Сваку категорију претње бели мушкарци доживљавали су као много мању и прихватљивију од припадника других демографских група. Тај феномен назвали су „ефекат белих мушкараца”.
Сцене дивљања руље по Kапитолу у Вашингтону, које су обишле свет изазивајући згражање и забринутост, али и подсмехе и срам, подстакле су бројне политичке аналитичаре, социологе и психологе да покушају објаснити шта се крије у суштини феномена таквих израза лојалности америчком председнику Доналду Трампу, кога ће историја вероватно памтити као једног од најгорих икада.
Посебну пажњу привукла је чињеница да су међу његовим најжешћим поборницима доминирали бели мушкарци. Неки су због тога ову појаву назвали „ефектом белих мушкараца”. Једна анализа, која се позива на децeније научних истраживања тзв. перцепције ризика, представљена је недавно у часопису Undark https://undark.org/2021/01/07/science-trump-grip-white-male-effect/, а пренета је у познатом научно-популарном часопису Scientific American-у. „Фотографије и видеоснимци показују да руљом побуњеника доминирају белци и мушкарци”, пишу у уводу ауторке.
Kонфедерације, заставе украшене свастикама, плакате QAnona и, према наводима полиције, надражујуће хемикалије. Пењали су се на спољашње зидове, на скеле, разбијали прозоре, вешали по балконима и пробијали кроз врата сенатске коморе. Један белац пуцао је на трибинама и викао: „Трамп је победио на овим изборима!” Неколико сати касније више од 120 конгресмена, већином белих мушкараца, одлучило се, упркос свему, да се и даље боре против Бајденове победе.
Они су имали осећај да иза хоризонта долази још већа претња: угрожавања вишег друштвеног статуса који им је у њиховој имагинацији само Трамп могао очувати и обновити, друштвеном статусу који је неизбежно повезан с расом, полом и религијом.
Мада Трамп засигурно има значајан број следбеница међу белим женама, његове најватреније присталице су углавном бели мушкарци, пише Undark. Распрострањени у широком распону социоекономског статуса, ти су људи непоколебљиво – чак и насилно – подржавали председника, упркос историјским ризицима које је његова администрација представљала за јавно здравље, сигурност и америчке демократске структуре и идеале. Немали број стручњака и аналитичара спекулисали је о чиниоцима који би могли бити у основи ове подршке: Расизам? Економија? Угрожена мушкост? Kласна тескоба? Политички страх? Секташтво? У листу New York Times прошлог октобра Мајкл Саколов сугерисао је да би политички јаз између белих мушкараца и готово свих осталих у друштву требало назвати „белим мушким јазом” или „проблемом белих мушкараца”.
Но когнитивни научници још су давно измислили термин за психолошке снаге које су довеле до полне и расне политичке поделе коју данас видимо. То истраживање и десетлећа каснијих научних радова указују да би, ако желимо разумети Трампов феномен, било добро прво схватити науку о перцепцији ризика. Ауторке у својем осврту враћају нас у 1994. годину у којој је група научника под водством Пола Славика објавила студију у којој је на узорку од 1.500 Американаца из разних делова САД истражила њихову перцепцију различитих врста ризика, особито ризика околине за здравље. Резултати су показали да бели мушкарци ризике доживљавају другачије од белих жена, али и свих других не-белих Американаца. Сваку категорију претње бели мушкарци доживљавали су као много мању и прихватљивију од припадника других демографских група. Тај феномен назвали су „ефекат белих мушкараца”.
(EPA)
Студија је, такође, показала да су беле жене ризике процењивале као знатно веће него бели мушкарци. Занимљиво је да таква разлика у перцепцијама међу половима није забележена међу мушкарцима и женама у другим не-белим групама. У њима су оба пола подједнако доживљавала претње. Овакви резултати указивали су на сложеност коју је било вредно подробније истражити. У каснијим фазама истраживања су проширена тако што су укључила широки дијапазон опасности, укључујући посједовање пиштоља, абортус, нуклеарну претњу и смртну казну.
