Svaku kategoriju pretnje beli muškarci doživljavali su kao mnogo manju i prihvatljiviju od pripadnika drugih demografskih grupa. Taj fenomen nazvali su „efekat belih muškaraca”.
Scene divljanja rulje po Kapitolu u Vašingtonu, koje su obišle svet izazivajući zgražanje i zabrinutost, ali i podsmehe i sram, podstakle su brojne političke analitičare, sociologe i psihologe da pokušaju objasniti šta se krije u suštini fenomena takvih izraza lojalnosti američkom predsedniku Donaldu Trampu, koga će istorija verovatno pamtiti kao jednog od najgorih ikada.
Posebnu pažnju privukla je činjenica da su među njegovim najžešćim pobornicima dominirali beli muškarci. Neki su zbog toga ovu pojavu nazvali „efektom belih muškaraca”. Jedna analiza, koja se poziva na decenije naučnih istraživanja tzv. percepcije rizika, predstavljena je nedavno u časopisu Undark https://undark.org/2021/01/07/science-trump-grip-white-male-effect/, a preneta je u poznatom naučno-popularnom časopisu Scientific American-u. „Fotografije i videosnimci pokazuju da ruljom pobunjenika dominiraju belci i muškarci”, pišu u uvodu autorke.
Konfederacije, zastave ukrašene svastikama, plakate QAnona i, prema navodima policije, nadražujuće hemikalije. Penjali su se na spoljašnje zidove, na skele, razbijali prozore, vešali po balkonima i probijali kroz vrata senatske komore. Jedan belac pucao je na tribinama i vikao: „Tramp je pobedio na ovim izborima!” Nekoliko sati kasnije više od 120 kongresmena, većinom belih muškaraca, odlučilo se, uprkos svemu, da se i dalje bore protiv Bajdenove pobede.
Oni su imali osećaj da iza horizonta dolazi još veća pretnja: ugrožavanja višeg društvenog statusa koji im je u njihovoj imaginaciji samo Tramp mogao očuvati i obnoviti, društvenom statusu koji je neizbežno povezans rasom, polom i religijom.
Mada Tramp zasigurno ima značajan broj sledbenica među belim ženama, njegove najvatrenije pristalice su uglavnom beli muškarci, piše Undark. Rasprostranjeni u širokom rasponu socioekonomskog statusa, ti su ljudi nepokolebljivo – čak i nasilno – podržavali predsednika, uprkos istorijskim rizicima koje je njegova administracija predstavljala za javno zdravlje, sigurnost i američke demokratske strukture i ideale. Nemali broj stručnjaka i analitičara spekulisali je o činiocima koji bi mogli biti u osnovi ove podrške: Rasizam? Ekonomija? Ugrožena muškost? Klasna teskoba? Politički strah? Sektaštvo? U listu New York Times prošlog oktobra Majkl Sakolov sugerisao je da bi politički jaz između belih muškaraca i gotovo svih ostalih u društvu trebalo nazvati „belim muškim jazom” ili „problemom belih muškaraca”.
No kognitivni naučnici još su davno izmislili termin za psihološke snage koje su dovele do polne i rasne političke podele koju danas vidimo. To istraživanje i desetleća kasnijih naučnih radova ukazuju da bi, ako želimo razumeti Trampov fenomen, bilo dobro prvo shvatiti nauku o percepciji rizika. Autorke u svojem osvrtu vraćaju nas u 1994. godinu u kojoj je grupa naučnika pod vodstvom Pola Slavika objavila studiju u kojoj je na uzorku od 1.500 Amerikanaca iz raznih delova SAD istražila njihovu percepciju različitih vrsta rizika, osobito rizika okoline za zdravlje. Rezultati su pokazali da beli muškarci rizike doživljavaju drugačije od belih žena, ali i svih drugih ne-belih Amerikanaca. Svaku kategoriju pretnje beli muškarci doživljavali su kao mnogo manju i prihvatljiviju od pripadnika drugih demografskih grupa. Taj fenomen nazvali su „efekat belih muškaraca”.
(EPA)
Studija je, takođe, pokazala da su bele žene rizike procenjivale kao znatno veće nego beli muškarci. Zanimljivo je da takva razlika u percepcijama među polovima nije zabeležena među muškarcima i ženama u drugim ne-belim grupama. U njima su oba pola podjednako doživljavala pretnje. Ovakvi rezultati ukazivali su na složenost koju je bilo vredno podrobnije istražiti. U kasnijim fazama istraživanja su proširena tako što su uključila široki dijapazon opasnosti, uključujući posjedovanje pištolja, abortus, nuklearnu pretnju i smrtnu kaznu.
