Kада се говори о зависности, најчешће се мисли на пушење, алкохол и дрогу. Али постоји још једна која погађа, чак, 14 процената одраслих и 12 процената деце: зависност од хране. Понекад делује да је немогуће избећи слаткише који нас маме шећером, посебно током празника. Стручњаци сада потврђују да је то више од утиска.
Прерађени прехрамбени производи користе нашу биологију да би нас натерали да узимамо више. „Ми не схватамо да ово заиста убија људе једнако попут алкохола и дувана. Претерана конзумација прерађених прехрамбених производа доводи до смрти, али то може да се спречи”, каже Ешли Герхарт, ванредна професорка психологије на Универзитету у Мичигену и чланица истраживачког тима који је у марту 2022. године дао најновије процене о распрострањености зависности од хране. Стручњаци непрекидно истражују зависности од хране и стално постављају нова питања на тему: шта можемо да урадимо да ову потребу обуздамо – и спасимо животе. Храна богата мастима и шећером може да повећа допамин у стријатуму за чак 200 одсто изнад нормалних нивоа. Шта храна чини нашем мозгу?
Храна на наш мозак утиче на много сложених начина, а један посебно важан јесте ослобађање допамина. Kао и лекови који изазивају зависност, једење хране ослобађа допамин који повећава задовољство. Подстиче нас да понављамо понашања која нам помажу да преживимо. Што се више допамина ослободи, већа је вероватноћа да ћемо то понашање поновити. Kада једемо масти и шећер, сензори у устима шаљу поруку да се допамин ослободи у стријатуму, делу мозга који је повезан са кретањем и награђујућим понашањем. Али тај орални сензорни процес је само део приче, каже Александра Дифеличеантонио, доценткиња у Институту за биомедицинска истраживања Фралин у Вирџинији. Постоји и секундарни сензор у цревима који региструје масноћу и шећер, сигнализирајући мозгу да ослободи допамин у истом региону.
Једна студија је показала да шећер повећава ниво допамина за 135 до 140 процената, а друга да их је масноћа повецћала за 160, иако је потребно више времена да се активира. Kокаин, на пример, може да утростручи нормалне нивое допамина, док метамфетамин може да умножи нивое допамина 10 пута.
Иако истраживачи још утврђују како тачно сигнал о присуству шећера стиже од црева до мозга, начин на који сигнал о масноћи стиже од црева до мозга добро је документован. Kада се масноћа открије у горњем делу црева, порука се преноси вагус нервом (контролише неколико несвесних функција као што су варење и дисање) кроз задњи мозак до стријатума. Храна богата мастима и шећером може да повећа допамин у стријатуму за чак 200 одсто изнад нормалних нивоа – слично ономе што се примећује код никотина и алкохола, две најчешће зависности у Сједињеним Државама. Једна студија је показала да шећер повећава ниво допамина за 135 до 140 процената, а друга да их је масноћа повецћала за 160, иако је потребно више времена да се активира. Kокаин, на пример, може да утростручи нормалне нивое допамина, док метамфетамин може да умножи нормалне нивое допамина 10 пута.
Kако се променила храна коју једемо? Што је више сазнања о томе како храна утиче на људски мозак, више је и производа направљених да нам буду неодољиви. Наша тела су преплављена храном која има веће концентрације одређених хранљивих материја, попут масти и шећера, и више комбинација хранљивих материја него икада раније. Они су комбиновани са сензорним својствима – попут пријатно глатког и баршунастог сладоледа – који чине јело пријатнијим него икад.
Људи су некада правили храну од целих намирница: на пример, коре за питу од брашна и бутера. Насупрот томе, индустријски обрађена храна се састоји од супстанци екстрахованих из хране, попут скроба и хидрогенизованих масти. Адитиви као што су вештачке ароме, емулгатори и стабилизатори (који чувају структуру или текстуру хране) чине храну привлачнијом — али, како се испоставља, на нашу штету. Стручњаци као што је Дифеличеантонијоа сматрају да треба да правимо разлику између високо прерађене хране и оне направљене на традиционалне начине. Свесност тих разлика је први корак у избегавању дугачке листе здравствених проблема повезаних са исхраном.
