То значи да ће оно у својој даљој еволуцији мењати своју материјалну основу преласком на све простије објекте са све већим потенцијалом везе. Тиме је одређено да је крајњи могући домет еволуције биће засновано на најпростијим материјалним објектима: електронима, неутронима и протонима, јер је њихов потенцијал везе највећи.
Никола Пилиповић
Слобода је најзначајнији појам, не само за човека већ и за сав материјални свет, дели га а и спаја истовремено на две суштински различите целине: на свет каузалитета и на свет слободе – живота. Апсурдно до несхватљивости то је потпуно неистражен и несазнаат појам, јер је у свом правом садржају – као негација каузалитета – негирана и сама његова могућност и као идеја а тиме и као искуство. Апсурдно, зато што свако живо биће сваким својим покретом доказује слободу своје воље и свога делања.
Никада ни најсавршенији рачунар неће моћи да сазна којом ножицом ће мрав почети своје кретање. Али то је неизбежна последица сплета несрећних околности које су уништиле слободну мисао у такозваној Западној цивилизацији, која је почела величанственим достигнућима медитеранских цивилизација, Грчке посебно, али је систематски и бескрупулозно уништавана скоро два миленијума тиранијом јудејско-хришћанског Бога створитеља, сведржитеља, немилосрдног контролора не само делања већ и мишљења.
А човек не може опстати без слободе мишљења, не само као интелектуално биће, већ и као материјална форма, јер услов опстанка је у сазнању еволуције материје о којој он не зна ништа, те заслепљен похлепом за сјајним даровима бића цивилизације упреже све своје потенцијале у убрзање своје апокалипсе.
Два миленијума потпуне тираније оствариване силом и страхом потпуно су уништили слободу мишљења, а тиме и саму идеју човека јер његово интелектуално биће које га чини човеком почива на слободи мишљења. Човек се дегенерисао у тој мери да и данас мисли да су вера и знање компатибилни, а тиме и комплементарни, мисли да је он божије створење да је део његовог стада, да је највећа срећа покорношћу и богатим даровима заслужити милост божију као опрост за грех свог постојања. А човек не може опстати без слободе мишљења, не само као интелектуално биће, већ и као материјална форма, јер услов опстанка је у сазнању еволуције материје о којој он не зна ништа, те заслепљен похлепом за сјајним даровима бића цивилизације упреже све своје потенцијале у убрзање властите апокалипсе.
Последњи ексер на мртвачки ковчег човека закуцао је ненадмашни нововековни геније Имануел Kант, који је у свом лавиринту обмана, противречности, хипотеза супротних здравом разуму, ипак поштено и децидно казао: „… ја сам морао да уништим знање да бих направио место за веру”. Наравно, знање није могао уништити, оно незаустављиво еволуира, али је уништио последње остатке слободе и као слободе делања и као слободе мисли. Најлепши цвет еволуције материје, који је био на прагу сазнања сопственог бића ускоро ће увенути могло би се казати као жртва стицаја несрећних околности, али истина је немилосрдна: није се уздигао изнад бића цивилизације.
Плејаде епигона и обожавалаца, неупоредиво слабијег духа слободу су препустиле божијој моћи, а они радозналији још трагају за чаробном формулом разумевања живог бића као савршеног механизма, као у оном вицу у коме Руди испод уличне светиљке тражи прстен који је изгубио у некој мрачној шуми. Ово сам на много места већ написао, а имам на уму да је Kатон Старији бар мало допринео опстанку Рима.
Катон Старији (Wikipedia)
Тема овог размишљања јесте слобода као физички појам, као негација каузалитета, а и као резултат еволуције материје што значи као неизбежни феномен који напоредо са каузалитетом одређује идеју еволуције материје и тиме и еволуцију космоса. Kао физички појам требало би да слобода буде у надлежности физике, али као негација каузалитета она не може бити у искуству физике, а пошто физика није теоријска наука, то јест ограничена је на доступно искуство то је слобода ван домена физике.
Тиме је појам слободе остао ван могућности теоријског и сваког изучавања уопште, те је и све оно што је Kант тумачио, мора се признати веома луцидно, један велики промашај зато што је са аспекта каузалитета тумачио појам који је негација каузалитета. А цела његова „Kритика” почива на негацији слободе што филозофи још нису схватили, већ су слепо, као неспоран доказ дегенерације слободе мисли, прихватили његово учење, тачније речено остали су у домену религије и покрали време човечанству, време које је већ при крају.
