PO GLAVI ČITAOCA

NOVI POGLED NA MARKSA

509 pregleda

(Prikaz knjige Shlomo Shlomo Avineria „Karl Marx: Philosophy and revolution/Karl Marks: Filozofija i revolucija, Yale University Press, 2019.)


Dr
Janis Varufakis

Problem sa egoistima je taj što im sebičnost ne donosi uspeh. Oni mogu gomilati bogatstvo, zakonska prava i moć, ali na kraju su to jadne spodobe koje ne znaju šta je ispunjenje. Ta ocena „egoističnog čoveka, koga Karl Marks definiše kao „pojedinca povučenog iza sopstvenih interesa i ćudi, odvojenog od zajednice, srž je njegove kritike posesivnog individualizma – moralne filozofije koja stoji u osnovi kapitalizma.

Dok sam čitao izuzetnu, nedavno objavljenu Marksovu biografiju iz pera Šloma Avinerija, sve više me je zaokupljala slika pojedinca „odvojenog od zajednice. Ali pojedinac o kom sam mislio bio je sam Marks: lutajući revolucionar koji je, proteran iz rodne Nemačke i prisiljen da napusti Brisel i Pariz, umro kao apatrid u liberalnoj viktorijanskoj Engleskoj. Iznebuha mi je palo na pamet jedno nezgodno pitanje. Zašto mi se uvek činilo da je sporan način na koji su kod Šekspira predstavljeni Šajlok i Kaliban (likovi iz Mletačkog trgovca, odnosno Bure)? Da li je reč samo o poistovećivanju loših osobina s jevrejskim preduzetnikom i crncem? Ne, ima tu još nečeg.

Uostalom, mnogi Šekspirovi beli, hrišćanski likovi su veći zlotvori od ove dvojice. Ono što me je mučilo u vezi sa Šajlokom i Kalibanom bila je njihova strašna izolovanost. Šekspir ih slika kao „odvojene od njihove zajednice i stoga prisiljene da sami predstavljaju celu svoju zajednicu – što je suštinski rasističko predstavljanje jer ne postoje reprezentativni Jevrejin, crnac, Grk ili Amerikanac. Avineri se bavi upravo tom nesvodivom odvojenošću u svojoj sjajnoj biografiji koja odvlači Marksa – dok se ovaj svom snagom opire – natrag u njegovu rajnsku jevrejsku zajednicu koja ga je oblikovala. Možemo poštovati Marksovu želju da se odrekne sopstvenog kulturnog nasleđa i da bude smatran kosmopolitskim, globalnim misliocem. Ali Avineri zaslužuje našu zahvalnost za vraćanje Marksa u kontekst koji je ovaj odlučio da ostavi za sobom. Nije reč samo o još jednoj reinterpretaciji Marksove misli; ta perspektiva nam je omogućila nove poglede koji su relevantni za današnje globalne izazove.


Šlpmo Avineri (
Valdai Club)

Jevrejski život

Avineriju bi se mogao uputiti prigovor da Marksov život nije konvencionalni jevrejski život i da je stoga neumesno uključiti njegovu biografiju u ediciju „Jevrejski životi Univerziteta Jejl. Ali taj prigovor je pogrešan. Nema protivrečnosti kad kažemo, u istom dahu, da neko mrzi i obožava svoju porodicu; u tom slučaju biograf ima dvostruko veću obavezu da istraži uticaj porodice na osobu kojom se bavi. Isto tako, nema protivrečnosti između Jevrejina koji nikad nije prihvatio „jevrejski život i činjenice da je njegov život ipak na poseban način oblikovan iskustvom judaizma.

A to je nesumnjivo Marksovo iskustvo. Unuk dvojice rabina i sestrić trirskog rabina, Marks je bio sin obrazovanog, uspešnog advokata koji je prešao u hrišćanstvo da bi dobio pasoš. Marksov otac je iskoristio taj pasoš da bi otputovao u Holandiju i oženio se kantorovom kćerkom i, što je bilo još važnije, da bi po povratku mogao da radi svoj posao. U 19. godini Marks je posvećivao svom ocu pesme u kojima je bilo ovakvih stihova:

Tvoje je buđenje
beskrajno uspinjanje,
a tvoje uspinjanje
beskrajno padanje.

