Недавно сам изразио забринутост за живот једног пријатеља и та забринутост ме је нагнала на даље размишљање. Отуда неколико питање и неколико одговора: Да ли пандемија постоји и ако постоји да ли ће се некако завршити?
Проф. др Драган Павловић
Није ми намера да овде расправљам јесу ли тзв. антиваксери у праву или нису. Ја ћу звати антиваксерима све оне који сматрају бар једну од следећих тврдњи истинитом. Сматрају, на пример, да вакцине не функционишу, да користи од вакцине нема, да су вакцине штетне, да су вакцине у експерименталној фази, да недостају веће групе тестираних (изгледа да 3 милијарде оних који су добили вакцине нису довољне!?), не зна се далекосежан ефекат (као да се за друге лекове то зна!?), да пандемије или нема или да није тако смртоносна, да је вирус намерно створен, да је све око тога изрежирано итд. (табела на крају). Тврди се уз то да постоје центри моћи (нека врста финансијске мафије) и да извештаји и закључци који долазе са свих страна света нису истинити.
Све то се своди на тврдњу да се жели да се ускрате слободе и остваре неки циљеви тих моћника. Такве ствари, а има још сличних спадају у антиваксерски синдром. Те и многе друге заблуде често су везане за недостатак стручног знања, широко су распрострањене и тешко их је искоренити. Постоје (можда) и жеље да се остваре неки други циљеви које нећу наводити. Погледајмо пре свега ту појаву као неку врсту отпора према прихваћеним друштвеним мерама уопште.
Отпори те врсте испољавају се често, на различитим нивоима, и иду од индивидуалних приватних жеља до асоцијалног, криминалног понашања. Отпор друштвеним мерама је веома различито мотивисан и за то овде немам времена да идем у детаље. Некад ти отпори имају позитивне ефекте, који доводе до помака у напред у друштву. Далеко чешће су такви асоцијални, анархистички отпори негативни. Овде нећу говорити о конструктивним отпорима који често воде напретку, већ само о отпорима који нису рационални. Мотиви за такво бунтовничко понашање су различити. Једни желе да буду профети-пророци, други да су паметнији од осталих, трећи теже за другим предностима различите врсте. Неки су уплашени. Код неких је то знак панике о којој сам говорио на другим местима. Један део људи верује да постоји завера, али то је, за сада, широка тема и о томе ће бити речи на другом месту.
Антиваксерски покрети се, чак, уграђују у много шире покрете о заверама које постоје од давнина, а који потичу од самог устројства света, од односа Бога и Ђавола, борбе добра и зла. Такав маштовит приступ онда претпоставља универзални процес који захвата цео космос и цео се тај конфликт завршава с човеком, крајем историје и страшним судом. Али вратимо се нашој епидемији, у наш кутак пред телевизором, дневном штампом, нашем компјутеру, ономе што нас окружује и тамо где чврсто стојимо. Свет маште ће нас само више збунити. Погледајмо само оно што знамо и о чему можемо рационално да просудимо.
Мислим да је некохерентност антиваксерских тврдњи очигледна. Сумња се у званичне извештаје о пандемији. Мада ти извештаји долазе из готово свих земаља и, кад би се хтело, немогуће их је унапред ускладити, поготово што већина земаља сигурно не припада тим доста ограниченим „центрима моћи” које антиваксери додуше ретко кад прецизно одређују. Директна искуства која имамо, иако су често епизодна и не представљају доказе, показују кохерентност с преовладајућим званичним мишљењем коме се антиваксери супростављају. Имао сам много пријатеља и познаника који су подлегли ковиду-19, а нису били вакцинисани.
Почетком 2020. године добијао сам информације из једног великог одељења интензивне терапије и сведок сам огромног притиска на здравствени систем. Имам затим директне информације из 3 ковид-19 и болнице интензивне терапије где је очигледно да вакцинисани пацијенти 3-4 пута ређе доспевају у критично стање. Итд. Мени је, према многим извештајима који су свима доступни и према ономе што сам видео, јасно да општи и званични утисак о пандемији није проблематичан, те да су разне теорије о завери лажне. Такве теорије су нажалост делом подупрте великим бројем малих нетачности које се непрестано појављују у медијима и ретко кад су кориговане.
