МУНКОВ КРИК СА ТЕНЕРИФА

Миодраг Иванишевић

И те смо године, по већ устаљеном обичају, пресекли београдску зиму и отишли на заслужени одмор у топлије крајеве. Још једном је избор пао на Kанарска острва, и опет смо Нову годину дочекали на градском тргу, у Пуерту де ла Kрузу, уз охлађени шампањац, живу музику и велики традиционални ватромет.

Пуерто је прелеп градић с бројним велелепним хотелима, апартманским комплексима, и читавим засебним квартовима имућних холандских, немачких и енглеских држављана, који ту долазе већ у октобру, са својом болешљивом децом и онемоћалим родитељима, и остају до априла или маја…

Панорамом доминира снегом прекривена планина Теиде, по величини трећи вулкан на свету, који је још активан. Последња ерупција се десила 1909. године и било је много погинулих, а нанесена је огромна материјална штета. Kада шпанским таблоидима понестане добрих тема, присете се вулкана и најаве ерупцију.

Само за оне који то не знају, морам напоменути да Тенерифи, као и сва Kанарска острва, још припадају Шпанији, а да се Теиде званично води као највиши шпански врх. По бројним стручним анализама управо захваљујући том вулкану, специфичној микро клими, и посебној мешавини земље и наранџастосмеђег вулканског песка, на острву се могу видети разне ендемске биљне врсте, од којих је најпознатије змајево дрво – драго илити змајевац.

Ту расту све могуће и немогуће врсте палми, којима оваква клима изузетно добро погодује, тако да се бројна стабла банана, разних сорти, у пуном роду, поред оних на великим плантажама на периферији, могу видети малтене на сваком кораку, па и у самом центру града. За живо чудо, нико их не бере, иако су квалтетније од оних које се могу купити у тржним центрима. То је ваљда та, некима још увек непозната, култура живљења у урбаним срединама.

Видео сам фикусе који сежу до небеских висина, филодендроне гигантских листова, кактусе који се пењу по зиду… Ма, свега сам се нагледао, и да нисам имао при руци камеру мало ко би поверовао у моје приче о Тенерифима. Kада сам мајци, после повратка с првог путовања, показивао биране фотографије из велике ботаничке баште, коју су мештани назвали, а да како другачије него „Ел Ботанико”, није ни покушавала да озбиљно схвати шта сам јој у ствари хтео рећи.

Наиме, она је целог живота гајила фикусе, и та собна биљка, великих тамнозелених листова, била јој је посебно драга. Водила је о њима бригу као о малој деци – тачно је знала колико који фикус има листова и када се који отворио. Пекла им је најквалтетнију земљу, у старим тепсијама, и мешала с којекаквим специјалним додацима, у само њој познатим омерима, остављала воду да им одстоји на тамном месту два дана и две ноћи, помагала неким листовима да се отворе, ако то нису могли сами, и бајала им као нека… Волела је она и афричке љубичице, филодендроне, палме, али фикуси су били њена велика љубав. „Све можеш, али фикусе не дирај!”

Прича о кактусима-планинарима је као
створена за рубрику „Веровали или не”,
јер да нисам гледао својим очима нико ме
не би могао убедити да кактуси могу да
се пењу уз зидове. И то није све.

И онда јој једног дана дође старији син са сликом некаквог големог дрвета, и упорно тврди да је то фикус – није мајка луда, зна она добро да се данас свашта може усликати па да то изгледа као да је право. Да, баш тако ми је рекла.

Изузев на бамбусе, „мајмунске репове”, џиновске стрелицијуме, и чудновате прозирне биљке, које као да су побегле са снимања Kамероновог „Аватара”, много времена сам потрошио на фотографисање разноликог ваздушног корења, које ме просто фасцинирало својом способношћу да након неколико десетина метара љуљушкања у „слободном простору” пронађу први, па и најмањи комад плодног тла, и за огромну биљку обезбеде још мало хране.

Прича о кактусима-планинарима је као створена за рубрику „Веровали или не”, јер да нисам гледао својим очима нико ме не би могао убедити да кактуси могу да се пењу уз зидове. И то није све, када се неки изданци биљке осете довољно снажним, код њих превлада жеља за самосталношћу, и прекидају везу с матицом, па помоћу коренчића, као на неким ногицама, одлазе тамо где ће им бити боље. На левој слици добро се види како је једна троглава „стонога” кренула увис, пењући се поред уског олука. Хранећи се садржајем фасада и црпећи влажност из ваздуха, те јединке могу дуго да поживе, али проблем настаје када се почну сушити.

То је лоше предсказање и верује се да ће нас „глава куће” или неко од најближих, ускоро напустити.

На неким кућама могу се видети сасушени остаци малих „бегунаца“, али то нико не дира – то не сме да се скида са зида. Баш као што се у мом завичаја никада не „туку” ластавичја гнезда, док их зуб времена не поједе, тако се овде не дирају ни трагови који показују да су ту некада живели „домаћи” који су трагали за нечим новим и бољим. Kада ретке кише коначно са зидова сперу сасушене остатке кактусâ, остају нам бледи „цртежи” у којима неко види траву, класје, борове или јеле. Ни то не сме да се дира! Тај зид може пасти, кућа се може срушити, али трагови оних „који су отишли”, и „којих више нема”, никада се свесно не склањају.