Dalja istraživanja koja su dodala niz slojeva na početnu studiju iz 1994. omogućila su sve bolje razumevanje fenomena. Do 2007. stručnjaci su efekt belih muškaraca počeli shvatati u kontekstu kulturne kognicije, budući da se pokazalo da je on tek posredno povezan s rasnim i polnim identitetom, odnosno da on na temeljnom nivou i proizlazi iz razlika u kulturnim identitetima, socioekonomskoj sigurnosti i stavovima prema jednakosti i zajednici. No u svim istraživanjima spona je bila da različite grupe iste rizike doživljavaju različito jer ih gledaju kroz bitno različita sočiva. U slučaju belih muškaraca to su često bile leće nastojanja da se očuva institucionalizovani kulturni identitet i društveni status.
Autorke ističu da su mnogi primetili da je, između ostalog, postojala očita velika razlika u reakcijama na tretman protesta hiljada ljudi pred Kapitolom, nazvanog „Zaustavite krađu” i reakcija na protest hiljada koje su se u Vašingtonu okupile u maju u znak podrške protesta „Životi crnaca su važni”. To pomaže, ističu, da se bolje razume zašto je veliki deo američke populacije – od Proud Boys-a i drugih ekstremističkih grupa do kongresmena – bio spreman da prihvati rizik Trampovog odbacivanja legitimnih rezultata izbora. Oni su imali osećaj da iza horizonta dolazi još veća pretnja: ugrožavanja višeg društvenog statusa koji im je u njihovoj imaginaciji samo Tramp mogao očuvati i obnoviti, društvenom statusu koji je neizbežno povezan s rasom, polom i religijom. „Pojedinci selektivno priznaju i odbacuju određene opasnosti na takav način da to podržava njihov preferisani oblik društvene organizacije”, napisali su Slavik i saradnici u istraživanju iz 2007. godine. Drugim rečima, podržavanje Trampa za određene je ljude psihološki palijativni odgovor na uočene rizike.
Kad ovu percepciju potrebe za zaštitom identiteta uzurpiraju ljudi na pozicijama moći, to može postati opasno i ružno. Doživljaj zaštite identiteta može dovesti do onoga što Slavik i drugi istraživači nazivaju „moralnim nasiljem” – nasiljem koje ljudi podržavaju ili čine, jer smatraju da je moralno ispravno. U studiji iz avgusta 2020. godine Slavik i tim istraživača otkrili su da su beli konzervativni muškarci skloniji od svih ostalih podržati moralno nasilje i da su se „osećali društveno distancirani od neprijatelja, da su ih dehumanizovali i da su verovali da su oni krivi za njihove sudbine”. Naravno, odjeke ovih ideja možemo pronaći u velikom delu spekulativnog teoretisanja o današnjoj političkoj polarizaciji i sektaštvu u američkom društvu, pišu autorke.
I nije teško razumjeti zašto se pojam „efekat belog muškarca” teško probija u medijskom krajoliku u kojem dominiraju beli muškarci. No s obzirom na moć ovog istraživanja da objasni percepciju javnosti o tako raznolikim pitanjima kao što su regulisanje nuklearnog naoružanja, klimatske promene, prehrambeni sistemi, politika i tehnologija, bilo bi korisno usvojiti zajednički jezik i razumevanje značenja tog termina. Zašto je važno da na pozicijama moći budu predstavnici raznih ljudi iz populacije?
Na kraju, ističu autorke u Undark-u, možda je sam naziv koji koristimo za opisivanje socijalnih i kulturnih razlika u percepciji rizika manje važan od onoga šta radimo po tom pitanju. Ovo akademsko istraživanje dragoceno je, ali ne bi trebalo zamagljivati nasilje i štetu koju efekat uzrokuje u stvarnom svetu. Moralno nasilje i dalje je nasilje i nema ničeg apstraktnog u razumevanju zaštitne funkcije identiteta u nadmoći belih muškaraca. Čini se da ono što jasno jasno sugeriše – a što ljudi poput Pola Slavika istražuju decenijama – jeste da se višestruke preklapajuće krize u društvu ne mogu rešiti kada se upravljačkim telima sastavljenim dominantno od belih muškaraca koji odudaraju od ostalih u pogledu percepcije rizika poveri donošenje odluka o rizicima za celu populaciju. Pojedinci koji imaju moć nad odlukama o tome šta je rizično, a šta ne trebalo bi biti predstavnici zajednice u celini, a ti bi pojedinci trebalo da imaju moć i ovlašćenja da budu deo konačnog odlučivanja.
Bogata i rigorozna kognitivna nauka o identitetu, statusu i rizicima objedinjuje mnoge nijansirane niti u raspravi o našoj trenutnoj političkoj krizi. To bi trebala biti bitna komponenta svake analize koja pokušava objasniti kako smo došli do ove nasilne političke podele i biće neprocenjiv alat za njeno premošćivanje, zaključuju autorke.
(Izvor Indeks)