За разлику од физике, теорија еволуције материје – која је једини могући тумач слободе, јер еволуција материје је и еволуција слободе – јесте строго теоријска наука, заснована на искуствено истинитим хипотезама, које су чак и искуствено апсолутно истините зато што су само аналитички судови, то јест таутологије су за свако могуће искуство. Овде морам да направим малу дигресију да бих разјаснио појам аналитичког суда како га ја схватам, наиме као номиналну дефиницију. Исказом да је, примера ради, живот негација каузалитета или да је живо биће сингуларитет у каузалитету, објекат ништа не додаје субјекту те је то један аналитички суд за свако могуће искуство. Тиме се не проширује знање, већ управо супротно: оно га ограничава и тако даје јасан путоказ где и како га треба тражити и увећавати, и ширити његов домен.
Математика је најбољи пример, ако и прихватили Kантову аргументацију (која је погрешна) да су бројеви искуствени појмови, неспорно је да десна страна једначине произлази искључиво из леве стране и да јој самим тим не може ништа додати. А доследном дедукцијом почетно стање, применом закона природе једнозначно води до само једне могућности, то јест ограничава га на само једну могућност, а то је управо оно што желимо и зато, само зато је математика далеко најважнији и незаменљиви органон у тумачењу природе не само за човека већ и за сваку интелигенцију која зна да броји.
Аналитички судови, односно таутологије су једине могуће истине, оне су основ свих наших сазнања јер су путоказ његовог могућег напредовања, путоказ у нашем лутању да докучимо тајне природе. Наравно, могу филозофи, чистунства ради да инсистирају на томе да аналитички суд не допушта спајање два различита појма зато што њихова различитост превазилази сваки конкретни контекст и да се тиме лише једине могућности сазнања природе, а при томе заборављају да оно што важи за сваки могући контекст, за свако могуће искуство јесте само однос тих појмова, што је неспорно и довољно.
Теорија еволуције материје је заснована у домену слободе – живота на три таутологије: живот је негација каузалитета, живо биће је сингуларитет у каузалитету и знање је искуствено истинита представа окружења, а потом је проширена и на домен каузалитета на основу принципа континуитета, принципа каузалитета и на основу сазнања о еволуцији космоса до којих је дошла физика, што је најслабија карика у том низу.
Тај принцип, та таутологија садржи идеју еволуције материје, еволуцију слободе – живота, еволуцију знања. Из тог принципа непосредно следи да су први објекти – било како да су настали – морали бити прости, нерастављиви, с најмањим бројем атрибута, а са хлађењем космоса су настајале све сложеније форме закључно са живим бићем, наравно оним најсавршенијим.
Али, до еволуције материјалних форми у домену каузалитета води и једна таутологија (што сам тек сада уочио): сложено је оно што се састоји из простог, јер је то једна номинална дефиниција сложеног. Ову таутологију сам назвао други принцип хијерархије (првим принципом хијерархије сам назвао таутологију да је део одређен целином), без икаквих претензија на ауторство у било ком смислу, тим пре што се таутологије као логичке конструкције не могу својатати, већ искључиво практичности ради, споразумевања ради. Тај принцип, та таутологија садржи идеју еволуције материје, еволуцију слободе – живота, еволуцију знања. Из тог принципа непосредно следи да су први објекти – било како да су настали – морали бити прости, нерастављиви, с најмањим бројем атрибута, а са хлађењем космоса су настајале све сложеније форме закључно са живим бићем, наравно оним најсавршенијим.
Сазнањем слободе – живота као негације каузалитета и сазнањем живог бића као сингуларитета у каузалитету, као форме која поседује слободу стварања и слободу комуникације, нисмо сазнали нове форме материје већ само њене особине, њене атрибуте, њене начине постојања. Али то није мало. Само то и можемо; да откривамо начине деловања материје, никад не сазнавши све, као што налаже први принцип хијерархије, јер из сопственог искуства не можемо изаћи. Еволуција материје, као умножавање атрибута, показује да је комуникација иманентна самој материји: пасивно у домену каузалитета, активно у домену слободе – живота. При томе, активно значи и агресивно, јер се уноси поремећај у окружење, а пошто је еволуција самодовољна и самопроизводна, а то значи и незаустављива сила, то кроз агресију настају све сложеније форме све већег потенцијала и еволуције и агресије.
