MENTALNA LOZINKA

MUŠKA KARIJATIDA

1.359 pregleda
Glavato ostrvo (Vikipedija)

„I egipatska kraljica Hatšepsut je nosila bradu!”, rekao sam dovoljno glasno da bi me dobro čuli svi prisutni. Ma, ja sam vam jedan od onih „slučajeva” koji nikada ne odustaju. Nema povlačenja, nema predaje!

miodrag-ivanisevic

Miodrag Ivanišević

Letovali smo u Grčkoj, s prijateljima, i obilazili sve redom po unapred detaljno napravljenom planu – Argostoli, Fokida i Delfi, Meteori… Sve sam uredno fotografisao i zapisivao ono što mi se u tom trenutku činilo važnim ili zanimljivim. Ovo je samo jedna od brojnih priča sa nezaboravne Kefalonije.

Kažu da je ostrvo poznato i kao Ostrvo s glavom (?) ili Glavato ostrvo, jer je kefalo (κεφάλι) glava na grčkom. Nisam najbolje svario priču i dugo sam buljio u kartu ostrva uzaludno tražeći taj odjednom svima lako prepoznatljiv oblik, ali posle upornog traganja po internetu naišao sam i na logično objašnjenje – to veliko ostrvo je oduvek bilo glavno u Jonskom moru, da ne kažem da je od pamtiveka bilo „glava kuće”. Glavno ostrvo – to već ima smisla.

More i masline, vino belo pa vino crveno, sir ovaj pa sir onaj, te pašteta od krompira koja se maže po piti, pa ribe i ribice, škampi i hobotnice, zrelo voće i povrće, grčki specijaliteti od svega po malo. Da ne bi bilo zabune – pita je vrsta tanke pogače, odnosno hleba, kao stvorena za umakanje i namakanje. Boli kefalo!

Šta tek reći za onaj njihov lokalni roze, hladan pa još sa ledom? Ma, ubijali smo se od silnog eksperimentisanja. Naši dragi prijatelji tvrde da se nismo mnogo udebljali, ali za svaki slučaj nam predlažu da što pre isprobamo najnoviju mesečevu dijetu koja je kao stvorena za neumorne degustatore domaćih specijaliteta…

Kada smo najzad izašli pred
muzej pokazao sam joj tu ukraj
gurnutu glavu očekujući iskreno
iznenađenje, neku njenu reakciju.

Obišli smo najveće i najlepše plaže i slikali ono što se moglo uslikati, a sve u nadi da ćemo nekada imati dovoljno vremena da u odgovarajućem ambijentu, uz prigodne mezetluke, sednemo i u miru pogledamo ono što smo zabeležili. Da „evociramo uspomene”. Hm, da, bili smo čak i na onoj nestvarno lepoj plaži gde je kapetan Koreli svirao svoju mandolinu i grčkom turizmu učinio neprocenjivu uslugu. Penelope, Penelope…

Našao sam glavu…

I kada smo podmirili sve prioritetne potrebe, došlo je vreme da se pozabavimo kulturom. Pošto je Opera bila zatvorena bacili smo se na obilaske crkava i crkvica, ali i nekih omanjih galerija. Saznavši da se u blizini, odmah iza kafića s fenomenalnim espresom, nalazi Nacionalni muzej našoj sreći nije bilo kraja. Idemo na kaficu!

I? Ni veći ni manji, ni bolji ni gori od sličnih lokalnih muzeja. Devojčica koja je radila kao vodič deklamovala nam je priču namenjenu posetiocima o istoriji samog mesta, o nađenim artefaktima iz vremena Mletačke republike, o turskoj okupaciji, o privredi, o zemljotresu, Prvom i Drugom svetskom ratu, pohvalivši se i eksponatom iz daleke 1386. godine, kao najvrednijim i najstarijim nalazom. Ili je to bila 1486. – ne sećam se baš najbolje.

„Hm, neće biti baš tako”, blago sam primetio. „Imate vi i starijih eksponata. Video sam u dvorištu muzeja neke skulpture koje moraju biti stare hiljadama godina. Ima jedna kamena glava…”

„Gospodine, ne znam otkud vam ta ideja niti o čemu pričate. Grešite, ali možete mi pokazati kada završimo obilazak. Može?”

Kada smo najzad izašli pred muzej pokazao sam joj tu ukraj gurnutu glavu očekujući iskreno iznenađenje, neku njenu reakciju.

„Ah, pa vi ste na to mislili? To vam je nekakvo odlomljeno kopito”, objasnila je devojčica „stručno”. „Da, da, možda od nekog kamenog slona?”, prokomentarisala je moja Nada, onako usput.

 Napravio sam desetak fotografija i za štampu odabrao ovu koju upravo gledate. Ako okrenete sliku za 180 stepeni videćete krunisanu glavu, mnogo stariju od zvanično najstarijeg eksponata u muzeju. Našao sam glavu na Kefaloniji! Najzad!

