Након пет деценија научноистраживачког рада у разним биомедицинским областима, учешћа у едукативним делатностима и искустава стечених у уређивању часописа, вреди да се осврнем на принципе који могу бити водичи разним генерацијама истраживача, посебно онима који живе и раде у „малим земљама”.
Академик Рајко Игић
На почетку истраживачке каријере, пре или у току израде докторске дисертације, научи методе које се користе у истраживачкој групи. Што чешће разговарај с ментором и осталим члановима његовог тима. Без устезања износи своје идеје и постављај питања. Настој да учествујеш на свим курсевима о општим и специфицним истраживачким методама, а не само на формалним предавањима која се одвијају на докторским студијама или на универзитету.
„Када посетиш неки већи град у
иностранству, због било ког разлога,
посети установу која је интересантна
за твој истраживачки рад”, тако је
говорио мој професор Павао Штерн.
Настој да ти говорни енглески буде што бољи. Не пропуштај научне састанке из области у којој је твој пројекат или пројекат тима установе у којој радиш, без обзира на то да ли су састанци у земљи или иностранству. На научним скуповима настој да упознаш што више колега из своје генерације, али и старије истраживаче.
„Када посетиш неки већи град у иностранству, због било ког разлога, посети установу која је интересантна за твој истраживачки рад,” тако је говорио мој професор Павао Штерн (1913-1976), шеф Завода за фармакологију и токсикологију у Сарајеву. Претходно се најави руководству те установе да ти начини програм боравка (енгл. itinerary; лат. itinerarārium), а ако си већ публиковао неколико радова у часописима, предложи тој установи да одржиш предавање (семинар) о својим истраживањима.
С тимом који је већи од шест
или осам сарадника, схватићеш
да не можеш успешно надгледати
и контролисати све што се
у лабораторији збива.
[Када сам био асистент у Заводу за фармакологију у Сарајеву посетио сам Мајнц (Западна Немачка); претходно сам се најавио њиховом институту за фармакологију на коме је био шеф чувени професор Густав Кушчински (1904-1992). Мајнц је тада био центар фармакологије у СР Немачкој. Била је то за мене изузетно напорна посета – разговарао са сваким чланом института по један сат – али су сусрети с тим фармаколозима били веома корисни.
Касније сам на сличним путовањима, захваљујући наведеном савету професора Штерна, одржао семинаре у Берлину, Франкфурту, Вашингтону (Бетесда), Њујорку, Ингелхајму на Рајни, Даласу, Чикагу, Сегедину, Новом Саду, Љубљани, Нишу, Загребу, Београду и неким другим градовима.] Настој да у најбољој истраживачкој установи проведеш најмање годину дана.
Професор Ласло Секереш (1921-2012), водећи европски фармаколог и руководилац кардиоваскуларних истраживања у Сегедину (Мађарска), говорио је да је погрешно сматрати да ће твоја ефикасност у раду бити већа ако имаш већи тим. С тимом који је већи од шест или осам сарадника, схватићеш да не можеш успешно надгледати и контролисати све што се у лабораторији збива.
Он саветује сваком шефу да у дискусији са сарадницима користи тзв. open door систем како би сваки сарадник најлакше с њим дискутовао. Уз то, са сарадницима је неопходан свакодневни brainstorming (групна креативна техника) састанак на коме се разматрају текуће информације.
Важан је још један детаљ који је користио Ервин Г. Ердеш (отац подручја метаболизма вазоактивних пептида, који је радио је у Оклахома Ситију, Даласу и Чикагу, а посетио је Сарајево, Тузлу, Београд и Сомбор (пензионисан је у својој 83. години): „Кад одлазиш на пут од више дана, с млађим сарадницима најпре продискутуј задатке и написмено им исте остави, јер након усмених договора детаљи се често забораве и задаци се само делимично реализују.”
Настој да добијеш финансијску помоћ за рад лабораторије изван своје установе. Не прихватај се политичких функција; оне прибављају више новца за рад лабораторије из локалних извора, али ћеш губити пуно времена и израживачки тим нећеш адекватно контролисати. Зато такве функције прихвати тек при крају научне каријере.
Дај што пре прилику сарадницима да саставе прву верзију рукописа научног саопштења. Рецензије рукописа ради непристрасно, као и оцене истраживачких пројеката. Не устручавај се да на научним скуповима изнесеш оцене и идеје које могу унапредити рад онима који саопштавају своје резултате. Прихвати се менторства и чланства комисија докторантима; те дужности обављај савесно, а када кандидат не задовољава, прекини менторство.
