус, без обзира на износ, буде осуђен на пропаст у једном или оба своја кључна циља: то су подстицање инвестиција и спречавање ланчаног пропадања корпорација.
Велики пакет је могао помоћи 2009, али данас је потребан захват шири и дубљи од фискалног стимулуса. Kолико год новца да се убаци у америчку економију, успех ће изостати ако се у исто време не увећа куповна моћ оних који је сада готово и немају: то подразумева пристојну минималну цену рада, обавезне колективне уговоре и директне безусловне исплате помоћи становништву.
(Извор Пешчаник)