„Pretpostavljam da je ovo samo mali deo neke polomljene karijatide pronađene u blizini?”, obratio sam se Melini blago, i skoro pomirljivo, ali odgovorila mi je da su karijatide bile isključivo ženske figure, a da ova, kao  što se lepo vidi, ima velike brkove. Kao da mi je rekla: „Ne lupajte gospodine, ipak ja znam mnogo, mnogo više od vas…”

… i setio se Nimruta…

„I egipatska kraljica Hatšepsut je nosila bradu!”, rekao sam dovoljno glasno da bi me dobro čuli svi prisutni. Ma, ja sam vam jedan od onih „slučajeva” koji nikada ne odustaju. Nema povlačenja, nema predaje!

Kada sam shvatio da je ono „kopito” u stvari drevna kamena glava setio sam se zanimljive priče o Nemrutu, planini poznatoj ponajviše po grobnici armenskog kralja Antioha Prvog od Komagene. Poput Aleksandra Makedonskog, i on je imao viziju o velikom kraljevstvu u kojem bi baš svi, osim njega, bili jednaki, i gde bi se poštovale sve vere i nacije, te se među kamenim orlovima i lavovima pored armenskih, nalaze i grčka i staropersijska božanstva.

Na slici se vide kamene
glave koje kao da rastu iz
peska, a neke od njih su s
brkovima i bradama.

Majka mu je bila seleukidska princeza Laodika Sedma Tea i od nje je nasledio helenističku kulturu, pa je razumljivo da bog koji zauzima centralno mesto mora biti niko drugi do sam Zevs. Prolazilo je vreme i menjale su se imperije, brojne vojske i religije, a s njima su se uvek dovlačili i kojekakvi tragači za zakopanim blagom koje se moralo nalaziti ispod gomile kamenja. Nemrut Dagi je pretrpeo silne premetačine, ali ništa nije moglo do kraja uništiti lepotu nečega što je i izgrađeno da traje večno.

Na slici se vide kamene glave koje kao da rastu iz peska, a neke od njih su s brkovima i bradama. Lako je moguće da ste neke od tih kamenih likova već videli u nekom od fantastičnih stripova Enkija Bilala ili Mebijusa.

.. i video sedeće bogove

Sledi priča sa celodnevnog izleta na vrh Nemruta, tamo dole daleko na jugoistoku Turske – ubeđen sam da će vam se dopasti i da ćete je upamtiti i možda nekome nekad ispričati kao svoju dogodovštinu. Dakle, posle mučne vožnje prepunim autobusom dobili smo pauzu od desetak minuta, pa počeli uspon prema konačnom odredištu. Skoro na samom vrhu nalazili su se ne samo zubom vremena oštećeni ostaci veličanstvene grupe kamenih statua, u sedećem položaju, a ispred njih su bile poređane njihove odlomljene glave.

„Ono tamo su Zevs i još neki bogovi za koje verovatno nikada niste čuli”, pokazivao je vodič na bezglave figure.

„Čuli smo mi za grčke bogove, mladiću! I to su po vama Zevs i njegova anonimna bratija?”, upitala je ljutito jedna seda dama.

„Da, naravno – opštepoznata stvar. A, šta vama nije jasno?”

„Pazite, ako su to grčki bogovi njihov dom je oduvek bio na Olimpu, u Grčkoj. Kako mogu sad ođednom ti bogovi stolovati u Turskoj? To je neka vaša nova mitologija?

„Bogovi su bogovi i oni najbolje znaju šta rade. Ne mešajte u to geografiju!”, povišenim tonom uzvratio joj je vodič.

„Uostalom, gospođo, sigurno ste primetili da svi oni sede? Da li je to po vama uobičajeno prikazivanje božanstava? Naravno da nije, ali… Pazite sad ovo – kada dođete svojoj kući, umorni od posla, da li nastavljate da stojite ili…? Ne, i vi sednete da se malo odmorite. E, tako i oni ovde sede jer je ovo ovde njihova kuća!” Ostali smo bez reči. Seda dama je podigla ruke u znak predaje.

Na kraju poučnog izlaganja vodič je još jednom napomenuo da je bakšiš nešto što se u Turskoj podrazumeva i da bi izostanak istog duboko uvredio vozače autobusà. Ovi su im se odmah revanširali tako što su nam u poverenju došapnuli da bismo za sitan novac mogli čuti još neke neverovatne priče, koje vodiči inače ne pričaju svima, ali pošto smo im kao grupa izuzetno simpatični…

Sakupili smo lep novac i ubrzo od odjednom preljubaznog i nasmejanog vodiča saznali, u poverenju, da sve te kamene glave, na neshvatljiv način, tokom noći menjaju svoja mesta i da je to tako od davnina, odnosno otkad se zna za ovo kamenje. I otkad im dolaze organizovane turističke grupe, verovatno.

„Ali, ne sve”, ispravio se. „Glava lava uvek ostaje na istom mestu. Možda vam to zvuči neverovatno, ali pođite sutra s nama da se i sami uverite u to”, rekao je samozadovoljno, duboko ubeđen da se više nikada nećemo videti.

Morali smo da mu poverujemo na reč jer nije bilo nikakve šanse da neko od nas sutra ranom zorom pođe s njima da bi na licu mesta proverio istinitost „Nimrodske misterije” i da zbog radoznalosti rizikuje da zakasni na autobus, a samim tim i na avion za Beograd.

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar