Свако промишљање о томе да ли је свест део света или је свет део свести, односно свака елаборација односа света и свести, увек говори мање од онога шта све може подразумевати однос човек-свет. Значи увек мање од те датости, јер за све што бисмо о њој могли рећи, морали бисмо да тражимо доказе, који су неминовно засновани, опет, на њој.
Проф. др Љубо Ристовски
Човек је целовито психосоматско биће, које је једино свесно себе и света у коме јесте, што га чини јединственим и по томе, што је истовремено субјект и објект спознаје. Kао субјект спознаје, човек је суочен са материјалним светом који га окружује и делимично му прапада својом телесношћу, али и са својом духовношћу и свешћу. Управо је свест сама себи и субјект и објект спознаје, али такве да је речима неисказива.
Не постоји цивилизација или култура, вероватно да не постоји ни човек који би оспоравао или доводио у сумњу, непобитну чињеницу да је основни покретач свих човекових менталних прегнућа супротност Ја и Не-Ја. Та супротност, односно наша свест о постојању света у коме јесмо али, истовремено, и свест о нама самима, о постојању света у нама, датост је сама по себи. Ова датост у себи крије и одговоре на питања односа човек-свет, али је необазриво тврдити да се њеном анализом може доћи до тих одговора.
Свако промишљање о томе да ли је свест део света или је свет део свести, односно свака елаборација односа света и свести, увек говори мање од онога шта све може подразумевати однос човек-свет. Значи увек мање од те датости, јер за све што бисмо о њој могли рећи, морали бисмо да тражимо доказе, који су неминовно засновани, опет, на њој.
Изрекавши мишљење да је супротност Ја и Не-Ја датост по себи, нисам ништа изрекао о односу човек-свет, тј. односу света и свести, јер ништа није речено ни о човеку, нити о свету него је само назначено да проблем тог односа, свакако, постоји. Kако је мој основни циљ разматрање неких партикуларних аспеката човековог поимања света и самог себе – властитог сопства, то не могу избећи суочавање и с тим проблемом.
Kако западњак доживљава себе
За припаднике цивилизације Запада карактеристично је поимање реалности које је засновано на тзв. западњачком (декартовском) схватању природе. Сагласно овом схватању, које је истовремено и један од могућих, за припаднике Запада типичних начина разрешења односа човек-свет, реалност се суштински може раздвојити на област духа (res cogitans) и област материје (res extensa).
Пошто је свако рационално знање скоро
лишено ирационалних елемената, а
ирационално знање неминовно садржи и
одређене рационалне елементе, при чему се
оба стичу умом, то се може, условно гледано,
закључити да у стицању ирационалног знања
ум ангажује скоро све своје потенцијале, а при
стицању рационалног знања само део њих.
Бавећи се облашћу духа, снагом властитог ума, човек се одређује као биће у себи и свету, са садржајима који не морају имати директно исходиште у свету изван њега. С друге стране, бавећи се облашћу материје, опет снагом властитог ума, човек не само да стиче спознају о свету у коме јесте, него и одређује однос бића и света. Зато није могуће разрешити проблем односа човек-свет, а да се претходно не разреши проблем поимања бића и човековог сопства.
Пошто је свако рационално знање скоро лишено ирационалних елемената, а ирационално знање неминовно садржи и одређене рационалне елементе, при чему се оба стичу умом, то се може, условно гледано, закључити да у стицању ирационалног знања ум ангажује скоро све своје потенцијале, а при стицању рационалног знања само део њих. Зато је сврсисходно говорити о рацију као сегменту ума којим стичемо рационално знање.
Човек Запада не сагледава себе као интегрални део света у коме јесте, као једно са природом, јер и он је природа. Он властито тело и сопство не доживљава као јединство које га свесним бићем чини, него своје сопство, односно себе осећа издвојеним, као Ја само удомљено негде у телу. Ум је раздвојен од тела и додељен му је, поред осталог, неприродни задатак да тело конролише. Ово је утицало да се на сличан начин посматра и спољни свет. Свет се доживљава као нешто што је изван ума, као што је и ум изван њега, односно њега као да твори мноштво одвојених објеката и догађања, који се, као на филмском платну, појављују, нестају и дешавају и то пред људским умом.
С обзиром на наведено западњачко осећање властитог сопства, као одвојеног од тела и саме природе, занимљиво је запитати се ко то изучава res extensa и ко се то бави са res cogitans, односно за кога су и res extensa и res cogitans оно што јесу? Одговор је, наизглед, више него једноставан: ум се бави и са res extensa и са res cogitans! Ипак, није све тако једноставно, то је ум уздигнут изнад природе, јер он је субјект у односу на њу, која је објект. Наиме, све је у природи или res extensa или res cogitans, а само ум није ни једно, нити је друго. Зато смо претходно наговестили схватање да се западњачким приступом преформулише проблем односа човека и света. Људски ум се уздиже изнад природе, изнад света, издвојен од њега, кога осећа као објект, а тело се утапа, суштински гледано, у res extensa и тако постаје само обичан објект спознаје ума.
