Геополитички разлози тичу се растућих тензија и сукоба између САД и Русије и Кине. Какав год да буде исход сукоба око Украјине, Русија ће бити подвргнута свеобухватним финансијским и трговинским санкцијама. Оне ће у суштини одсећи део светске економије из глобалног финансијског система.
Проф. др Бранко Милановић
Глобализација какву смо познавали до пандемије била је асиметрична. Капитал је био у могућности да се креће готово неометано, док су радници углавном били везани за земље у којима су живели. Ова повећана мобилност капитала, у поређењу с послератним деценијама пре ове фазе глобализације, омогућена је унапређењем банкарске технологије и много флексибилнијим правилима („отворени капитални рачуни”) о трансферу капитала у иностранство. Али можда је најважније било очекивање да се може инвестирати у далеке дестинације без значајног ризика да ће имовина бити одузета или национализована. Нова глобализација која се управо обликује такође изгледа асиметрично, али управо обратно од старе. Радна снага ће постати све глобалнија, док ће кретање капитала бити локалније. Како је до овога дошло?
Учинак рада на даљину
Глобализација рада ће се постићи радом на даљину. Неопходна технологија је постојала и пре пандемије, али је ковид-19 омогућио одлучујући помак ка њеној чешћој употреби. Компаније и радници су открили да послови за које се раније веровало да подразумевају физичко присуство могу да се обављају од куће – или скоро са било ког места на свету. Ово је многе навело не само да почну да раде од куће, већ и да се преселе на друге и јефтиније локације, примајући исти износ плате – на пример, задржавајући њујоршку плату а плаћајући много нижу кирију у Сан Антонију у Тексасу. Ово је први пут у историји да се може извести овакво раздвајање посла и физичког присуства радника.
Овакав тренд, међутим, не зауставља се нужно на државним границама. Пошто то може, он се проширио и преко њих: једноставно нема разлога зашто би компанија наставила да упошљава радну снагу у Сједињеним Државама за (рецимо) 50 или 100 долара на сат, а да се исти посао може обавити у Индији или негде другде за 10 или 20 долара на сат. Заиста, новом (индијском) раднику можда је боље с много нижом платом него америчком раднику са његовом номинално вишом платом, напросто због нижих цена у Индији. Захваљујући овој „арбитражи” различитих цена, америчка капиталистичка класа је на добитку кроз исплату нижих плата у доларима, док је међународна радничка класа на добитку кроз побољшање свог животног стандарда. То је ситуација у којој сви добијају – осим, наравно, радна снага у богатијој земљи.
Глобализација и санкције
Глобализација капитала ће, напротив, кренути у супротном смеру. За то постоје геополитички разлози – али у извесној мери и фискални, пошто наметање минималног глобалног капиталног пореза од 15%, избегавање пореза путем селективног књиговодства чини мање атрактивним. Геополитички разлози тичу се растућих тензија и сукоба између САД и Русије и Кине. Какав год да буде исход сукоба у Украјини (у тренутку писања овог текста непредвидив), Русија ће бити подвргнута свеобухватним финансијским и трговинским санкцијама. Оне би у суштини одсекле део светске економије из глобалног финансијског система.
Драматична политизација финансијске принуде неизбежно ће донети промене у кретању капитала. Док су у прошлости олигарси бежали у САД и Уједињено Краљевство, наизглед исправно верујући да ће, без обзира на то како је њихово богатство стечено, оно бити добродошло на западу, они сада могу да побегну негде другде – и несвесно чинећи финансијски свет мултиполарнијим.
