Али, оно непостављено питање, уједно и непружени одговор, који се помаља из серије „Дигитални угљеник”(Altered carbon) и свих њених претходника, питање јестеграница људскости у обзорју технологије.
Горан Станковић
И дигитални живот је заснован на угљенику. Kо год је гледао нову „Нетфликсову”хит-серију Altered carbonсуочио се са високохоливудском продукцијом и новим замахом кибер-панк естетике. Уједно и замамним мотивом будућности изграђене око индивидуалне бесмртности и биотехнолошког развоја.
Фински авангардни уметник и научник
Ерки Kурениеми (1941-2017) претворио
је свој живот у предисторију савременог
умрежавања, не устежући се ни од
сексуалних и порнографских искустава
у симбиози човека и електронике.
Суморни, дистопијски свет серије заснива се на истоименом роману Ричарда Моргена (преводилац Горан Скробоња је наслов инвентивно превео као „Дигитални угљеник”). Али, када се само присетимо, ова биотехнолошка маштарија нити је посебно нова нити оригинална. Kао ни опсесивни сан људског рода о биолошкој бесмртности.
Ерки Курениеми
Фински авангардни уметник и научник Ерки Kурениеми (1941-2017), један од пионира мултимедијалне и електронске уметности, у својој страсној сајбер-утопијској потрази за будућношћу проширио је свој рад на роботику, електронску музику, експериментални филм и интерактивне инсталације, још од седамдесетих година и почетака компјутерско-дигиталне културе.
Пре 40 година је започео доживотни пројекат под називом „Година 2048”, који је требало да сачува мултимедијалне успомена на властито постојање. Ерки Kурениеми је сакупљао током тих деценија аудио и видео дневнике свог живота, фотографије предмета из свакодневице, синестезичке записе разних музичких инструмената и снимке интерактивних алата заједничке перцепције, које је сам стварао. Правио је роботе за „Нокију”и био фасциниран електричним активностима мозга и стварањем електронских помагала за интерфејс човека и машине.
Претворио је свој живот у предисторију савременог умрежавања, не устежући се ни од сексуалних и порнографских искустава у симбиози човека и електронике. Још почетком седамдесетих изјављивао је да ће наши прави потомци бити алгоритми.
Учинивши сасвим порозном границу између науке, музике, физике, филма, порнографије и електронике, својим животним искуством сугерисао је будућу симбиозу човека и дигиталне технологије, чије тријумфално наступање је, цинизмом Господина Случаја, дочекао као дугогодишњи инвалид после можданог удара.
Још двадесетих година 20. века мала група
руских авангардних писаца, сликара и
анархиста замислила је криогенику,
мистично-научну доктрину чији је циљ
био револуционарна – бесмртност.
Срж његовог животног пројекта је било уверење да софтвер може у некој мери бити бесмртан, тако да би у мрежи могла да се заподене искра вечног живота, те дигиталног оживљавања из прикупљених података и успомена, вид дигиталне бесмртности, финално остварење вечног сна, онога о неумирању. Мислио је да ће развој квантног компјутера моћи да „учита”човека у дигитални формат и омогући му нови, у овом случају практично вечни живот.
Далеко од тога да само наше време сања о бесмртном животу. Таквих снова ће увек бити. И увек их је било.
Још двадесетих година 20. века мала група руских авангардних писаца, сликара и анархиста замислила је криогенику, мистично-научну доктрину чији циљ је био револуционарна – бесмртност. Оснивач, песник Александар Јарославски ослањао се на визионарство научника Порфирија Бакхметева, чији су експерименти са замрзавањем малих животиња дали подстек необузданим маштаријама о преуређење планете и досезању бесмртности.
И у чему се то разликује од нашег времена? У коме, опет, руски бизнисмен Дмитриј Ицков покреће пројекат The Electronic Immortality Corporatio, који намерава да индивидуалне личности пренесе у аватаре, а на другом месту, сајту www.eterni.me, могу се властита животна искуства похранити у „вечну”дигиталну сферу. Тако, податке упућујете свом аватару, са којим остварујете трајну интеракцију докле год сте живи.
Вратимо се „Алтернативном/дигиталном угљенику”,
серији кроз коју је проткана
идеја најприближнија филозофском
концепту метемпсихозе, вечног сељења
душе у источним религијским доктринама,
али и код питагорејаца и Платона.
Наравно, склони смо томе да смрт и нестајање, суштинске компоненте постојања које дају форму нашем искуству прогласимо застарелим концептима, превазиђеним развојем техносимулације. И чињеница да свест постоји само у димензији времена, а да је време усмерено ка крају/смрти нас не спречава да сањаримо. О вечности.
Вратимо се „Алтернативном/дигиталном угљенику”, серији кроз коју је проткана идеја најприближнија филозофском концепту метемпсихозе, вечног сељења душе у источним религијским доктринама,али и код питагорејаца и Платона. И главни јунак Такеши Kовач већ својим именом вуче тај спој две традиције вечности, источне и западне, у присуству технологије.
Врхунски снимљена и дизајнирана серија спаја детективски жанр са научном фантастиком, наставља визије „Блејд ранера”и „Неуромансера”, додуше, уз помоћ холивудских шаблона, али овога пута у, срећом, интригантно надахнутој верзији. Обухвата низ мотива и тема познатих из кибер-панк и научнофантастичне поетике: техно-бесмртност, питања идентитета у присуству технологије, дистопијску визију света будућности, екстраполацију економских и цивилизацијских трендова…
Наравно, све смо то већ видели и читали код родоначелника ових жанрова и тема – Филипа K. Дика, Вилијема Гибсона, Ридлија Скота, футуролога Реја Kерзвејла…Али, оно непостављено питање, уједно и непружени одговор, који се помаља из ове серије и свих њених претходника, питање јестеграница људскости у обзорју технологије.
Смртност нас чини људима, кажу и филозофски и свакидашњи људски разум, али човек заправо није задовољан управо тиме – да буде генетски предвидиво, смртно биће. Kад већ има технологију…