Једном речју, мислим да је ова пандемија наша стварност, мере великим делом адекватне и да је у начелу јасно да једино оно што се предузима у смислу слепе заштите економије представља проблем. Те проблеме који се тичу економије, нажалост, овде нећу продубљивати.
Рецимо „очекивана” 100% заштита од вакцине (што наравно ниједна вакцина не обезбеђује), експериментални статус вакцине (који јесте само формални статус вакцине). Постоје свакако и многе апсурдне и контрадикторне мере које често нису кохерентне, погрешне мере које се уводе да би се заштитила само економија итд. Насупрот томе, ток пандемије, терапија, већина превентивних мера и принципа превенције (који се нажалост често не поштују), механизми деловања вакцина, у складу су са априори знањима која имамо о заразним болестима и епидемијама. Једном речју, мислим дакле да је ова пандемија наша стварност, мере великим делом адекватне и да је у начелу јасно да једино оно што се предузима у смислу слепе заштите економије представља проблем. Те проблеме који се тичу економије, нажалост овде нећу продубљивати.
То се неће десити нагло већ ће епидемија јењавати како године одмичу. То је нека врста моје „теорије” коју сам и раније спомињао. Сада имам проширење: мислим да ће тај ток пандемије уз то бити демонстрација еволуционих механизама. Дакле, моћи ћемо да видимо еволуцију у малом директно на делу.
(Pixabay)
Како зауставити пандемију, питање је које се само намеће. Искуство с другим болестима нам показује да, ако би вирус могао да се неутралише лековима, вероватно би пандемија била заустављена. Вакцина би имала сличан ефекат. Проблем је отпор према вакцини, недовољна количина вакцина и селективни ефекат вакцине у комбинацији с мутацијама вируса. И свакако, политички и економски проблеми. Врло је вероватно да ће садашње стање остати више година, можда десетина година. Моја је претпоставка да и у случају да се горе поменута два начина искорењивана вируса не остваре у блиској будућности, пандемија ће јењавати и произвести неке можда неочекиване ефекте које ћу ниже описати.
Мислим, на пример, да ће епидемија бити угашена или битно ослабљена онда кад се сви невакцинисани буду разболели и или преживели (и постали делом отпорни) или умрли. То се неће десити нагло већ ће епидемија јењавати како године одмичу. То је нека врста моје „теорије” коју сам и раније спомињао. Сада имам проширење: мислим да ће тај ток пандемије уз то бити демонстрација еволуционих механизама. Дакле, моћи ћемо да видимо еволуцију у малом директно на делу.
Ко ће дакле настрадати? То су изгледа особе попут неких мојих пријатења и других типичних антивакцинаша које знамо. Ти ће људи, верујем, бити посебно осетљиви на епидемију. Они су ти који нису адаптирани да преживе епидемију, јер избегавају позната средства заштите и неће преживети. Њих ће тај еволуциони механизам адаптације, њихово опирање заштити, однети.
Прво да споменем таутологију која је наравно необорива: особе које не успевају да се адаптирају да преживе, неће преживети. То је, наравно, позната таутологија коју критичари еволуције често спомињу, а у ствари је логичка грешка. Ако кренемо да размишљамо на уобичајен начин таутологија нестаје, дакле од почетка. Овде је онда за нас важно да одредимо које ће особине, квалитети, потенцијали особа које неће преживети, играти одлучну улогу у тој селекцији. Несумњиво је то старост, слабост организма из разних разлога укључујући коморбидитете и, што мене посебно интересује, сада јесте: да ли интелигенција или начин мишљења такође ту учествују?