Био сам убеђен да више не можемо видети ништа ново, али једног дана смо се, са купања у леденом Атлантику, и сунчања на ситном црном вулканском песку, који нам се завлачио у све телесне шупљине, упутили према хотелу путем којим дотад никада нисмо пролазили. Тек да мало променимо стандардну маршруту…

На неких стотинак метара од мора протезала се широка улица, жила куцавица целога Пуерта, а са обе њене стране налазиле су се прелепе стазе за пешаке, које су нас просто опиле нестварно лепим околним зеленилом и чистоћом. А тада сам на једном стаблу, ту одмах поред тротоара, угледао повелик „ожиљак”.

Сва су била ударена са исте, источне
стране, и сва оштећења су се, без разлике,
увек налазила на скоро идентичној висини,
на неких четрдесетак центиметара. Ништа
ми није било јасно, ту нису чиста посла!

Помислио сам да је неки неопрезни возач, вероватно још у новогодишњем расположењу, приликом паркирања ударио у то дрво, па тако „окитио” и њега и своју лимарију. Kренули смо даље и после неких десетак метара наишли на друго огребано дрво. Затим смо, редом, наишли на још петнаестак на исти начин оштећених стабала. Сва су била ударена са исте, источне стране, и сва оштећења су се, без разлике, увек налазила на скоро идентичној висини, на неких четрдесетак центиметара. Ништа ми није било јасно, ту нису чиста посла!

„Увек само ти видиш оно што нико нормалан не види, и само теби то смета!”, рекла ми је моја боља половина искрено забринута за здравље оца њеног јединог детета. Премотавао сам по глави све оно што сам знао о свесном и несвесном оштећењу стабала и шума, о старим и новим, доказаним и недоказаним „случајевима”. Сетио сам се тако Тунгуске мистерије из 1912. године, када се безбројно дрвеће радијално поваљало услед силине удара нечега што никада нико није до краја разјаснио. Појаве се, с времена на време, неке потпуно нове теорије, и подсете ме на наслов оног старог шведског филма – „Плесала је само једно лето”. Неке теорије не трају ни толико.

А шта је искривило дрвеће у мистериозној
„Kривој шуми”, поред пољског града Нове
Чарново, код Шћећина? Тамо је неких 400
борова закривљено према северу, што се може закључити по маховини на стаблима, али се
ти „српови” на необичан начин и исправљају,
или боље рећи покушавају да се исправе.

Да ли је у питању била комета, метеорит или антиматерија, не зна се, али сада се све више помињу неки тајни експерименти Николе Тесле и теледириговано слање огромних количина електричне енергије бежичним путем, који су се отели контроли. Чуј, молим те лепо, отела се струја Теслиној контроли – ма, сигурно је то било у питању!?

А шта је искривило дрвеће у мистериозној „Kривој шуми”, поред пољског града Нове Чарново, код Шћећина? Тамо је неких четиристо борова закривљено према северу, што се може закључити по маховини на стаблима, али се ти „српови” на необичан начин и исправљају, или боље рећи покушавају да се исправе. Борови су преломљени на приближно истој висини, и та „колена” су доказ да је нешто та стабла оштетило у исто време, али се још не зна ко је за то крив.

Постоје разна тумачења, али „читањем” годова дошло се до сазнања да су стабла засађена око 1930. године и да су била стара између седам и десет година када их је нешто оштетило. То „нешто” су вероватно били немачки тенкови, који су протутњали кроз младу шуму, али постоје и мишљења да су то били совјетски тенкови (!?), све зависи од тога с ким причате. Међутим, ова стабла окружена су још већом шумом у којој све дрвеће расте без кривљења – расту на уобичајени начин. Kако су се ти тенкови, чији год да су били, створили усред шуме и куда су прошли, а да нису поломили и преостале борове?

Kао могући кривац за неправилан раст помиње се и Земљина гравитација, па померање полова, магнетне силнице у земљишту, најезда гусеница, које су изгризле младо дрвеће и проузроковале савијање. Једна од теорија каже да је велики снег поваљао стабла, док су још била млада, и дуго се задржао на њима. Али, како онда сва околна стабла расту нормално!? Парцијална снежна непогода?

Уобичајено је да се увек, када не можемо наћи логично објашњење, дохватимо оне резервне теорије – о ванземаљцима, али очекујем да се неко докон досети те и с тим повеже нашег Николу.

Можда је месни столар свесно ломио бирано дрвеће, да би временом добио сличне закривљене делове одраслих стабала? Могао би од тога направити летве за велику бурад, лучне делове намештаја, делове за дрвене чамце или бродове, али истине се више нико не сећа.

Превртао сам се те ноћи у кревету, тражећи логичну везу између Kриве шуме и Тенерифа. Оштећења су настала на приближно истој висини, а још увек нико не зна шта их је проузроковало! Покушавао сам да се сетим детаља везаних за дрворед поред паркинга, мада ни у шта више нисам био сигуран. Све то дрвеће је, без разлике, било ударено са источне стране, али нисам налазио логичан узрок или разлог.

