Неолит је обележен појавом узгоја биљака и припитомљавања животиња, дугорочним насељима, већим становништвом и повећаном друштвеном сложеношћу. Претпоставља се да је ова промена имала утицај на пад физиолошког здравља, како се закључује из скелетних остатака.
Стратегије преживљавања у горњем палеолиту и мезолиту биле су фокусиране на сакупљање хране, лов и риболов животиња. Неолит је обележен појавом узгоја биљака и припитомљавања животиња, дугорочним насељима, већим становништвом и повећаном друштвеном сложеношћу. Претпоставља се да је ова промена имала утицај на пад физиолошког здравља, како се закључује из скелетних остатака. Једна од последица јесте ниски телесни раст древних људи у неолиту у односу на оне из старијих периода.
Kомбинована студија генетике и антрополошке анализе скелетних остатака показује да је прелазак са лова и сакупљања хране на пољопривреду пре око 12.000 година у Европи можда имао негативне ефекте на здравље. Истраживачи су креирали модел који је користио висину одрасле особе, патолошке индикаторе стреса који се виде на костима и древну ДНK. Такође су посматрали генетске индикације порекла. Истраживачи су објавили своје резултате у часопису PNAS. „Наш приступ је јединствен по томе што смо користили комбиновани приступ мерења висине и древну ДНK узету од истих појединаца”, рекао је пољски арехолог Аркадијуш Марћињак.
Прелазак са једног начина живота – лова и сакупљања хране на седентарни пољопривредни начин живота није се десио широм Европе истовремено, већ на различитим местима у различито време. Истраживачи су проучавали 167 скелетних остака древних људи које су живели од пре 38.000 до 2.400 година. Ово је укључивало заједнице палеолитских и мезолитских ловаца-сакупљача, прве пољопривредне заједнице и оне који су следили. Открили су да су појединци из неолита, узимајући у обзир њихову генетски назначену потенцијалну висину, били у просеку за око 4 сантиметра нижи од претходних појединаца и око 2 сантиметра нижи од наредних појединаца. Такође су открили да се телесне висине стално повећавају кроз бакарно за око 2 санзтиметра, бронзано за око 2, 5 сантиметра и гвоздено доба (око 3) у односу на висину из неолитског периода.
Скелетни индикатори стреса који су укључени у студији
(цртеж: Kатарина Томпсон)
„Тренутно знамо да је 80% висине генетски фактор, а 20% околине”, истакаоје Марћињак. „Истраживачи још нису идентификовали све генетске варијанте повезане са висином. Прелазак са лова, сакупљања на пољопривреду није увек резултирао губитком висине, иако јесте у неким деловима Европе.” Марћињак и његов тим су такође посматрали генетско порекло у својој студији: „Било је кретања људи, углавном са истока на запад. Желели смо да објаснимо ту миграцију која је можда донела различите пропорције генетских варијанти повезаних са висином”.
Kада је тим укључио генетске информације о прецима у својој студији, открио је да је за неолит смањење висине мало смањено тако да није тако екстремно. „Ово истраживање захтева више студија са већим скуповима података”, додао је Марћињак. „Морамо учинити више да видимо шта је узрок смањења постигнуте висине у односу на предвиђену генетску висину током преласка на пољопривреду.” Фондација Венер-Грен, Национални институт за здравље, Чешка фондација за науку, Хрватски фонд за науку, Министарство културе Чешке Републике, грант Марија Склодовска-Кири и Мађарски уред за истраживање, развој и иновације подржали су овај рад. Пенсилванијски институт за рачунарске и научне податке извршио је прорачуне за овај пројекат.
У својој докторској дисертацији др Јелена Јовановић, бавила се исхраном и здравственим статусом ранонеолитских заједница на централном Балкану. Посматрана је и упоређивана телесна висина мезолитских и неолитских заједница на Ђердапу и неолитских заједница изван Ђердапа. Важно је напоменути да је мезолитска култура Лепенски вир (9500-6200. г. пне) у Србији постојала само на Ђердапу.
Приметила је да се јавља тренд смањења телесног раста одраслих људи од мезолита ка неолиту. Људи из мезолита су били високи (пример мушкарца из Лепенског вира из гроба бр. 69 – 181 сантиметар), витки, крупне грађе, док су обе неолитске групе (пример: ранонеолитски мушкарац са локалитета Голокут-Визић, гроб бр. 10 – 170 сантиметара) проучаване у овој тези биле ниже и мање (на Ђердапу и изван њега). Смањење раста је праћено смањењем телесне масе кроз време, што одговара и смањењу величине тела.
Мезолитска сахрана на Власцу (8-7. миленијум п.н.е.)
(фото. Д. Борић)
Разне болести које су погодиле праисторијског човека у комбинацији с краћим периодом дојења и употребом нове хране оставиле су вишеструке последице по људско здравље. То је примећено и у смањењу просечног раста и телесне масе у неолитским заједницама Ђердапа у односу на мезолит. На то је могао утицати и долазак нелокалних људи малих телесних пропорција који су се мешали и стварали нова потомства. Међутим, смањење телесне висине људи уочено на Ђердапу није било тако драстично као што је документовано у другим ранонеолитским популацијама у Европи.
(Извор Све о археологији)