Дакле, ове прве не бих дискутовао јер су сувише комплексне и тешко се може извести неки рачун ко ће од слабих, болесних и старих преживети а ко не. Али интелигенција и начин мишљења и друге везане особине су занимљиви јер отварају најшире могуће поље социјаног живота. Ко ће дакле настрадати? То су изгледа особе попут неких мојих пријатења и других типичних антивакцинаша које знамо. Ти ће људи, верујем, бити посебно осетљиви на епидемију. Они су ти који нису адаптирани да преживе епидемију, јер избегавају позната средства заштите и неће преживети. Њих ће тај еволуциони механизам адаптације, њихово опирање заштити, однети. А они представљају посебну групу људи.
Ко ће, дакле, преживети, а ко неће? Еволуцииони механизми ће побити те људе и остаће они други, они који су мање бунтовни у начелу, који више прихватају социјални живот који се глобално намеће од државних администрација и који немају екстремне погледе на начин живота, илузије о демократији и слободи, они који су послушни грађани или чак који немају претерано много револуционарних идеја и они које више од јавног живота интересује фамилијарни живот, приватна сфера и које дакле мање интересује политички живот. Дакле преживеће они који више верују у тековине цивилизације како су оне званично представљене, који верују у науку, технологију, у знање које им се представља, научне методе, имају поверења у своје ауторитете и који не траже екстремне путеве у животу и свакодневној пракси. Зашто ће баш људи с таквим начином мишљења преживети? Одговор је тривијалан: зато што се склањају с пута циркулисања вируса, изолацијом (и то потпуном), или пак вакцинишући се и остајући у изолацији. Чине оно што претходна група избегава да чини. Ово, наравно, није могуће потпуно спровести и ефекти у обе групе неће бити апсолутни.
Да вам само споменем да сам изгубио шест блиских пријатеља који с имали карактеристичан профил бунтовника, активног или левичара (чешће) или десничара, у извесној мери наглашеног учесника у многим протестима против власти, без обзира каква она била, изразитих екологиста, антиглобалиста, са негационистичким идејама у односу на науку, медицину, религију (прихватање езотеричних праваца), вегетаријанаца и сличних, присталице разних теорија завера, присталица екстремних алтернативних начина живљења, надрилекарства, паралелних покрета који негирају велики део тековаине цивилације. Сви ти ће, претпостављам, бити погођени јер су они најчешће присталице негирања како вируса тако и научно прихваћених метода лечења те на тај начи помажу одржавању вируса.
Епидемија има додатне механизме који обезбеђују да се популација развије у једном специфичном смислу. То све није лако описати у детаље, јер има других механизама који су у игри. У начелу очекујем да ће горе описане социјалне групе изумирати не потпуно већ несразмерно те да ће и структура друштва, сада виђена кроз профиле менталних особина, интелигенције, културних аспеката, социјалне адаптације, начина живота, бити битно промењена.
Данас имамо шансу да ВИДИМО мини еволуцију непосредно, сопственим очима! Да смо сведоци убрзаног тока еволуције где неки њени механизми делују тако брзо да ми можемо да их директно посматрамо.
Групе, назовимо их условно конформиста, које имају карактеристике неопходне за преживњавање пандемије –преживеће. Еволуција, можда, није сасвим онаква како ју је Дарвин описао и како је данас прихваћено да функционише, али нема сумње да неки њени механизми нису тајна и да фунционишу. Велики је проблем што ти механизми нису директно видљиви из једног фундаменталног разлога: еволуциони процеси нормално веома дуго трају и потребно је необично дуго време да би се демонстрирали. Зато је веома тешко набављати директне доказе за постојање тих механизама. Насупрот, данас имамо шансу да ВИДИМО мини еволуцију непосредно, сопственим очима! Да смо сведоци убрзаног тока еволуције где неки њени механизми делују тако брзо да ми можемо да их директно посматрамо.
Ерих фон Деникен (Youtube)
Да ли ће људи као Ерих фон Деникен, који је веровао да су ванземаљци већ били на Земљи нестати? Људи који верују у меморију воде, у хладну фузију, у перпетуум мобиле, у снагу магије, преношење мисли, путовање кроз време, хербалну медицину, ефекте подземних вода, загробни живот и вампире – нестати? Хоћели с њима стваралачки, бунтовни умови такође нестајати?
