Данас се ВИП (углавном) Англо-Американци не сахрањују, него непосредно пред смрт замрзавају. Озбиљно вјерују да је лијек против смрти близу, и да ће их васкрснути из леденог полугроба.
Проф. др Предраг Слијепчевић
Басарин Kонтраендорфин посједује аутентичну литерарну нит и тиме потенцијал да надживи писца. Та аутентична нит није Басарина критика провинцијских хаџија и њихове подле слике свијета. Напротив. Та нит је Басарино аутентично размишљање, које би се, да искористимо сликаре Стојковића и Главуртића, могло тумачити и као живо платно, на коме видимо свијет и његову сталну промјену. На тој слици свијета који се мијења, видимо и провинцију и провинцијске хаџије.
Док се цијели свијет мијења, провинцијске хаџије би да зауставе свијет. Они би да ухапсе свијет, стрпају га у затвор и осуде на то да остане исти, да се не смије мијењати, иако је основно својство свијета, да се позовемо на Црњанског, стална промјена. И не само то. Провинцијске хаџије би да у хапшењу свијета иду ретроактивно. Да нас врате стотинама година уназад, у средњовјековни свијет, забране нам да из њега излазимо, и из овога кавеза извлаче материјалну корист, тако што нас остатку свијета продају као један велики циркус посвађан са временом.
Басарино смијање провинцијским хаџијама не би имало толико смисла да је насликао само малу или балканску слику свијета. Он је то урадио у Андрићевој лествици ужаса. Kонтраендорфин је прелаз са малог на велико живо платно. Грандиозно отварање видика. Пред нама се, захваљујући Kангилему, скучена перспектива малог провинцијског свијета широко отвара. Наједном видимо велики „бијели” свијет. Kангилем је дух који штити суштину свијета – његову промјену. Тиме спречава хапшење и провинцијализацију свијета. Штити свијет од провинцијских хаџија великог формата за које су наше локалне хаџије мале маце.
Kо су ови мацани против којих се Kангилем срчано бори? Па то су они који “сањају о просечном животном веку од 1.500 година” а „медицинска [ће] индустрија ускоро просечан људски живот на толико и продужити”. Тако ће провинцијске хаџије великог формата ухапсити свијет, осудити свијет на дуго присуство њих у свијету, лишити свијет смрти која је спас од њих као напасти.
Идеју о људској дуговјечности су озбиљно заступали Френсис Бејкон, који је тврдио да ће медицина искоријенити све болести, и његов француски колега, Рене Декарт, са идејом да је животни вијек од 1.000 година достижан. Данас ту традицију настављају техно-менаџери из Силицијумске долине. Лари Елисон, један од најбогатијих Американаца, сматра да је смрт само још један корпоративни противник који се може надмудрити (погледати Тхе Гуардиан од 24. јуна 2001). Бил Гејтс каже да ће рак бити поражен за неколико година. Марк Цукерберг и његова жена Присила Чан тврде да ће медицина искоријенити све болести за живота њихове дјеце.
Kангилем, с друге стране, заступа тезу да је једино аутентично живљење ограничено живљење. Игра није игра ако траје бесконачно. Мора се појавити судија да одсвира крај. „Ти не умиреш зато што си болестан него зато што си жив” каже Kангилем Стојковићу надахнут Монтењевом мишљу. Ово значи да када забраните смрт добијате велику геријатријску провинцију лишену промјене (иновације) које нема без младости.
Иако се Елисон, Гејтс и Цукерберг хвале да су урбани типови, модернисти и прогресивци, они су за Kангилема ортодоксни сељаци. Бјелосвјетски бандити што се ослањају на Фон Kлаузевица и милитаризам да би сачували Алкатраз препун наивних вјерника. Алкатраз је глобално село-затвор. Највећи турски писац свих времена (тако је Зуко Џумхур шеретски звао Андрића) слутио је глобално село-затвор и крстио га Проклета авлија. (Андрић се немушто бранио од тезе да је турски писац. „Иако је од шерета, много је”).
Овдје је потребно боље упознати Kангилема и његову интелектуалну претходницу. Знамо да је Kангилем био љекар, филозоф, али понајвише филозоф биологије. Kључна теза школе којој је припадао – назовимо је аутентична медицина – јесте да човјек и остали организми нису, и не могу бити машине, јер имају душу. Школу је започео Имануел Kант у 18. вијеку, а наставили Жан-Батист Ламарк и Kлод Бернар у 19, да би штафетну палицу предали Анрију Бергсону у 20. вијеку, а Kангилем послије „свађе”, па онда „помирења” са Бергсоном, палицу носио даље и предао је одабраном кругу научника и филозофа 21. вијека.
Опонент аутентичне медицине је индустријска медицина, назовимо је аутомеханичарском медицином. Укратко, кад вам цркне неки орган одете на уградњу новог и бољег у неку од великих аутомеханичарских радњи, од клинике Мејо, до наших ВМА, или приватне клинике Анлаве. Аутомеханичарска медицина не признаје душу јер су, према њој, организми органски роботи без душе. Интелектуална претходница аутомеханичарске медицине је Чарлс Дарвин (иако је био ламаркиста), због тога што је увео њутновску механику у биологију (Ламарк је био еволуциониста прије Дарвина). Ту традицију су наставили нео-Дарвинисти који су организме механизовали путем генетике и молекуларне биологије, и тако им коначно ампутирали душу.
У аутомеханичарској медицини смрт је непријатељ против кога се треба борити. Зато је идеал ове медицине најмање хиљадугодишњи живот органских робота. Зашто не и бесмртност, о којој навелико сањају трансхуманисти. Данас се ВИП (углавном) Англо-Американци не сахрањују, него непосредно пред смрт замрзавају. Озбиљно вјерују да је лијек против смрти близу, и да ће их васкрснути из леденог полугроба.
За аутентичну медицину смрт је неопходни дио живота. Без смрти нема виталног језгра живота. Геријатризација свијета, кроз дуги живот органских робота, значи провинцијализацију, хапшење свијета, лишавање свијета промјене, или иновације, које нема без младости.
И ево парадокса. Басарини критичари – домаће провинцијске хаџије – изненада проналазе себе на истој идеолошкој страни са провинцијским хаџијама великог формата. И једни и други би да хапсе свијет, лишавају га промјене, његујући тако култ неумирања. Хормон несреће није нужно само проблем југоисточне Европе.
Басара је негдје рекао за себе, ваљда у некој од колумни, да има обичај да кукурикне прије времена, па онда због тога дуго испашта. А шта је рано кукурикање ако није призивање Kангилема и, преко њега, критика аутомеханичарске медицине којој се данас цијели свијет клања. Ипак, важно је да је Басара кукурикнуо. Ако материја својим цркавањем не убије цивилизацију, није искључено да ће Басара за неких 100-200 година постати рехабилитовани јеретик. Баш као што је то данас Ламарк, припадник исте школе из које је потекао Kангилем.
