За опоравак потонулих финансијских тржишта биле би потребне инјекције новца у износима који се политички не могу оправдати. Зато креатори политика радије не предузимају ништа, као оно неодлучно магаре.
Др Јанис Варуфакис
Док се пандемија у развијеним земљама света полако повлачи, њихове централне банке почињу да личе на магаре из народних прича које је, будући једнако гладно и жедно, угинуло стојећи неодлучно између воде и сена. Растрзани између панике због могуће инфлације и страха од дефлације, креатори монетарних политика бирају потенцијално погубну тактику чекања. Да би обавили друштвено користан посао у постпандемијском периоду, морали би прво да преиспитају алатке које су досад користили, из перспективе прогресивне монетарне политике.
Некада су шефови централних банака имали на располагање само једну управљачку полугу: то су биле каматне стопе. Kада се економска активност успори, камате треба смањити; када запрети инфлација, камате се морају повећати (често по цену изазивања рецесије). Никада није било лако одабрати прави тренутак за интервенцију и одредити оптималан проценат увећања или смањења, али некадашњи банкари бар нису морали да размишљају о алтернативама. Лек је увек био само један, а полуга се могла померати у само два смера.
Данас је посао банкара двоструко сложенији. Од 2009. у оптицају су два управљачка механизма о којима морају да размишљају. После глобалне финансијске кризе 2008, показало се да је централним банкама потребна још једна полуга, јер она прва више није била довољна: иако су каматне стопе пале на најнижи ниво, на нулу или испод нуле, економије су и даље стагнирале. Руководећи се искуством Јапана, водеће централне банке (предвођене централним банкама Сједињених Држава и Велике Британије) одлучиле су да уведу нови управљачки механизам познат као квантитативно попуштање (QЕ). Подизањем ове полуге производи се новац за куповину вредносних хартија комерцијалних банака, у нади да ће ињекције новог новца преко банака ући у реалну економију. Kада наступи ризик инфлације, полугу треба спустити и куповину успорити.
Kаматне стопе свакако треба подићи, али не смемо заборавити да људи са доње половине дистрибутивне лествице нису имали приступ јефтиним кредитима чак ни онда када су оне биле на нули. Морали су да се задужују по високој цени код зеленаша, коришћењем кредитних картица и неосигураних приватних кредита. Од ниских каматних стопа користи су имали само најбогатији.
То је била теорија. Данас, суочене са назнакама могуће инфлације, централне банке постају нервозне. Да ли је стигао тренутак за увођење рестриктивније монетарне политике? Ако ништа не предузму, чека их судбина претходника из 70-их година 20. века, који су допустили да се инфлација угради у динамику раста цена и плата. Ако послушају инстинкт и употребе обе полуге, укидајући инјекције новог новца уз постепено подизање камата, ризикују могућност да истовремено произведу две кризе: губитак радних места, јер ће растуће каматне стопе довести до пада агрегатне тражње и успоравања инвестиција, и финансијски слом, јер ће се финансијска тржишта и изнурене корпорације зависне од бесплатног новца успаничити и од саме помисли на апстиненцијску кризу која их чека. Напад панике из 2013. изазван првим најавама могућег укидања квантитативног попуштања био би дечја игра према томе.
Централне банке су ужаснуте могућношћу таквог сценарија, јер би у том случају обе полуге постале бескорисне. Kаматне стопе би биле увећане, али не довољно да оставе простора за нове интервенције њиховим смањивањем. За опоравак потонулих финансијских тржишта биле би потребне инјекције новца у износима који се политички не могу оправдати. Зато креатори политика радије не предузимају ништа, као оно неодлучно магаре.
Темељна претпоставка да се две полуге морају користити једна за другом и у тандему је неисправна, јер се заснива на искуству прошлости које у овом случају не морамо поновити. Наравно, историјски посматрано, квантитативно попуштање јесте накнадно уведено као други управљачки механизам, након што се показало да каматне стопе више не дају резултате. Али то не значи да би се у ситуацији раста инфлације њихов редослед примене сада морао обрнути, то јест, да се прво морају укинути мере квантитативног попуштања, па тек онда кориговати каматне стопе. Зашто не бисмо употребили обе полуге у исто време и у истом циљу, градећи тако дводелну монетарну политику која комбинује подизање каматних стопа и квантитативно попуштање (али овог пута у једном другачијем облику)?
Kаматне стопе свакако треба подићи, али не смемо заборавити да људи са доње половине дистрибутивне лествице нису имали приступ јефтиним кредитима чак ни онда када су оне биле на нули. Морали су да се задужују по високој цени код зеленаша, коришћењем кредитних картица и неосигураних приватних кредита. Од ниских каматних стопа користи су имали само најбогатији. Што се тиче држава, ниске каматне стопе су им олакшале сервисирање дуга, али фискална ограничења су остала на снази, што је онемогућило јавне инвестиције. Из та два разлога једна од последица 13 година ниских каматних стопа био је велики раст неједнакости.
Растућа неједнакост увећава општи ниво штедње, јер најбогатији не могу потрошити своје огромне резерве. Пошто раст штедње одговара новчаној маси, док посустале инвестиције одговарају тражњи за новцем, последица је притисак на цену новца, услед чега каматне стопе остају близу нуле. Зато централне банке морају скупити храброст да подигну каматне стопе, не би ли раскинуле зачарани круг неподношљиве неједнакости и непотребне стагнације. Наравно, шефови централних банака страхују да ће подизањем каматних стопа многе државе гурнути у банкрот и произвести озбиљну рецесију. Зато мера повећања каматних стопа мора бити подржана извођењем још два важна потеза.
Прво, с обзиром да је темељно реструктурисање јавног и приватног дуга свакако неизбежно, централне банке морају коначно одустати од покушаја да то избегну. Одржавање каматних стопа на нивоима испод нуле, не би ли се стечај несолвентних ентитета одложио (ентитета као што су грчка и италијанска држава и мноштво зомби компанија), што Европска централна банка и Федералне резерве сада чине, води у сигуран слом. Уместо тога, морамо што пре реструктурисати ненаплативе дугова и повећати каматне стопе да би се зауставио њихов даљи раст.
(Извор Пешчаник)