Оставићу вама да закључите које ће резултате ова еволуција у малом произвести за неколико десетина година. А можда и брже. Да ли ће баш сви ефекти, које горе помињем, сви бити видљиви, не знам. Ми данас знамо да идеје не налазе свој пут до врха кад су масовне, већ онда кад су путеви добро трасирани. Медији, политика, пропаганда играју кључну улогу, а тривијални догађаји, као што су толико често били разни мини скандали, утицали су на јавно мњење и политику захваљујући несразмерним медијским деловањем. Социјалне мреже су често веома утицајне, мада су неке идеје на њима заступљење од веома малог дела популације. Све ће то утицати да се ефекат мини еволуције, на крају можда неће видети.
Људи који увек сумњају у све, који не верују никоме, који мисле да су они на крају ти који нешто боље виде шта се заиста дешава у историји и куда иде свет – увек ће постојати, без обзира колико их убрзана еволуција буде десетковала. То је можда и добро јер се међу њима, мада ретко, нађе понеко ко је заиста видео нешто више од осталих. Један део напретка се налази у идејама које су бунтовне. И то је на крају крајева добро. Али, сачекајмо да видимо.
Табела заблуда о ковид-19 пандемији (она не замењује званичне стручне информације о ковид-19 пандемији):
1. Пандемија је кад се мање-више истовремено разболи цела светска популација или један њен велики део.
Критеријуми нису фиксирани, Светска здравствена организација декларише пандемију. У начелу, пандемија је кад се поједини мањи или већи региони у великом делу светских популација (држава и континената) заразе и разболе, али не обавезно у свим регионима истовремено.
2. Корона-19 вирус је злонамерно намерно направљен у лабораторији.
Мада је могуће и вероватно да потиче из лабораторије, мотив зле намере се за сад не може оправдати.
(Pexels)
3. Корона-19 је креирана као биолошко оружје.
Вероватноћа је мала, јер се не види како би се то оружје користило у корист неке земље, јер ниједна није заштићена од вируса.
4. Епидемија-пандемија има за циљ елиминисање пензионера и повећање пензионог фонда.
Ток епидемије показује да су подједнако угрожена и остала старосна доба.
5. Пандемија је намерно произведена да би се смањио број становника на Земљи.
Као метод је изгледа сасвим неефикасно, и стога је мало вероватно.
6. Не постоји ниједан метод који може да заустави епидемију.
Потпуна изолација би могла потпуно да заустави епидемију.
7. Постоје добри методи заустављања епидемије које многе државе не користе.
Свако друштво, сваки регион, сваки град може да буде специфичан јер се људко понашаља у различитим срединама разликују, те не постоје опште ефикасне мере. Једина општа ефикасна мера је потпуна изолација.
8. Пандемија погађа економски подједнако све државе.
Веће државе, са широко распострањеним становништвм могу да спроведу општу изолацију само појединих делова (Кина), а да то не наруши економију земље, јер остали региони функционишу нормално.
9. Постоје државе које имају битно бољу антиепидемијску стратегију.
Можда, али тачније је рећи да, пошто је ширење епидемије неједнако, неке су имале више а неке мање среће.
10. Вакцина је у екперименталној фази
Да ли је то истина јесте техничко питање. Одобрена је од највиших институција које одређују у којој је фази. Те фазе су теоријске, не практичне. Вакцине су тестиране на више милијарди људи док се други лекови испитују на највише 1-2.000 испитаника. Зато је већина вакцина практично давно завршила експерименталну фазу.
11. Вакцина је неефикасна.
Све статистике из свих земаља (укључујући и непријатеље Била Гејтса!) потврђују ефикасност и мали број нежељених реакција.
12. Постоје многи докази да је вакцина опасна.
Све доказе за то које сам дубље испитао су лажни. СВИ. Класичан пример је лажни скандал о тромбози са „АстраЗенеком” (професор Грајнахер из Греифсвалда, Немачка).
13. Вакцине су с временом све мање ефикасне и видимо да вакцинисане популације такође оболевају.
