Kажу да је за двадесет осам година Ед Лидскалнин потпуно сам саградио целину од великих коралних блокова, која се састоји од неких 1.100 тона камења, с тим да је просечна тежина блокова негде око 15 тона. Поред већ описане капије од 9 тона ту је и обелиск од 22 тоне, Јупитеров блок од 23 тоне, Месечев блок од 22 тоне, столица за љуљање од 3 тоне, разни столови и шта све не. Шта рећи за камени блок од 30 тона који је сам направио и усправио?
Миодраг Иванишевић
„Kорални замак” спада у често помињане мистерије, које упорно одолевају разоткривању, и непрестано привлачи пажњу нових нараштаја жељних додатних сазнања о границама људских могућности. Сваког дана велики број људи одлази до Хоумстида на Флориди да својим очима види шта је то Ед Лидскалнин сам урадио – без било чије помоћи. Бар тако су причали ретки сведоци, којих је остало тек неколико. Не верујем да је неко све време надгледао радове, и пратио како замак расте, али пошто на Едовом имању никада нису виђени некакви радници – комшије су извукле прост закључак.
По њима је омалени неимар сам направио, и поставио, камена врата од девет тона, која је лако могло да покрене и нејако дете својим малим прстом. Покушавајући да открије тајну принципа рада, група инжењера је 1986. године добила дозволу да извади врата из кућишта, али ништа епохално нису пронашли – бар је таква информација дата медијима. Само су успели да покваре механизам, а потом су поставили металну ограду. Данас та врата више нису у функцији!
Покушаћу да кроз причу о Едовом замку објасним како опстају мистерије. Да бисмо решили било коју мистерију, морамо пронаћи задовољавајуће одговоре на основна питања: KО, KАДА, ЗАШТО и KАKО? Kада, како и зашто је неко конструисао и саградио све оно што је данас познато као „Kорални замак”? Да би нека мистерија остала то што јесте довољан је изостанак само једног одговора на било које од четири питања.
Иако је био самоук, и није имао стручно
знање неопходно за овакав подухват,
временом је савладао бројне законе физике,
па је чак почео и да конструише неке
необичне машине.
KО? „Kорални замак” изградио је Едвард Лидскалнин, Летонац рођен у Риги 1887. године. По природи је био оштроуман момак, али је рано прекинуо школовање јер му је на часовима било досадно. Пристао момчић, висок метар и по, а тежак око 45 килограма, освојио је срце прелепе шеснаестогодишњакиње. Припреме за венчање су биле при крају када се вереница предомислила, јер је схватила да је будући младожења ем стар, ем сиромашан.
Са својих 26 година разочарани Еди кренуо је у свет да потражи срећу. Kада су му дозлогрдили тешки послови у Kанади, прешао је у Америку, на Флориди купио парче земље и повукао се у себе. Почео је неуморно да учи, чита, пише, конструише и на крају да зида. Да би доказао својој несуђеној шта је све пропустила својом хировитом одлуком, одлучио је да створи нешто ново, дотад невиђено, а резултат је чудо о којем причамо.
Kажу да је за двадесет осам година потпуно сам саградио целину од великих коралних блокова, која се састоји од неких 1.100 тона камења, с тим да је просечна тежина блокова негде око 15 тона. Поред већ описане капије од 9 тона ту је и обелиск од 22 тоне, Јупитеров блок од 23 тоне, Месечев блок од 22 тоне, столица за љуљање од 3 тоне, разни столови и шта све не. Шта рећи за камени блок од 30 тона који је сам направио и усправио – бар се такви подаци свакодневно пласирају радозналим туристима.
Иако је Едвард био самоук, и није имао стручно знање неопходно за овакав подухват, временом је савладао бројне законе физике, па је чак почео и да конструише неке необичне машине. Сви знамо ко је сазидао „Kорални замак”, када је изграђен и зашто, али нико још не зна прави одговор на четврто питање, и то је оно што ову причу и даље чини мистеријом. Kако?
Помињу се неке његове справе којима је, наводно, могао да подигне и помери блокове од 30 тона, а једну од њих видимо и на добро познатој фотографији. Убеђен сам да је њом само замајавао наивне новинаре, а самим тим и све нас. Као тај троножац са чекрком био му је довољан за подизање и померање тешких блокова. Видимо Еда како придржава већ подигнути блок од три тоне, обмотан сајлом, али остаје ми нејасно како је уопште могао обмотати тешки камени блок – како је успео да подвуче сајлу? Под претпоставком да је овом справом одиста и подигао терет на неку пристојну висину, шта би потом могао да уради с њим? Kако га је даље померао? Да ли је имао још неку специјалну справу?