Илустрација (Википедија)
На тај начин се проблем односа човек-свет усложњава, односно преформулише се у проблеме односа ум-свет и ум-властито тело.
Суочен са две врсте садржаја који окупирају његов разум и ум или дух (душу), са оним који су уклопљиви у људско искуство и оним који то нису, човек у себи гради два света, два бића: рационално и ирационално биће. Прво за свет у коме је разуму све дохватно, уклопљиво у људско искуство, а друго за свет у коме постоји и делимично дохватно или потпуно недохватно. За два бића и два владаоца: рацио (разум) господари рационалним бићем, док је владаоц ирационалног бића ум.
Kако је сваки човек универзум у малом, то се
може рећи да и ум и разум трагају по својим
универзумима, у којима ће увек бити више
скривеног, неспознатог, него спознатог.
Разум зна или бар мисли да зна каквим светом (бићем) господари и како га дограђује, гради. Биће којим он господари, израста кроз све ширу и све дубљу спознају о свету у коме опстаје. Ум не зна, она осећа свет који јој припада, а то што она чини за израстање ирационалног, пре се остварује кроз све дубље урањање у властите а неспознате дубине, него кроз спознају онога што се у нама самима, можда, и не налази.
Kако је сваки човек универзум у малом, то се може рећи да и ум и разум трагају по својим универзумима, у којима ће увек бити више скривеног, неспознатог, него спознатог. Небитно је шта је заиста истинито, тј. бесмислено је размишљати о томе да ли је више спознатог или је, пак, више неспознатог, јер мрак увек више скрива, него што светлост показује. И најмања мрачна собица, у којој раније нисмо били, по томе како доживљавамо таму што је скрива, чини нам се пространија од највеће познате дворане.
Научне истине су истине о апстрахованој стварности, па нам зато наука нуди слику врло апстрахованог, непојмљиво много осиромашеног, непостојећег човека. Kаква је то слика, најбоље показује, претходно овлаш поменуто, фројдистичко поимање наших духовних садржаја. Наиме, ако област подсвесног чине само потиснути садржаји из области свесног, као и знани и незнани нагони, онда, сагласно таквом схватању, скоро сви човекови духовни садржаји имају своје исходиште у области res extensa. То, с друге стране, значи да све у нама има рационалну основу, односно да је ирационално у нама, само рационално потиснуто у подсвесно. Другим речима, испада да је ирационално биће само нежељени део рационалног бића, који смо и од нас и од других гурнули под тепих, односно потиснули у подсвесно.
Фројдистичко схватање човекових духовних садржаја, није само једно од могућих схватања, него је уплетено у слику човека коју наука Запада нуди, а постало је и основно полазиште припадника западне цивилизације у поимању властите духовности. Западњак своје духовне садржаје или своди у рационалне оквире, чиме их недопустиво много банализује, или их субрационализује, остављајући их у области подсвесног. У оба случаја се ради о успостављању одређених корелација између властите духовности и спознатог, кога смо у првом случају свесни, а у другом случају несвесни, са могућношћу да и тога постанемо свесни. Значи, сви духовни садржаји су у основи елементи рационалне спознаје, који су међусобно логички корелирани или, као они из области подсвесног, логички некорелирани. Ако смо заиста такви, поставља се питање има ли у човековом сопству било каквих тајни? Где су у нама, онда, скривена исходишта музике, слике, песме, религиозних осећања. Зар су то само неки од елемената потиснутих садржаја свесног, заборављених рационалних спознаја; зар све у нама од рација (интелекта) исходи?
Непобитна је спознаја да су човекови духовни простори недокучиво дубоки и несагледиво садржајни, тако да се фројдистичко поимање човековог сопства као двослојне или трослојне духовне структуре, слободно може назвати недопустиво арбитрарном и нереалном симплификацијом.
Све више преовладава схватање да је човекова духовна структура вишеслојна, при чему је број могућих духовних слојева несагледив, као што су и уму недохватни многи од духовних садржаја, који на њима настају, и нестају, као одреднице неких темпоралних психичких стања, или трајно опстају, као скривене, или само делимично сагледиве, духовне одреднице човековог сопства. Број духовних слојева је својеврсни показатељ духовне дубине, односно духовног богаства. С друге стране, способност дефрагментације духовних садржаја, који егзистирају на различитим духовним слојевима, тј. способност њиховог повезивања, показатељ је имагинативне снаге, односно ирационалних спознајних способности.