Ако је популација 30% вакцинисана, само невеакцинисани ће бити тешко болесни. Ако је популација 100% вакцинисана, сви тешко болесни ће бити вакцинисани. То је статистика.
14. Вакцина за ковид-19 не штити од болести, друге вакцине за друге болести боље штите.
Ниједна вакцина не штити од инфекције, али штити од тежих облика разбољевања.
15. Вакцинисани су клицоноше и то је доказ да вакцина не функционише.
Клицоноше» нису болесни, они су обично само носиоци.
(Pixabay)
16. Вакцинисани не би требалло да су клицоноше.
Нетачно. Ми смо сви стално клицоноше носећи разне бактерије и вирусе у носу, на рукама…
17. Вирус је смртоносан.
Ретко, али је веома инфективан, те је велики број оболелих и онда су статистички шансе за смртни исход веће.
18. Вирус је безопасан.
Скоро да је тако, сем што због велике инфективност долази, на крају, до загушења болница и интензивних терапија – то је НАЈВЕЋИ проблем. То води онда до селекције пацијената који ће се лечити, те ће многи остати без терапије.
19. Епидемија је безопасна јер су други вируси слични.
Ковид је нешто вирулентнији. Кад се епидемија ковида-19 негде јави, захвати цео ограничени регион и потпуно угуши болнице и интензивне терапије, те се почне са селекцијом пацијената који ће се лечити а који не. Тако је било у Француској у марту-априлу 2020. године.
20. Вирус је скривен, невидљив и у малој дози убитачан,.
Потребна је већа количина вируса (у издахнутим, искашљаним) капљицама. Зато проветравање, дистанца, отворени простор спречавају ширење.
21. Вирус се шири на разне начине.
Вирус шире људи, најчешће издахнутим ваздухом (капљицама) кад смо с њима у блиском контакту.
22. Затварање граница не спречава ширење.
Затварање граница спречава ширење јер вирус шире само људи, не предмети, пошта, пакети, новине, новац…
23. Не зна се какво понашање може да заустави ширење вируса.
Зна се: избегавање контаката међу људима, смањење контаката, избегавање сретања људи у превозу, на послу. Једном речју разређење људи у времену и простору смањује инфективност.
24. Вирус се шири прљавим рукама.
Прилично ретко, то није болест прљавих руку као што су тровања храном, дизинтерија, тифус… колера. Епителијум горњих дисајних путева, бронхијални и плућни епителијум су најчешћа улазна места.
25.Има региона где нема епидемије.
Истовремено, она се јавља у појединим регионима, али временом се свуда може појавити. Та динамика зависи од понашања људи које се тешко може описати да би се програмирале мере које штите све популације.
26. Вирус није довољно познат, није изолован.
Нетачно, изолован је, структурално описан, али функционално недовољно истражен. Вирус је болест дисајних путева и ендотела крвних судова.
27. Загушење болница је виртуелно, ми га сами креирамо примајућу све пацијенте на лечење.
Опасно загушење се тиче интензивних терапија без којих пацијент обично умире. У главном су потребе за тим јединицама биле дуплиране – и то ниједна земља не може да компензује.
28. Разне мере избегавања контакта су бесмислене.
Многе су бесмислене, али се употребњавају јер се мисли на глобалан ефекат; попуштање мера доводи до ектремне недисциплине појединих маргиналних група.
29. Клиничке студије одређују који су лекови добри.
Делом је тачно, али су ти закључци обично само привремени. Медицина спада у науку – а научна знања никад нису дефинитивна.
30. Дугорочни ефекти вакцина нису познати, зато их не треба давати.
То важи за све лекове.
31. Неке вакцине могу да промене генетски кôд.
Молекуларна биологија је огромна наука и не знају се многи механизми. Ипак, вероватноћа да вакцина промени генетски кôд је толико ниска да би било бесмислено давати процене.
32. О вакцинама се не зна довољно. Зато их не треба давати.
То важи за знање уопште, за научно знање посебно: све знање је привремено и стално се тестира, потврђује или поправља, допуњује или негира. После неколико милијарди датих вакцина, мало је података који упућују на закључак да постоји опасност од вакцина.