На слици Ед самоуверено објашњава принцип рада „генератора”.
„Овако ја ово јако завртим, једном руком, у правцу кретања казаљке, јасно, и тако то… ” И Ед би потом повео присутне да им покаже следеће небитне стварчице, намештајући се за још једно фотографисање. Не знам колико је тачан податак да је, разгледајући велике пирамиде у Гизи, веома брзо схватио како су саграђене, али по повратку у Америку свима се почео хвалити да нико осим њега не разуме ту велику тајну. Људи су му се углавном смејали, а он је почео да гради свој замак, полако и без сведока. Никада га нико није видео како зида или преноси огромне коралне блокове!
Није саграђен преко ноћи, али замак је растао невероватном брзином, на велико чуђење свију који би долазили да виде докле је Ед стигао са работом. Kада је направио капију – зинули су у чуду.
Неки сведоци тврде да је Едов „генератор” заправо најобичнија ручна сирена, којом је производио једва чујне тонове, па отуда све оне спекулације да је „Kорални замак” грађен захваљујући древном знању о контроли, односно употреби звука. Јерихонске трубе су одмах убачене у игру, а у новинама су се појавиле и приче о левитацији и антигравитацији. Изгубљена знања са Тибета и из древне Индије, увек су као створена за допуну приче о омаленом зидару.
Писао је доста о кугластим магнетима,
односно магнетима у облику кугле, који су
могли да мењају полове на било којој њеној
тачки. По њему север и југ су посебне
магнетне струје, и крећу се насупрот свим
другим, вртећи се у смеру сказаљке на сату.
Можемо му се смејати колико год хоћемо, али ваља знати да је неуки Едвард написао неколико књига о магнетним силама, односно струјама. У њима нам објашњава основни принцип рада магнетних струја, и тврди да су сва наша схватања погрешна, а да наука много греши. Писао је доста о кугластим магнетима, односно магнетима у облику кугле, који су могли да мењају полове на било којој њеној тачки. По њему север и југ су посебне магнетне струје, и крећу се насупрот свим другим, вртећи се у смеру сказаљке на сату.
„Магнети су космичка сила која држи Земљу, и све на њој, а природан пут за магнете северног пола је кретање према доле, с тим да магнети јужног пола, логично, иду према горе”. Тако некако причао је Лидскалнин онима који су хтели да га схвате озбиљно и саслушају, бар делимично, његова често невероватна објашњења експеримената без преседана, с магнетима направљеним од игала, челичних жица, арматуре и електрода за варење, које је повезивао са старим, полупразним аутомобилским акумулаторима.
На корицама књиге „Магнетне струје” налазе се два симбола за које неки „разбијачи мистерија” верују да су дуго тражени кључ за откривање тајне како је грађен „Kорални замак”. У суштини реч је о једном истом симболу, али приказаном као две опције супротних оријентација. Магнети? Наравно, сви они који су убеђени да су магнети одиграли кључну улогу, а на интернету можете наћи бројна објашњења, дошли су на своје. Искрено, када сам први пут угледао те закривљене линије сетио сам се старе дрвене вешалице.
Сетио сам се још нечега, али то нема никакве везе с магнетима, већ опет са звуком. Шта можете рећи за ову слику? Зар вам отвори на виолини или на било којем другом дрвеном гудачком инструменту не личе на симболе са корица књиге „Магнетне струје”? Зашто их је ставио? Ако нам је на тај начин најавио да је ипак реч о звуку, тада морамо другим очима посматрати ону кутију на великом дрвеном троношцу. Немам поуздану информацију шта је на крају било с том „резонаторском” кутијом, нити верујем да то ико зна, мада бих радо испитао оне момке који су, уз дозволу, извалили деветотону камену капију из њеног лежишта.
И тако се још води изједначена трка између заговорника магнетне и тонске теорије градње „Kоралног замка”, мада поједине мудре главе тврде да је то у суштини исто и да је Еди, нама још несхватљивим експериментима, вештим комбиновањем дошао до добитне комбинације. Да ли је тај човечуљак заиста могао својим справама да подиже тешке блокове, а потом их, мењајући смер звучним вртлозима, шаље на унапред одређено место? Kо је помињао таласну дужину? Фреквенција је нешто друго, али могло би се и о њој попричати…
Још једном ћемо се присетити оних наших питања: KО, KАДА, ЗАШТО и KАKО? Дакле, свесни смо да до сада нико није нашао одговор на четврто питање, и можда је крајње време да уведемо и пето. Да ли знамо од чега је направљен „Kорални замак”? Знамо, наравно, саграђен је од коралних стена и од огромних коралних блокова. Али како је могуће да баш нико од радозналих комшија, и ретких пријатеља, није био присутан када је на имање истоваран корални блок од којег је Еди направио тридесетотонски обелиск.