Истина, Русија није значајан део глобалног финансијског система: Њен бруто домаћи производ је око 3% глобалног БДП-а (по паритетима куповне моћи), њен извоз чини нешто више од 2% укупне светске трговинске размене. Али порука је недвосмислена, посебно ако се посматра у светлу сличних америчких санкција које су уведене против Ирана, Венецуеле, Кубе, Мјанмара, Никарагве и тако даље – више од 20 земаља је тренутно мета санкција на овај или онај начин. Како искуство ових земаља показује, санкције је изузетно тешко заобићи. Нико не може да купи кубанску цигару у САД. Ембарго траје дуже од 60 година и, упркос скромним напорима у време председниковања Барака Обаме, ништа се није променило. Администрација Доналда Трампа је поништила неке раније одлуке и увела низ нових санкција. Иста је прича када су у питању Венецуела, Сирија и Иран.
Крутост америчких санкција најбоље се може илустровати законом „Џексон-Веник”, чија мета је била совјетска трговина, донетом као одговор на немогућност совјетских Јевреја да емигрирају у Израел. Амандман је уведен 1974. године када је емиграција из Совјетског Савеза (еуфемистички речено) била веома тешка. Али процењује се да је после либерализације под реформистичким вођством Михаила Горбачова осамдесетих, а и након распада Совјетског Савеза, 2-3 милиона Јевреја напустило СССР или касније Руску Федерацију и иселило се у Израел или друге земље.
Закон је ушао у конгресну процедуру, али се није примењивао јер га конгрес није верификовао и није имао никакво правно дејство против Русије. Тешко је замислити апсурднију ситуацију. На крају, закон „Џексон-Веник” је повучен – али само да би био замењен Законом „Магнитски”, чији су циљеви били исти, без обзира на то што је разлог доношења био другачији (смрт у затвору руског ревизора Сергеја Магнитског који је 2008. водио истрагу о огромној превари у коју су наводно били умешани руски државни функционери).
Имовина несигурна у САД
Недавна заплена имовине авганистанске владе од стране САД, чија је половина вредности намењена за обештећење породицама жртава напада 11. септембра – указује на исти тренд. Као и спекулације да ће у следећем кругу антируских санкција имовина олигарха за које се сматра да су блиски председнику Владимиру Путину, бити замрзнута или експроприсана. Ови потези свакој компанији из земље која би се у неком тренутку могла наћи на нишану Вашингтона сигнализирају да треба двапут да размисли о држању своје имовине у САД.
Ово се посебно односи на Кину. Уз разумну прогнозу да ће се кинеско-амерички односи и даље развијати само нагоре, имовина кинеских државних компанија, а и појединаца „блиских” Комунистичкој партији Кине (што може бити било ко), биће на удару америчке администрације. Кина држи више од 1.000 милијарди долара америчких државних обвезница. Оне би могле да постану само огромна количина безвредног папира. Иста судбина би могла да задеси (рецимо) компаније у Нигерији (с обзиром на проблематичан однос између демократије и војске у њој) или Етиопији (санкције су већ уведене због грађанског рата с трупама области Тиграј). Листа могућих разлога за замрзавање имовине је бесконачна: грађански ратови, трговина дрогом, слаби банкарски прописи, различити политички системи, кршење људских права, наводни геноцид.
Ако довољан број капиталиста дође до истог закључка о недовољној сигурности свог богатства, они ће покушати да га „паркирају” на местима где је мање вероватно да ће зависити од политичких одлука. То може да значи Сингапур, Бомбај или друга места у Азији. Могла би да се замисли дилема богатих хонгконшких бизнисмена, чију би имовину могле да експропришу кинеске власти или, ако успеју да своје богатство пренесу у САД, америчке власти – она би била експроприсана или зато што они нису довољно блиски Комунистичкој партији Кине, или зато што су превише блиски с њом.
Драматична политизација финансијске принуде неизбежно ће донети промене у кретању капитала. Док су у прошлости олигарси бежали у САД и Уједињено Краљевство, наизглед исправно верујући да ће, без обзира на то како је њихово богатство стечено, оно бити добродошло на западу, они сада могу да побегну негде другде – и несвесно чинећи финансијски свет мултиполарнијим.
(Извор РТС)
