Пре 5,3 милиона година у највећем потопу у Земљиној повести поново је рођено Средоземно море. Ако се то још једном догоди, нестаће заувек.
Средоземно море повезано је са Атлантским океаном кроз најужи природни канал – Гибралтарски теснац, који је широк око 13 километара. По ведром дану са шпанске обале лако се може видети марокански део мореуза. С друге стране, чини се да природи не би требало много да једноставно затвори ту везу између Европе и Африке, што би резултирало изолацијом Средоземног мора. Штавише, то се већ догађало.
Пре отприлике шест милиона година нешто је узроковало одсецање Средоземног мора од Атлантског океана. Узрок је, можда, било ледено доба, које је смањило висину мора довољно да остави копнени мост између Шпаније и Марока. Изолација Средоземља је, такође, могла бити последица тектонских процеса. У нечему што се назива месинска криза салинитета Средоземно море је након тога испарило у наредних око хињаду година, а дно претворило се у суву котлину 3 до 5 километара испод нивоа мора, испрекидану сланим језерима сличним данашњем Мртвом мору. Но на крају се вратило драматичном брзином у мегапоплави какву свет није видео.
Трагови исушивања
Научници су открили занимљиве доказе који показују како је Средоземно море потпуно пресушило. Огромне реке попут, Нила и Роне, данас се у њега уливају на висини мора, али у поменутом раздобљу те реке су дотицале у корито бившег Средоземног мора. У том процесу су издубиле велике кањоне који долазе до морског дна, 2.700 метара испод висине мора.
У Kаиру је, на пример, кањон Нила откривен у току ископавања Асуанске бране. Накнадна истраживања открила су формацију већу од Великог кањона. Слично удубљење пронађено је уз реку Рону, издубљено у раздобљу краћем од 100.000 година. Језгра испод самог Средоземног мора откриле су минерале попут гипса и камене соли, који се обично таложе када слана вода пресуши. На неким местима пронађене су наслаге соли дебљине до једног километра.
Споменута месинска криза салинитета нагло је завршила нечим што је, вероватно, била највећа поплава у повести наше планете, пре отприлике 5,3 милиона година. Пробијен је копнени мост између данашње Шпанијее и Марока, што је отворило врата поплави у најранијем раудобљу плеистоцена. Та мегапоплава исклесала је канал од 200 километара кроз теснац, продубљујући га можда око 40 центиметара дневно. Огромна количина воде брзо је поново напунила Средоземно море. Већина базена је изнова напуњена за не више од две године, а можда и за само неколико месеци, водом која је на врхунцу продубљивала око десетак метара дневно.
Очувана подводна ерозијска обележја научницима говоре колико је тачно била та поплава. Испод Алборанског мора, источно од Гибралтарског теснаца, под водом лежи древни вулкан иза којег се наталожила огромна количина седимената, дугачка 35, широка 7 и дебела 163 метра. Иако докази нису уверљиви, истраживачи верују да је те наслаге вероватно оставила велика поплава која је текла око вулкана. Одлике ерозије указују да је налет воде био око хиљадуу пута јачи од тока Амазона, што значи да је отприлике сто милиона кубних метара воде јурило у Средоземље сваке секунде.
Пропаст Медитерана
Колико је обимна била та поплава? Ако је испунила цео Медитеран, морала би оставити трагове и на другим местима. Дуж источног руба Сицилије протеже се подводна литица названа Малтешки одрон, која је уистину огромна – дугачка 290 километара и висока готово четири километра. Док је вода падала преко ње, могуће је да је текла кроз кањон Ното са 700 метара висине, стрмији и дубљи од било којег другог те врсте на свету. Вода је, можда, текла кроз тај уски улаз у источни Медитеран.
На источној страни стрмине у близини кањона Ното налази се наслага седимената дебљине до 800 метара. Природа тог депозита довољно је необична да научнци претпостављају да је његово порекло управо велика поплава. То је мешавина громада, песка и шљунка свих облика и величина, слична оној коју бисте очекивали од поплавних вода. Ако је то, доиста, био резултат највеће поплаве, значи да су воде доспеле све до источног Медитерана, близу Сицилије, чинећи га највећим мегапоплавним налазиштем на свету.
Но то није све јер би једног дана Медитеран могао поново пресушити. Ако се Гибралтарски теснац затвори, пресушио би, вероватно, за око тисућу година. У дужем временском оквиру Афричка плоча креће се све даље према северу и истоку. На крају ће тежи европски континент склизнути испод ње, а Медитеран ће нестати, само овај пут заувек.
(Илустрација Бродови на исушеном морском дну/Getty Images)
(Зимо)