Рационално и интуитивно знање
Западњачко-декартовско раздвајање области рација од области духа, које је још важеће схватање ове цивилизације, како смо претходно навели, постулира два типа знања: рационално и интуитивно знање. Ово схватање није типично само за западњачки приступ, јер је присутно и у учењима других цивилизација, али је зато за њега врло типично да се та два типа знања сматрају потпуно раздвојеним, при чему је рационалном дата евидентна превага.
Лична а неисказива спознаја, значи она која
се другима не може једнозначно пренети, за
картезијанце није знање, него партикуларан
доживљај стварности, при чему је та
партикуларност последица специфичности
субјекта, а не саме стварности.
Kао што могуће не припада појавној стварности док се не оствари, јер стварност чини остварено, тако и спознато, али неисказано, не припада знању у западњачком смислу. Само потпуно или делимично исказива спознаја је остварена, односно постаје знање. Другим речима, западњачко знање чине само оне спознаје, које су на неки начин исказане, пројављене онима који јесу, или онима који ће тек доћи. Kао илустрација реченог може да послужи Хајдегеров став да „ствари нема тамо где недостаје реч”, или „тек тамо где је за ствар пронађена реч, тамо је ствар ствар”.
Илустрација (Шатерсток)
Лична а неисказива спознаја, значи она која се другима не може једнозначно пренети, за картезијанце није знање, него партикуларан доживљај стварности, при чему је та партикуларност последица специфичности субјекта, а не саме стварности. Због тога, сагласно западњачком приступу, лична несиказива спознаја не говори о самој стварности, него о нашем партикуларном односу према њој, или према неком њеном делу, па зато она, пре свега, говори о нама.
Kао што ум од стварности мање види него
што она јесте, тако и реч мање говори него
што је ум видео. Наиме, мишљу се никада
не може у потпуности артикулисати
перцепирано, а реч слику још више избледи
јер мисао је само делимично речима исказива.
Спознато се у знање претвара речју коју је човек написао, насликао, отпевао или одсвирао, јер се и звуком и бојом исказује, говори. Чињеница да спознаја која се макар и делимично речју не може исказати, на било који од наведених начина, не може бити прихваћена као истина у западњачком смислу, говори да је знање о стварности одређено колико способношћу рација да ту стварност схвати и себи објасни, толико и могућношћу да се спознато речју пројави, обзнани.
Kао што ум од стварности мање види него што она јесте, тако и реч мање говори него што је ум видео. Да не говоримо о бледилу којом чула боје стварност. Оно што чула перцепирају, много је мање од оног што стварност јесте, па зато ум, на основу перцепираног, твори још блеђу слику стварности. Наиме, мишљу се никада не може у потпуности артикулисати перцепирано, а реч слику још више избледи јер мисао је само делимично речима исказива.
Рационално знање израста из нашег односа са res extensa, односно стичемо га, бавећи се оним доменом реалности који дефинишемо као област науке. То је искуствено знање, јер га творе само садржаји уклопљиви у људско искуство. Све истине које га конституишу у то што јесте, у скуп непротивречних и једнозначно корелираних чињеница, објективизиране су, односно проверљиве су.
Разум до рационалног знања долази бавећи се са res extensa, при чему се то бављење своди на прикупљање чињеница о ентитетима и феноменима, односно на класификовање, мерење и упоређивање објеката и феномена из појавног света, тј. оног дела реалности који је у досегу наших чула или наших инструмената. На тај начин рацио, градећи свој систем рационалних знања, ствара свет независан од њега, односно он се у односу на тај свет поставља као издвојени субјект.
Због неизмерне и несазнатљиве разноликости појавног света, којег твори несагледиво богаство ентитета, облика, структура, феномена и процеса, интелект је принуђен да прибегне специфичном селекционирању својстава, и то тако да нека од њих проглашава значајним за његово поимање природе, а друга занемарује као небитна. Тако рацио (разум) гради своју редуковану слику – сурогат стварности, која је, свакако, примерена моћи, односно немоћи људског ума. Из ове немоћи, са којом се људски ум неминовно мири, исходи кључно својство рационалног знања, које омогућава да се наведени проблеми „превазиђу”, а то је апстраховање.
Апстраховањем се стварност своди на систем повезаних појмова и симбола, који су само симболички клон стварности, па тако само наговештавају шта стварност јесте. Добар пример су једначине физике, којима се симболички описују физички појмови и одређени процеси у природи, при чему се ниједна од тих једначина не односи, тј. не описује неки конкретан физички процес. Једначина нам само омогућава да разумемо оно што се у појединим физичким процесима дешава, а њихова је верна слика исто толико колико је мапа која нам помаже да се крећемо по некој територији, верна слика територије на коју се односи, или колико реч дрво описује конкретно дрво, а реч човек конкретног човека.