Своје сараднике циљано шаљи на дужи период у врхунске лабораторије; у њима ће они много научити и истовремено начинити међународне контакте. Прихвати се да организујеш међународне састанке, а по могућности и један међународни конгрес. [Присети се да је Први интернационални симпозијум о супстанци П организовао академик Павао Штерн у Сарајеву. Захваљујући том симпозијуму на Медицински факултет у Тузли допутовао је шведски нобеловац Улф Сванте вон Еулер. Нажалост, његова смрт је прекинула реализацију планираног научног подухвата].
ПЕНЗИОНЕРСКЕ ПРИПРЕМЕ
Припреме за пензионисање треба урадити много пре него што ће Закон о пензионисању тај датум одредити. Очекуј да ће те – као пензионера – сви другачије гледати: колеге, студенти, пријатељи, познаници, чак и укућани. Постепено ћеш све више губити углед и моћ. Зато се спреми да у том добу проводиш време онако како то ниси раније могао.
Можда ћеш се само у краћем периоду посветити стручним активностима (нпр. савети млађима, ако то они буду тражили; одлазак на неке стручне састанке, ако те организатори позову; писање понеког чланка о историјату своје струке, ако то неког уредника интересује да објави; можда ће ти име још једно време остати у неком уређивачком или стручном одбору; рад у својој струци као приватник или у некој установи, ако те требају и ако то може да те задовољи), али уживај преостале дане уз уметност, летературу, музику, излете и туристичка путовања – најпре дужа, а касније само у оближње крајеве.
Држи контакт с пријатељима и родбином: електронском поштом, телефоном, писмима или посетама. Помажи унуцима или праунуцима. Ако последње животно доба проводиш у мањем месту, најбоље је да се повежеш с гимназијом или неком другом школом јер им можеш пуно помоћи: млади ће ти бити захвални, а младост ће те подмлађивати. Не улази у политичке расправе.
Ради креативне послове у оквиру хобија који имаш одраније. Твоје ће публикације бити још једно време цитиране, али је веома мала шанса да ће нека од њих доживети судбину да постане sleeping beauty, тј. да једно твоје научно откриће постане интересантно истраживачима након четрдесетак или више година.
Име ће ти, кад те дуго не буде, отићи у понеку публикацију, ако те помену у историјату струке којом си се бавио, коју си волео и о њој друге подучавао, ширио сазнања, доприносио бољем лечењу или превенцији болести. Твој целокупан научни допринос је уграђен – попут мале цигле – у огроман бедем науке који стално расте.
Академик Рајко Игић је најпре био професор фармакологије и токсикологије у Сарајеву, Тузли, Бањалуци и Новом Саду, а потом научни саветник (Senior Scientist) на Одељењу за анестезиологију и контролу бола, Cook County Hospital у Чикагу (САД). Публиковао је бројне научне радове, углавном о метаболизму вазоактивних пептида и холинергичком нервном систему; радови су му цитирани 1.009 пута.
Улф Сванте вон Еулер
Главна открића су му:
(1) Први је сасарадницима установио да ретина поседује важнукомпоненту ренин-ангиотензин система, АCE – ангиотенсин конвертирајући ензим (Central actions of angiotensin and related peptides, Њујорк, Пергамон прес, 1977; Лијечнички Весник, 1977), а после тога у свету је објављенопреко 200 публикација из теобласти; (2) Доказао је да су АCЕ и кининаза II један те исти еннзим (Circulation Research, 1972; Experimentia, 1972).
Објавио је више књига и уџбеника. Познат му је историјски чланак о нашим истраживачима Лази К. Лазаревићу (1851-1891), ИвануЂаји (1884-1957) и Павау Штерну (1913-1976), који је објавио у часопису Enstein Journal of Biology and Medicine, 2003.године. Уређивао је два медицинска часописа, био је рецензент у часописима, а основао је и уређивао медицинске билтене у Тузли, Бањалуци и Новом Саду. Пројекте су му финансирали American Heart Association и Републичкa заједница за научни рад, Сарајево.
У 1972. години постаo је члан научних друштава Sigma Xi и Њујоршке академије наука; 1981. Године добија републичку награду „ВеселинМаслеша” за књигу „Како се пишу саопштења о медицинским истраживањима”; 1991. године у Загребу добија награду Yu-хуманиста; од 1996. године је члан Друштва америчких физиолога; 2012. Године изабран је за члана АНУ РС; оснивач је највеће превентивне акције студената медицине у Европи, Дан без цигарете – 31. јануар.Тај дан је постао национални дан борбе против пушења у Србији и Босни и Херцеговини.
(Кратак одломак из књига „Научно истраживање и научна саопштења”, чији је главни аутор и уредник академик Рајко Игић).