Za pisca poznatog po gnevnom raskrinkavanju besmislenih poniženja neobično je to što nikad nije napisao ni redak o onom kom su bili izloženi njegov otac i nebrojeni drugi članovi njegove zajednice; ta činjenica je indikativna koliko i čuveni pas koji noću nije lajao na Artura Konana Dojla. Spajajući legitimnu spekulaciju o tome koliko je iskustvo njegove jevrejske zajednice uticalo na Marksa s prefinjenom analizom Marksove zaokupljenosti Hegelovom filozofijom i političkom ekonomijom kapitalizma, Avineri nam omogućuje da pojmove koje nam je Marks zaveštao postavimo u novi okvir. Štaviše, ova biografija je na sreću lišena zamorne ambicije „otkrivanja istinskog Marksa. Avinari se dobronamerno izmiče korak nazad i pruža Marksu priliku da se odbrani i od napadača i od neprijatnih pristalica kakve veliki ljudi često privlače mimo svoje volje.

Avineri, na primer, izlaže uverljivu teoriju da su rajnski Jevreji, za razliku od pruskih Jevreja, koje Francuzi nisu emancipovali, doživeli mučnu deemancipaciju posle Napoleonovog poraza i da je to iskustvo razlog što su među njima preovlađivali radikalni socijalisti.

Knjiga je puna dragulja. Saznajemo, na primer, ovu zanimljivost: da francuski revolucionari nisu makar nakratko emancipovali rajnlandske Jevreje, zvanična ideologija Sovjetskog Saveza i Kine mogla se zvati levizam-lenjinizam. Francuske vlastisu, naime, zatražile od emancipovanih Jevreja da uzmu neutralno prezime i Karlov deda je izabrao da to (umesto Levi) bude Marks.


Naslovnica (
Jewish Lives)

Ali nije sve u anegdotama. Avineri, na primer, izlaže uverljivu teoriju da su rajnski Jevreji, za razliku od pruskih Jevreja, koje Francuzi nisu emancipovali, doživeli mučnu deemancipaciju posle Napoleonovog poraza i da je to iskustvo razlog što su među njima preovlađivali radikalni socijalisti. Kad ljudi osete ukus slobode, a onda im ona ubrzo bude uskraćena, u njima se razbuktava pobunjenički duh. Time bi se moglo objasniti i to što Marks, pošto je u 25. godini napustio Nemačku kojom je dominirala Pruska, nije za njom žalio, ali je ipak ostao nostalgičan prema rodnom Rajnlandu. Iako brižljivo naglašava da je njegova pretpostavka spekulativne prirode, Avineri obogaćuje naše mišljenje već samim tim što je iznosi.

Kapitalizam nas, ukratko, pretvara u neku vrstu Šajloka ili Kalibana – u monadu u arhipelagu izolovanih sopstava. Uspostavljajući vezu između Marksovog života i njegovih jevrejskih korena, Avineri je, doduše sa zakašnjenjem, ublažio Marksovu otuđenost.

Možda je od svih Marksovih doprinosa razumevanju uticaju kapitalizma na čovečanstvo najvažniji pojam otuđenja. Po svoj prilici, prethodni društveni sistemi bili su represivniji i više ugnjetački, ali tek pod kapitalizmom su ljudi potpuno otuđeni od svog rada, razdvojeni od svojih proizvoda, lišeni i najmanje kontrole nad onim što misle i rade. Kapitalizam nas, ukratko, pretvara u neku vrstu Šajloka ili Kalibana – u monadu u arhipelagu izolovanih sopstava. Uspostavljajući vezu između Marksovog života i njegovih jevrejskih korena, Avineri je, doduše sa zakašnjenjem, ublažio Marksovu otuđenost.