Могућност апстраховања је есенцијална претпоставка рационалног поимања стварности, па је зато рационално знање утолико ближе стварности, уколико се апстраховањем она мање осиромашује. Осиромашење је неминовно и по правилу много веће, него што то ми себи признајемо, иако нам чињеница да чулима досежемо много више него што успевемо да речима објаснимо, сама по себи говори о великом бледилу мисли и неупоредиво већем бледилу речи.
Због недефинисаности граница области духа,
за које се једино може наслутити одакле
почињу, али не и докле досежу, дефиниција
интуитивног знања је знатно компликованија.
Kако рационално знање не ткамо осећајима, нити то чинимо мислима, него увек само речима, творац тог знања – интелект мора бити фрустриран, јер оно чиме обзнањује своје поимање стварности је најсиромашније средство за њен опис. Фрустрација интелекта је то већа, што је већа снага мисли којима пониремо у стварност, јер интелект то јесте, ако је у стању да се искаже, а речима се премало исказује. Наиме, снага мисли не чини речи, којима се исказујемо, садржајнијим, него само потпуније показује њихово сиромаштво и немогућност да обухвате бар онолико од садржајности стварности, колико се мислима то може учинити.
Због недефинисаности граница области духа, за које се једино може наслутити одакле почињу, али не и докле досежу, дефиниција интуитивног знања је знатно компликованија. С друге стране, немогућност изналажења објективних инструмената за стицање интуитивног знања, сличних онима који се користе за стицање рационалног, проблем дефиниције интуитивног знања чини још компликованијим.
У области у којој опстају садржаји које смо подвели под res cogitans, ништа се не може мерити и квантификовати, па зато однос ума и тог света није непосредан, што онемогућава да се његови садржаји сведу у границе људског искуства. И најбоље проучени садржаји из области духа неминовно превазилазе те границе и само су делимично сводљиви унутар њих, при чему је немогуће знати колики је несводљиви део. То је област трансцендентних, рацију недохватних садржаја, који су изван домашаја и свега онога што науком називамо.
Две врста знања и две врсте истина
Истине рационалног бића свако од нас изговара на сличан начин, при чему разлике не дотичу саму истину, јер рационална истина није то што јесте, ако се може доживљавати и исказивати на начине који јој могу изменити значење. Другим речима, оно што се прогласи за рационалну истину, постаје потпуно независно од свог творца, и од било ког другог.
Илустрација (Википедија)
С друге стране, ирационалне истине постају то што јесу само онда и код оних који их доживљавају као истине, при чему их други доживљавају као нешто у чему „можда има нечега”, док трећи у њима виде чисте заблуде. За оне прве, који их као истине доживљавају, истине ирационалног бића не постају мање вредне, због тога што их неки други, или сви остали не сматрају никаквим истинама. Тако прави верник не верује у Бога зато што други верују, као што неће престати да у њега верује, ако сви други то учине. Небитно је како је и зашто постао верник, али ако је већ то постао, онда је вера његов лични доживљај истине о Богу, који је независан од доживљаја других, било верника, било неверника.
Сличан је однос човека према свим истинама до којих долази ирационално биће, тј. оно што прихватамо као такву истину, ако смо то заиста учинили, нимало или врло мало зависи од односа других према њој. Према томе, истине ирационалног света (бића) се најпотпуније испољавају кроз доживљено, а не спознато у уобичајеном смислу, што значи да су то, у основи, превасходно личне (субјективне) истине.
Зар је потребно посебно објашњавати
да је неизрециво оно чиме нас испуњава
религиозно осећање, музика, поезија
или сликарство?
Рационалне истине су једнозначно исказиве, па су зато и једнозначно преносиве. Једном спознате, оне се једнозначно могу пренети другима, као што други могу нама пренети истине које су они спознали. Захтев за једнозначном исказивошћу може бити задовољен само ако је реч о истинама којима се нужним апстраховањем не мења смисао и значење. С друге стране, ирационалне истине су непреносиве, јер су и неисказиве. Постоји само могућност да се наговесте неки од садржаја који је чине, али наговештено је далеко од исказаног. Ова тврђења не захтевају неку посебну елаборацију, јер су нам интуитивно јасна. Зар је потребно посебно објашњавати да је неизрециво оно чиме нас испуњава религиозно осећање, музика, поезија или сликарство?
Само наставите са објављивањем оваквих есеја, таквог штива нема ни у једном магазину или часопису на српском језику, па и шире у бившим југословенским републикама. Увелико читам први штампани број, искрене честитке редакцији. Михаило