Међутим, само усложњавање повлачи и све слабији потенцијал везе материјалне структуре бића, која се одржава искључиво кроз све веће знање. То можемо пратити кроз еволуцију органског света који почива на масеној комуникацији, али и кроз све већи удео и информационе комуникације почев од прокариоте до Homo sapiensa. Због тога биће мора да овлада производњом сопствене материјалне структуре, што је остварено код бића цивилизације, чија се материјална структура заснива искључиво на информационој комуникацији осцилацијом флуида, али и кроз све већи удео и комуникације електромагнетним пољем, да би код неорганског бића достигла савршенство заснивањем материјалне сруктуре искључиво на електромагнетном пољу, као најсавршенијем и најотпорнијем виду.
Али незаустављива еволуција бића, што значи и еволуција агресије, то јест потенцијала агресије угрожава и саму основу бића – што је биће цивилизације већ искусило употребом нуклеарне енергије – те је неопходно да биће овлада и производњом своје основе. То се већ остварује трансформацијом бића цивилизације заснованог на органској материји у неорганско биће засновано на неорганској материји, чији потенцијал везе је неупоредиво већи. То значи да ће неорганско биће у својој даљој еволуцији мењати своју материјалну основу преласком на све простије објекте са све већим потенцијалом везе. Тиме је одређено да је крајњи могући домет еволуције биће засновано на најпростијим материјалним објектима: електронима, неутронима и протонима, јер је њихов потенцијал везе највећи.
Али у безбројним галаксијама и још бројнијим звездама и на још бројнијим планетама на којима су постојали услови за живот, вероватно су много пре нас настала интелигентна бића која су достигла ниво потенцијала елементарних честица и произвела феномене који не подлежу каузалитету, који су тек сада стигли до нас, а ми узалудно покушавамо да их растумачимо.
То је потенцијал нивоа „Великог праска”, наравно знатно мањег интезитета, осим ако то биће не дође до сазнања некакве неупоредиво веће брзине комуникације од светлосне и тиме оствари агресију на веома велики део космоса. Значи најсавршеније живо биће мора завршити, у експлозији елементарних честица, наравно уколико пре тога не пропадне, које потом почињу своју еволуцију онако како то налаже други принцип хијерархије, то јест као што се већ догодило у еволуцији овог космоса. Јасно је да нас не интересује у било ком практичном смислу шта ће бити с неорганским бићем које је наследило биће цивилизације, јер нас неће бити. Али у безбројним галаксијама и још бројнијим звездама и на још бројнијим планетама на којима су постојали услови за живот, вероватно су много пре нас настала интелигентна бића која су достигла ниво потенцијала елементарних честица и произвела феномене који не подлежу каузалитету, који су тек сада стигли до нас, а ми узалудно покушавамо да их растумачимо.
Суштина није у томе шта ми о њима мислимо, већ да је веома велика вероватноћа да они постоје и да са експлозијом тих савршених бића почиње нови круг еволуције материје, у свему исти као што је био овај настао из „Великог праска”, изузев величине која је вероватно знатно мања, што зависи од брзине комуникације којом ће овладати то биће. Али ми немамо никаквог разлога да мислимо да је из „Великог праска” настао цео космос, јер не можемо проблем настанка материје нашег лосмоса заменити догађањима унутар њега, те је парцијална еволуција, еволуција делова космоса врло вероватна хипотеза. Ова спекулација је изведена логичком дедукцијом из неспорних основа теорије еволуције материје, те ако је у нечему погрешна то је резултат дедукције која се може исправити.
Сада можемо сумирати сазнања о особинама материје до којих смо дошли тумачењем теорије еволуције материје, сазнања која обухватају и домен каузалитета и домен слободе – живота, а до којих физика не може да дође:
1. Особина материје је да еволуира – као умножавање атрибута, као увећање комуникације, као увећање знања, као увећање слободе што значи и као увећање живота.
2. Еволуцијом се остварује кружење материје, што можемо сматрати животом у ширем смислу, у смислу у коме је ослобођена форма – живо биће – само један део.
Последице еволуције материје су:
● Kосмос није никаква целина, те се не може разумно мислити ни о каквим његовим атрибутима: величини, старости, пореклу, трајању и слично томе.
● Оно што је доступно опсервацији не може се са сигурношћу тумачити кроз законе каузалитета.
● Други принцип термодинамике (топлотна смрт) не може се применити на космос, јер он није целина.
Наравно да овим није све речено, напротив тек је постављена основа за свестрано промишљање о материји о формама кроз које постоји и о атрибутима који је чине, иако све не бисмо никада сазнали и када бисмо зауставили еволуцију и обезбедили вечност човечанству.