Ljudsko oslobođenje

Jedini Marksov tekst koji se neposredno odnosi na status njegove jevrejske zajednice u hrišćanskoj Evropi u vreme kad se ova trudi da pronađe svoju verziju liberalne države jeste njegov pamflet Prilog jevrejskom pitanju. Nije neobično to što ga Avineri koristi kao okvir za svoju rekonstrukciju života 25-ogodišnjeg Marksa, tada zaokupljenog nastojanjem da izađe iz duge senke koju je Hegelova filozofija bacala na njega i njegov krug. Ogled Prilog jevrejskom pitanju je odgovor na dva eseja Bruna Bauera, središnje ličnosti tog kruga. Bauer, bivši Hegelov student za kojim je Marks krenuo u Bon (verovatno u potrazi za nastavničkim poslom) upoznao je Marksa s drugim mladohegelijancima, među ostalima s Mozesom Hesom, osnivačem radničkog cionizma. Suština Bauerovog napada na jevrejsku zajednicu bila je banalna: da bi mogli da dobiju državljanstvo, nemački Jevreji moraju da se odreknu judaizma. Danas slična stanovišta dobijaju nešto frivolniji oblik; na primer, britanski poznanici mi kažu da će Pakistance rođene u Velikoj Britaniji smatrati pravim Britancima tek kad ovi budu navijali za Englesku u utakmici kriketa protiv Pakistana.

Verujem da se Marks ne bi osvrnuo na Bauerov ogled da Bauer nije imao hegelovski pedigre. Pomoću istih onih pojmova koje je Marks nastojao da utka u univerzalni emancipatorni narativ, Bauer je dokazivao da Jevreji mogu postati ravnopravni građani samo ako se odreknu judaizma, kao što je to učinio Marksov otac.

Pošto u Nemačkoj niko nije bio politički emancipovan, Bauer je postavio pitanje: „Kako da vas oslobodimo, Jevreji? Onda je zaključio da su oni sebični kad traže posebnu emancipaciju za sebe, kao Jevreje, u vreme kad ni sami Nemci nisu emancipovani. Kao Nemci, Jevreji imaju dužnost da pomognu u emancipaciji svih Nemaca, i šire, svih ljudskih bića, a ne da agituju za svoja posebna prava. Bauerov traljavi argument me je podsetio na jedan sličan koji se tiče Jevreja, crnaca i feministkinja, i koji su 70-ih i 80-ih godina prošlog veka koristili dobri ljudi (mnogi od njih su sebe smatrali marksistima).

Kao i Bauer, tvrdolinijski zapadni komunisti i branioci Sovjetskog Saveza tvrdili su da Jevreji, crnci i žene (homoseksualci nisu ni pominjani) moraju da prestanu da jadikuju zbog represije koju trpe i da se okrenu izgradnji socijalizma. Svi njihovi posebni problemi biće rešeni čim se ostvari proleterska emancipacija. Avineriju sjajno polazi za rukom da Marksa odvoji od autoritaraca koji su tokom 20. veka govorili u njegovo ime. Voleo bih da je objasnio kako je Marksov napad na Bauerovu poziciji nadahuo mnoge sovjetske Jevreje i marksističko-feministički opredeljene žene da se bore protiv bauerovskog momenta u marksizmu-lenjinizmu. Način na koji je Marks sasekao Bauerov hegelovski argument pravi je melem za dušu:„Ako Bauer pita Jevreje: imate li vi, sa svog stanovišta, pravo da želite političku emancipaciju?, mi postavljamo suprotno pitanje: da li stanovište političke emancipacije daje pravo da se od Jevreja traži odricanje od judaizma i od čoveka odricanje od religije?… Baš kao što država preobraća u hrišćanstvo kada, iako je država, zauzima hriščanski stav prema Jevrejima, pa onda Jevrejin deluje politički kada, iako je Jevrejin, traži građanska prava.

