Пре 50 година Маркос је објавио како је у филипинским тропским шумама откривено племе које живи као у каменом добу. То је била лаж.
У лето 1971. године филипински председник и каснији диктатор Фердинанд Маркос објавио је да је у тропској шуми на острву Минданао откривено племе Тасадај које живи као у камено доба, јер хиљадама година није имало никакав контакт с цивилизацијом. Џон Нанс, шеф дописништва Асошиејтед преса из Маниле, ту вест послао је у свет, а она се претворила у сензацију.
О племену Тасадај писали су водећи светски магазини, снимљени су документарци и написане књиге. Иако су неки антрополози изразили сумњу у аутентичност открића, права истина је откривена тек после пада Маркосовог режима 1986. године, кад су два новинара сазнала да је поменуто племе величанствена научна превара. Главни јунак приче је Мануел Елизалде (1936-1997), наследник једне од најбогатијих филипинских породица, која је поседовала бројне некретнине, руднике, фабрику метала и алкохола.
Наравно, тајанствено племе је заинтересовало и научнике. Упркос медијској и научној еуфорији, неки антрополози су од самог почетка сумњали у његову аутентичност. Скептици су тако уочили да нигде у џунгли нема костију преминулих Тасадајаца, иако након смрти нису покопавани него су остављани покривени лишћем. Један од лингвиста је сазнао да Тасадајци у свом језику имају реч кров, што је било необично за људе који живе у време каменог доба.
Антрополози Даглас Јен и Kарол Малони 1972. године открили су аномалије у исхрани и језику племена, што је довело у питање тврдњу филипинске владе да је племе било изоловано хиљадама година. Иако Јен и Малони никада нису оспорили аутентичност племена, њихов рад узнемирио је Елизалдеа. На његову сугестију, Маркос је 1972. године део џунгле у коме је живело племе прогласио заштићеним подручјем које су могли да посете само одабрани. Убрзо је Маркос увео и ванредно стање, што је научницима отежавало да се удубе у истраживање племена Тасадај. Неколико година касније приступ племену сасвим је забрањен.
Док је простор био отворен за посетиоце, племе је посетило 11 антрополога, али ниједан од њих с Тасадајцима није провео много времена. У међувремену, изабрани новинари, фотографи и телевизијске екипе дочекивани су раширених руку. Kада би поједини научници изразили жељу да боље упознају Тасадајце, Мануел Елизалде би их одлучно одбио, правдајући то тиме што постоји штетан утицај цивилизације по становништво. Чак је на улазу у њихов резерват површине 200 квадратних километара поставио војну стражу. Истовремено, од филантропа је прикупљао новац да би помогао Тасадајцима, али и осталим мањинама. Елизалде је причу о племену Тасадај годинама успешно контролисао. Али, када је августа 1983. године, на повратку из егзила, на аеродрому у Манили убијен опозициони лидер Бенињо Акуино, политичке околности су се промениле на Елизалдеову штету.
Због сукоба са супругом диктатора Имелдом Маркос, Елизалде је био присиљен да напусти Филипине. Са 35 милиона долара прикупљених за заштиту мањина и харемом филипинских девојака побегао је у Kостарику. Диктатор Маркос је смењен 1986. године, поново је успостављена демократија, а допуштен је и приступ племену Тасадај. У посету су први стигли швајцарски новинар и антрополог Освалд Итен и његов филипински колега Џој Лозано да би направили репортажу о интригантном племену о којем се већ дуже време није писало.
Али нису били нимало изненађени када су сазнали да су пећине у којима су живели Тасадејци празне. Након обиласка околине, наишли су на чланове племена који су живели у колибама и били обучени у фармерке и мајице. Четири месеца касније АБЦ је приказао документарни филм „Племе које никада није било” у којем су упоређене фотографије Тасадајаца у фармеркама са насловницом „Националне географије” са племеном из каменог доба.
Два Тасадајца, Лобо и Адуг, признали су у филму да је прича о племену велика превара. „Нисмо живели у пећинама све док нисмо упознали Мануела Елизалда. Живели смо у колибама на другој страни планине и бавили се пољопривредом. Али Елизалде нас је натерао да се преселимо у пећине и скинемо одећу. Дао нам је новац да се представимо као Тасадајци”, признали су Лобо и Адуг, који нису много профитирали од преваре.
У међувремену је Елизалде, зависан од алкохола и дроге, разбацао сав новац намењен заштити филипинских мањина и дошао у сукоб с костариканском владом, која га је протерала, па се 1988. вратио на Филипине. „Све ове оптужбе су неосноване. Заснивају се на гласинама и намерним лажима. Зашто су то учинили прилично је компликована прича и спреман сам да се суочим с било ким од њих. Дрвосече, интересно оријентисане групе које можда имају политичку мотивацију, научници који су се можда плашили одласка у планине где сам живео с племеном”, рекао је Елизалде по повратку у Манилу.
Потом је помогао неким Тасадајцима да поднесу тужбу против филипинских професора који су их назвали преварантима. Добили су парницу, а филипинска председница Kорасон Акино 1988. године прогласила је племе Тасадај „легитимним племеном каменог доба”. Мануел Елизалде је неко време на Филипинима водио разгранате послове своје породице, а затим је обновио политичку каријеру па је 1993. године именован за филипинског амбасадора у Мексику. Али повучен је кад је откривена његова повезаност са озлоглашеним Маркосовим режимом и улога у превари у вези с племеном Тасадај.
Kасније студије темељене на лингвистичкој анализи откриле су да Тасадајци нису из каменог доба, него су настали из оближње племенске групе Манобо, од које су се одвојили око 150 година пре него што је стигао Елизалде. Стручњаци су, такође, посумњали да Тасадајци нису имали знање о пољопривреди јер су били удаљени три сата хода од суседних заједница које су се бавиле пољопривредом.
„Тачно знамо да су изворно били део пољопривредне заједнице Манобо, али су се из неког разлога одвојили од веће заједнице. Знамо да су се одвојили у 19. веку на темељу језичких података”, утврдио је антрополог Томас Хедланд, који је 20 година боравио на Филипинима.
(Извор Б92)