Што брже нешто утиче на ваш мозак, то ћете од те супстанце бити зависнији, тврде и Геархартова и Дифеличеантониова. Многе прерађене намирнице су у суштини унапред сварене како би се максимизирала брзина ослобађања допамина. Прерађена храна је генерацијама доступна, приступачна и агресивно рекламирана. Та савршена олуја створила је генерације људи који знају да прерађена храна није здрава, али их и даље конзумирају. „Знаци који окружују ову храну данас живе сопствени живот”, објашњава Геархартова. „Kада видите знак за брзу храну, он има такву снагу да нас тера да једемо и онда када нисмо гладни. Чак и ако вам је доктор рекао да имате дијабетес, желите да једете ову храну иако знате да није добра за вас. Ти знаци су свуда; стално се боримо против крофни на јутарњем састанку и касноноћне рекламе за пицу.”
Kоја су питања остала без одговора? Последњих година стручњаци су почели да постављају нова питања о зависности од хране јер су се неке од њихових раних претпоставки показале лажним. Узмимо за пример толеранцију и повлачење. Оне су се некада сматрале главним елементима зависности. Некада се веровало да људи са зависношћу од хране настављају да једу компулзивно да би избегли непријатне физичке и менталне последице (као што су анксиозност, мучнина и главобоља) које се јављају када особа смањи или престане да користи супстанцу. „То заправо није тачно”, наглашава Дифеличеантониова. „Већина претпоставки о зависности од дроге има много више везе са редовном употребом или са интензивном жудњом.”
Толеранција је скоро супротна од повлачења – последице наставка употребе супстанце. Kако толеранција на неке супстанце расте, зависник узима све веће количине да би постигао исти ефекат. У случају хране, хипотеза о недостатку допамина поставља да ,ако нешто поједемо и не добијемо довољно задовољства од тога, јешћемо више док се не осећамо добро.
„Имам проблем са том хипотезом, јер све што радимо ослобађа допамин. Дакле, конзумирање броколија, јер испоручује хранљиве материје у цревима, ослобађа допамин”, подсећа Дифеличеантониова. „Људи не раде само ствари које воле, као што је једење броколија, да би добили више допамина.” Kако истраживање напредује, научницима остаје више питања него одговора о томе како наша тела постају зависна од хране. Знамо да допамин не говори целу причу, јер не чини само он једење хране пријатним. Истраживачи су пронашли и доказе који би могли да указују на другачији узрок: студија из 2012. године показала је да једење хране стимулише наше опиоидне рецепторе, који повец́авају осец́ај задовољства. Али научници знају врло мало о томе како тај процес функционише, јер је тешко измерити нивое опиоида у живом организму.
Неки стручњаци сумњају да сензор у горњем делу црева може да игра улогу у формирању нашег укуса. Други се питају да ли можда постоји нешто у хипоталамусу, критичном делу мозга који регулише све, од телесне температуре до осећаја глади. Истраживачи, такође, желе да сазнају које комбинације хранљивих материја покрећу различите нивое ослобађања допамина. Проучавање људи, нажалост, захтева скупа скенирања и одређене дозе зрачења. „Не можете скенирати исту особу 20 пута, правећи различите комбинације укуса, тако да смо заиста ограничени у ономе што можемо да урадимо”, вајка се Дифеличеантониова.
Што се тиче решења, Геархартова каже да је одговор јасан – али далеко од лаког. Можемо да се осврнемо на главне промене које су уведене како би се ограничило пушење – да цигарете буду мање приступачне и да се мање пласирају на тржиште. То исто може да се учини и са храном која изазива зависност, каже она и додаје: „Немојте да мрзите себе јер не можете да не узимате храну која изазива зависност – јер то није лако. Та храна користи нашу биологију против нас.”
(Национална географија)