Preuzimajući najbolje osobine hegelovske dijalektike, Marks spaja privrženost verskim slobodama Jevreja, kao i hrišćana, s potpunim odbacivanjem Hegelove tvrdnje da država može predstavljati opšti interes. Da, Jevreji se moraju odmah emancipovati. Da, Jevrejima, crncima, pripadnicima LGBT+ zajednice moraju se garantovati jednaka prava pre nego što se ikakva socijalistička revolucija pojavi na horizontu. Ali sloboda traži mnogo više od toga. Sloboda će biti naša tek kad shvatimo „svoje moći kao društvene moći, piše Marks u ogledu Prilog jevrejskom pitanju, i kad više ne budemo odvajali društvenu moć od samih sebe „u obliku političke moći. Tek tada će „ljudska emancipacija biti dovršena. A da bi se to dogodilo, kapitalizam mora biti prevladan.

Adonai, Inc.

Da se Marks zaustavio nakon što je završio prvi deo ogleda Prilog jevrejskom pitanju, danas bi taj tekst bio smatran izuzetno ubedljivom odbranom prava evropskih Jevreja. Nažalost, Marks je nastavio i napisao i drugi deo, kao da je bio rešen da se definitivno prikaže kao antisemitski Jevrejin, obuzet mržnjom prema samom sebi:„Šta je svetovni kult Jevrejina? Trgovina. Šta je njegov svetovni Bog? Novac… Šta je svetovna osnova jevrejske religije? Praktična potreba, egoizam. Monoteizam Jevreja je zapravo politeizam mnogih potreba, politeizam koji čak i od klozeta pravi predmet božanskog zakona. Praktična potreba, egoizam, to je princip građanskog društva… Novac je ljubomorni Bog Izraela koji ne dopušta postojanje nijednog drugog boga. Novac ponižava sve čovekove bogove – i pretvara ih u robu… Bog Jevreja je posvetovljen i postao je bog ovog sveta. Menica je istinski Bog Jevrejina. Njegov Bog je samo iluzorna menica… Himerična nacionalnost Jevrejina je nacionalnost trgovca, vlasnika novca uopšte.

Dok savremeni čitaoci mogu samo da očajavaju nad tim rečima, Avineri se bori da odbrani Marksa protiv optužbe za antisemitizam. On, na primer, kaže da je Marks koristio reč „judaizam (Judentum) kao šifru za kapitalizam kako bi izbegao cenzuru, i da je verovao da će njegov napad na Bauera postati uverljiviji ako pokaže da brani jevrejsku emancipaciju uprkos tome što nema simpatija za Jevreje i njihovu religiju. Mada u oba ta objašnjenja može postojati zrno istine, ja predlažem treće, zasnovano na Marksovoj sklonosti prema brzim, briljantnim analizama koje pokreće neobuzdan gnev. Čisto zlo nije izazivalo Marksov gnev. Njega bi razbesneli ljudi koji su imali mogućnost da rade dobro, a umesto toga su nanosili štetu čovečanstvu. Kapitalizam ga je ljutio ne toliko zbog toga što je izrabljivački, koliko zbog toga što nas je dehumanizovao i otuđio iako je zapravo progresivna sila. Otrov koji Marks izliva na Bauera odražava njegovo razočaranje što tako pametan čovek koristi Hegelovu dijalektiku da sačini jednu mizantropsku raspravu.

Kao što u svojim pismima otkriva Dženi fon Vestfalen, Marksova odana supruga čiji je život bio popločan patnjom, Marksov najžešći gnev je bio usmeren na „njegove i one koji su, po njegovom mišljenju, morali bolje da znaju ili bolje da rade. Pogledajmo, u toj svetlosti, njegov nemilosrdni napad na jadnog sindikalistu, poznatog kao Građanin Veston, koji se usudio da se naglas zapita da li bi štrajk za povećanje nadnica mogao izazvati inflaciju i tako umanjiti zaradu radnika. Iz tog ugla, Marksove tirade protiv „ljubomornog Boga Izraela više nisu nesporno antisemitske. Zašto su trgovina i bankarstvo privlačili tako mnogo Jevreja? Pošto im nije bilo dopušteno da imaju velike zemljišne posede u feudalnoj Evropi, i to u vreme kad je u veleposedima počivala moć, Jevreji su bili prinuđeni da trgovinom zarađuju za život.