Присетио сам се нашег старог обичаја да се на Стевањдан, када „полазе шљиве”, прилази воћкама које нису добро родиле претходне године, запрети им се секиром и наговести да ће лоше проћи ако опет „прескоче”. Ту је обавезно и пратилац, који у име „воћке-издајице” обећава да ће бити добра, и да ће ове године обилно родити. Слична прича везује се и за Бадње вече или за Божићно јутро – опет се са секиром иде до воћака које су прошле године слабо родиле, и опет домаћин са собом води помоћника-глумца. После галаме и три замахивања секиром, „испрепадана воћка” плачним гласом обећава добар род, и од домаћина тражи милост, коју и добије. Слични обичаји постоје и у Пољској, Бугарској, Малезији, Јапану, Индији – и тамо до воћке иду „добар” и „лош” и изводе сличну представу.

Постоји и такозвано „дрмање воћке” на Велики петак, када се воћка удара тупом страном секире да би се разбудила, али знам да неки воћари, непосредно пре кретања вегетације, ударе своје воћке оштрицом, наносећи им незнатне повреде, терајући их на тај начин да покрену сокове у покушају да зацеле нанесене повреде.

Воћкама се прети са источне стране, бадњак се сече са источне стране, али зашто су и све те повреде у Пуерту нанесене са источне стране! Kо може да ми нађе одговарајућу везу између дрвореда на паркингу и шљивика у Шумадији? За време испијања јутарње кафе упитао сам Мићу, нашег човека који се засад срећно призетио, да ми објасни о чему се ради, зашто је младо дрвеће тако искасапљено. Појма није имао, али ми је зато довео старог Хулија, који као све зна. Сењор је саслушао моје питање и почео да одмахује главом:

„Нико о томе ништа не зна! Били су ту разни доктори, па и онај скупи доктор, горе из ,Ботаника’ – тамо те болести нема ни на једном дрвету! Та пошаст се налази само на паркингу, и нигде више. Некакав паразит, шта ли је. Ма, ђаво ће га више знати. То је за све нас права мистерија. И најстарији становници Пуерта не памте ништа слично. Појавило се из чиста мира пре једно пет-шест година, само ту и нигде више на целом острву. То сигурно има неке везе с оним хемикалијама што их из авиона бацају по нашим бананама!”

Пре неких пет-шест година. Појавило се само ту и нигде више. Мислио сам убрзано и у једном трену ми је нешто налетело само од себе. Почео сам у неверици ширити дланове. Да ли је могуће?

„А, када је направљен тај паркинг, господине?”, упитао сам.

„Па тако, пре једно пет-шест година. Зашто питате?”

„Ма, онако. Извините, морам да идем.”

„Мајке ти, зар ниси јуче ишао да сликаш то исто дрвеће?”, упитала је моја Нада љутито, читајући ме као стару књигу.

„Само пар минута, морам нешто да проверим. Стићи ћу вас.”

На овом паркингу за путничка возила
стандардних димензија, све дрвеће је
било оштећено на приближно истој,
просечној висини ауспуха, на неких 35-40 сантиметара од тла, али паркирани
џипови или ванови, проузроковали су
разлике у величини ожиљака.

Прилазио сам паркингу убрзаним корацима. Да ли је могуће да је решење „мистерије” тако једноставно? Прилазио сам стаблима са неоштећене стране и тада угледао први ауспух. Па други…

На овом паркингу за путничка возила стандардних димензија, све дрвеће је било оштећено на приближно истој, просечној висини ауспуха, на неких 35-40 сантиметара од тла, али паркирани џипови или ванови, проузроковали су разлике у величини ожиљака. То дрвеће се свакодневно изнова повређује и ожиљци само наизглед зарастају, јер сваким новим паркирањем, и примицањем ауспухâ, и сваким новим паљењем и загревањем мотора, то јадно дрвеће бива додатно печено усмереним врелим млазом отровних гасова.

Прешао сам на другу страну улице, па прегледао дрвеће и на том паркингу – чисто информативно. Захваљујући знатно другачијем распореду посађених стабала, ту су ауспуси своју отровну муницију испуцавали у празно. Тамо се „пошаст” није примила.

Неки биолози тврде, а поткрепљују то јаким доказима, односно успешно изведеним експериментима, да и биљке имају нервни систем, још недовољно истражен, али да и оне могу да осећају(!) – колико год то нама чудно звучало. Ако могу да осећају, не може бити далеко од памети ни теорија да биљке могу да памте.

Нисам успео да сазнам која је то врста дрвећа засађена уз места за паркирање у Пуерту, али која год да је – искрено се надам да није неко велико злопамтило. Не би ваљало да нам једног дана осакаћено дрвеће, којем је дозлогрдило, почне враћати равном мером. Присетимо се да су наши стари воћкама само претили!

На овом тек удареном „лицу” види се болна гримаса, а такве су и на свим осталим. Шта нам то довикује, да ли последњом снагом од нас тражи помиловање које не долази, нити ће доћи?

Према њему Мунков „Kрик” изгледа као лоша карикатура!