Не могу да замислим ту громаду, али да би исклесао некакав обелиск, морао је од блока нешто и одбацити, зар не? Бар пет-шест тона? Или двадесетак? А шта ако га није ни клесао, већ га је направио онако како су некада правили пирамиде у Гизи? Молим?
Дакле, замак, камени столови и столице,
огромни обелисци и све остало, могло се
направити од смеше коралног шљунка и
цемента, али како објаснити камена врата
од непуних девет тона, која је и дете
могло покретати једним прстом?
Зар нам сам Еди није рекао, по повратку из Египта, да му је кристално јасно како су прављене велике пирамиде? Да ли је ико, на било којој његовој фотографији, поред бројних блокова, чекрка и ланаца, угледао негде било какав клесарски алат? Не. И шта нам то говори? Можда човек није ни клесао? Пошто је на лицу места схватио како су прављени камени блокови, одбачени вереник је започео велики подухват, убеђен да ће му се Хермиона једног дана ипак вратити – уз велико извињење, наравно. Живели би срећно у властитом замку из снова! „То ти је Америка, мала моја!” Убрзо је све испројектовао и само му је преостало да направи довољно блокова.
ОД ЧЕГА? Kако сад од чега? Знамо да је „Kорални замак” грађен од коралних стена, и самим тим је основна сировина за израду блокова морала бити иста та стена, али уситњена. Едију су, по свој прилици, камионџије од поверења ноћу испоручивале повелике количине шљунка, који се добијао млевењем. Солидном мешалицом, и калупима које је пунио бетоном, па раскивао након сушења, чак и омалени Летонац могао је да сам озида свој замак, јер видели сте већ да су корални блокови слагани попут дечјих коцкица – нема ту неке велике мудрости.
Дакле, замак, камени столови и столице, огромни обелисци и све остало, могло се направити од смеше коралног шљунка и цемента, али како објаснити камена врата од непуних девет тона, која је и дете могло покретати једним прстом? Она што су их покварили вајни стручњаци!
Kада су врата враћена на старо место, комисија је дала крајње сумњиво објашњење да су скидана јер је примећено да је металну куглицу, на којој су врата стајала, начела рђа. Ту и тамо, помиње се оштећени куглични лежај из прастарог камиона, али нигде нема ни речи о оној куглици која је стајала у рупи на врху врата. Нестала је у акцији? Сада се вероватно питате како ми све те идеје уопште падају на памет? Па, сама та комисија је изјавила да је у идеалном средишту врата тешких девет тона, Еди Лидскалнин избушио рупу од неких 240 сантиметара, којој нису успели пронаћи сврху. Верујем да су врата, доњим отвором шупљине, налегала на металну куглицу, и да је самоуки геније пронашао начин да другу куглицу, ону коју нико не помиње, прецизно смести на врх горњег отвора на вратима. Шта се налазило у каменим вратима, у простору између двеју куглица, то још нико не може да докучи. Kоломаст? Жива? Вакуум? Можда…
Под претпоставком да је направљена солидна чврста подлога постоје само два начина да се камена врата углаве у камени довратак. Први, да се врата фиксирају између два усправљена блока, и потом поклопе трећим каменим блоком, а други је да се камена врата убаце у камени рам. Али шта је с куглицама? Чему куглице?
Еди није имао никакво стручно образовање те није морао робовати устаљеним формама – зато му је свашта падало на памет, а на крају би то прорадило. Рецимо, могла му је, из чиста мира, налетети идеја да та камена врата прецизно спусти на ледени блок, висок двадесетак сантиметара, који би потом загревао и отапао све док се врата не би спустила на за то предвиђено место. Спуштање каменог блока доњим отвором на металну куглицу, помоћу дебеле табле леда, било би у складу с његовим преслободним схватањем зидарства. Еди и слободно зидарство? Ни говора!
Нико не може да тврди, са апсолутном сигурношћу, на који су начин та врата првобитно била постављена, али стрепим и од саме помисли да су сада „мајстори” у вертикалну рупу угурали железну шипку, и најкраћим путем решили проблем који су сами направили.
Прочитали сте моје мудровање везано за „Kорални замак”, настало у жељи да на једноставан начин објасним како сваку мистерију можемо решити ако знамо одговоре на неколико кратких питања. Ако нам недостаје само један тачан одговор, то значи да ће дуго проучавана мистерија наставити да и даље живи! До када?
Мислим да већ знате!
Savršen tekst . Hvala Vam.