33. Многи који се рачунају као жртве пандемије умиру природном смрћу.
Постоји преклапање, али такође многи који умру код куће од короне-19 нису дијагностиковани, мада се тај баланс засад не зна.
34.Морталитет од корона-19 је много мањи него што се тврди.
Број умрлих од короне-19 ће остати непознат, знаће се само процене. Има много фактора. На пример, многи са коморбидитетом који би умрли од сезонског грипа или компликација, због изплације нису добили ни грип али ни корону-19 и одложили су своју смрт. Итд. Механизама је много.
35. Вирус се често погрешно дијагностикује.
Да, али у оба смера. Лажни позитивни тестови се постижу интензивним РТ-ПЦР тестом. Лажни негативни резултати се често постижу кад вирус мигрира у доње дисајне путеве или кад компликације и суперинфекције преовладају (бактеријска, гљивична суперинфекција, запаљењска реакција и други процеси).
36. Епидемија је још интензивна и то значи да вакцина не делује.
Нетачно. Кад се процењују ефекти неке интервенције (терапије) на неку групу људи, то може да се ради стриктно по протоколу раније утврђеном, кад се прате ти ефекти само код оних који су се протокола стриктно придржавали. Или може да се посматра цела група, без обзира да ли су протокол потпуно поштовали или не. Прва метода испитује ефекте (по протоколу) на људско биће и искључује сметње од стране од свих ДРУГИХ фактора; друга метода (посматра резултате по „намери да се третира” тј. intention to treat) испитује ефекте на цело друштво и све сметње се оставњају да делују. Утврђено је да вакцине обично имају по протоколу, значи на појединце, ефикасност од око 60-90%. Али ефекти на цело друштво, где су укључени и они који вакцине нису добили, по методи „намери да се третира”, далеко су мањи и епидемија још има велике размере. Чему онда служи друга метода?
Корисно је да се има увид у обе врсте ефеката посебно зато што ће се знати прави ефекат вакцине на појединце (вероватни механизам дејства), али и глобални ефекат на цело друштво (применљивост на цело друштво) и овај други ће омогућити да се проналазе разлози за тај мањи ефекат на цело друштво. У случају вакцине разлог зашто епидемија још има велике размере су сасвим сигурно одбијање многих људи да се вакцинишу и попуштање мера извегавања контаката код вакцинисаних.
И неке тачности
37. Болест се шири и поред вакцина.
Ефекат мутација; а поред тога, вакцинисани се бахато понашају и повећавају преношење.
38. Број оболелих зависи од интензитета тестирања.
Ово је тачно.
39. Капацитети за збрињавање ових пацијената су недовољни.
И ово је тачно. Кад би здравствени системи поседовали на 1 милион становника довољну количину кисеоника и 100 интензивних кревета, са 100 респиратора (механичких вентилатора за асистирану и пуну вентилацију плућа) и бар 1 медицинског техничара или лекара на 1 респиратор – ова пандемија би вероватно била бенигна.
40. Умирање појединаца који су антиваксери није финални доказ да те особе нису у праву кад одбијају да се вакцинишу.
То је такође тачно. Један случај статистички је безначајан. Али је вероватно да је та особа била вакцинисала, не би умрла од ковида-19.
41. Све статистике о ковиду-19 су погрешне.
Тачно је, али само донекле. Недовољно тестирање на почетку епидемије је производило погрешно високе процене смртности. Поред тога, болест се јавља у фокусима док многи региони остају без инфекције. У начелу што су мање државе мање је вероватно да статистике на тој основи нешто значе. Такође, статистике из ретко насељених предела Новог Зеланда, густо насељеног Токија и густо насељеног Париза, не могу се упоређивати.
42. Вакцине и бенигније али заразније, мање смртне варијанте вируса (омикрон мутација?) могу да доведу до даљег пада морбидитета и имунизације целе популације и нестанка пандемије.
Могуће.
Итд… Ова табела је у ствари бесконачна, јер је незнање бесконачно. Али постоји вакцина која, као вакцина за ковид-19, прилично помаже. То је учење.