Даља истраживања која су додала низ слојева на почетну студију из 1994. омогућила су све боље разумевање феномена. До 2007. стручњаци су ефект белих мушкараца почели схватати у контексту културне когниције, будући да се показало да је он тек посредно повезан с расним и полним идентитетом, односно да он на темељном нивоу и произлази из разлика у културним идентитетима, социоекономској сигурности и ставовима према једнакости и заједници. Но у свим истраживањима спона је била да различите групе исте ризике доживљавају различито јер их гледају кроз битно различита сочива. У случају белих мушкараца то су често биле леће настојања да се очува институционализовани културни идентитет и друштвени статус.
Ауторке истичу да су многи приметили да је, између осталог, постојала очита велика разлика у реакцијама на третман протеста хиљада људи пред Kапитолом, названог „Зауставите крађу” и реакција на протест хиљада које су се у Вашингтону окупиле у мају у знак подршке протеста „Животи црнаца су важни”. То помаже, истичу, да се боље разуме зашто је велики део америчке популације – од Proud Boys-a и других екстремистичких група до конгресмена – био спреман да прихвати ризик Трамповог одбацивања легитимних резултата избора. Они су имали осећај да иза хоризонта долази још већа претња: угрожавања вишег друштвеног статуса који им је у њиховој имагинацији само Трамп могао очувати и обновити, друштвеном статусу који је неизбежно повезан с расом, полом и религијом. „Појединци селективно признају и одбацују одређене опасности на такав начин да то подржава њихов преферисани облик друштвене организације”, написали су Славик и сарадници у истраживању из 2007. године. Другим речима, подржавање Трампа за одређене је људе психолошки палијативни одговор на уочене ризике.
Kад ову перцепцију потребе за заштитом идентитета узурпирају људи на позицијама моћи, то може постати опасно и ружно. Доживљај заштите идентитета може довести до онога што Славик и други истраживачи називају „моралним насиљем” – насиљем које људи подржавају или чине, јер сматрају да је морално исправно. У студији из августа 2020. године Славик и тим истраживача открили су да су бели конзервативни мушкарци склонији од свих осталих подржати морално насиље и да су се „осећали друштвено дистанцирани од непријатеља, да су их дехуманизовали и да су веровали да су они криви за њихове судбине”. Наравно, одјеке ових идеја можемо пронаћи у великом делу спекулативног теоретисања о данашњој политичкој поларизацији и секташтву у америчком друштву, пишу ауторке.
И није тешко разумјети зашто се појам „ефекат белог мушкарца” тешко пробија у медијском крајолику у којем доминирају бели мушкарци. Но с обзиром на моћ овог истраживања да објасни перцепцију јавности о тако разноликим питањима као што су регулисање нуклеарног наоружања, климатске промене, прехрамбени системи, политика и технологија, било би корисно усвојити заједнички језик и разумевање значења тог термина. Зашто је важно да на позицијама моћи буду представници разних људи из популације?
На крају, истичу ауторке у Undark-у, можда је сам назив који користимо за описивање социјалних и културних разлика у перцепцији ризика мање важан од онога шта радимо по том питању. Ово академско истраживање драгоцено је, али не би требало замагљивати насиље и штету коју ефекат узрокује у стварном свету. Морално насиље и даље је насиље и нема ничег апстрактног у разумевању заштитне функције идентитета у надмоћи белих мушкараца. Чини се да оно што јасно јасно сугерише – а што људи попут Пола Славика истражују деценијама – јесте да се вишеструке преклапајуће кризе у друштву не могу решити када се управљачким телима састављеним доминантно од белих мушкараца који одударају од осталих у погледу перцепције ризика повери доношење одлука о ризицима за целу популацију. Појединци који имају моћ над одлукама о томе шта је ризично, а шта не требало би бити представници заједнице у целини, а ти би појединци требало да имају моћ и овлашћења да буду део коначног одлучивања.
Богата и ригорозна когнитивна наука о идентитету, статусу и ризицима обједињује многе нијансиране нити у расправи о нашој тренутној политичкој кризи. То би требала бити битна компонента сваке анализе која покушава објаснити како смо дошли до ове насилне политичке поделе и биће непроцењив алат за њено премошћивање, закључују ауторке.
(Извор Индекс)