Uspostavljanje međunarodnih trgovinskih puteva posejalo je u Evropi seme komodifikacije, a ona je na kraju podstakla prelazak iz feudalizma u kapitalizam. U tom trenutku, narodi kojima je onemogućeno posedovanje zemlje i koji su iz nužde zaposeli centre međunarodne trgovine (Jevreji, Grci u dijaspori i Jermeni) prvi su izvukli finansijsku korist iz preobražaja profita u cilj po sebi. Jevreji su imali još jednu prednost: za razliku od hrišćana, smeli su da naplaćuju kamatu. Kad je dug postao najveći pogon proizvodnje i akumulacije kapitala, Jevreji su se naglo obogatili.

Marksove prezrive napomene o monoteizmu u Prilogu jevrejskom pitanju bile su praćene (nekoliko meseci kasnije) opisom pogonske snage kapitalizma koju vidi kao „opštu energiju koja ruši svaku granicu i svaku vezu, da bi se postavila na njihovo mesto kao jedina politika, jedina opštost, jedina granica i jedina veza. Šta je ta energija? Trka za profitom. Njegova suptilna poenta je ovo: pre kapitalizma, ljudsku dušu pokretalo je bezbroj strasti, često protivrečnih. Novac je uvek bio tražen, ali samo kao sredstvo za zadovoljavanje drugih želja. Pohlepa je uvek postojala, ali se izražavala u različitim težnjama: za ugledom, zemljom, slavom, osvajanjima, viteštvom, pokoravanjem drugih. Pretvaranje svega u robu (to jest, kapitalizam) svelo je sve te strasti na jednu jedinu: strast za profitom. Prvi put se moglo pretpostaviti da svakog motiviše uvećavanje profita.

Kako se kapitalizam širio kroz Evropu, sve vrste politeizama stopile su se u obožavanje jednog jedinog boga: Novca. Zbog jedne istorijske slučajnosti – isključenja Jevreja iz veleposedništva – Marksova monoteistička zajednica najednom je u svojim rukama imala mnogo poluga sve lukrativnijih finansija i trgovine. Onako kako je engleski uzdignut u status univerzalnog jezika (lingua franca) – a razlog za to nema nikakve veze sa osobinama njegove gramatike ili sintakse – tako je novo evropsko božanstvo, monetizovani profit, povezano s Bogom Izraela.

Nikad suviše brižljiv s jezikom niti opterećen strahom od generalizacije, Marks se nije trudio da dovede do kraja svoju argumentaciju u Prilogu jevrejskom pitanju i da kaže da marginalizacija nije pripremila evropske Jevreje samo za uloge bankara, trgovaca i preduzetnika, već i za ulogu siromašnih proletera. Dobar primer je Solun, grad u kom su Jevreji činili većinu 1912. godine, u vreme kad ga je Grčka anektirala: Jevreji su zaista kontrolisali trgovinu, ali su istovremenu bili i među najteže eksploatisanim radnicima (oni su, sa Avramom Benarojom na čelu, osnovali komunistički pokret). Uprkos svojim žestokim rečima u drugom delu Priloga jevrejskom pitanju, Marks je osećao snažnu solidarnost sa siromašnim Jevrejima.

U jednom novinskom članku koji navodi Avineri, Marks se trudi da odbrani jerusalimsku jevrejsku zajednicu rečima koje pobijaju svaku optužbu za dosledni antisemitizam: „Ništa nije ravno siromaštvu i patnji jerusalimskih Jevreja koji žive u najprljavijoj četvrti grada… [oni su] stalna meta muslimanskog ugnjetavanja i netrpeljivosti. Vređaju ih Grci [pravoslavni hrišćani], progone Latini [rimokatolici] i oni žive od oskudne milostinje koju im šalju njihova evropska braća… privreženi Jerusalimu… da bi umrli na mestu gde se iščekuje iskupljenje. Kad spoj judaizam-kapitalizam sagledamo iz te perspektive i kad imamo u vidu Marksovu snažnu podršku jevrejskoj verskoj slobodi, vidimo da nema ničeg antisemitskog u rečima kojima Marks završava Prilog jevrejskom pitanju: „Društvena emancipacija Jevreja je emancipacija društva od judaizma.

Najviša faza liberalizma

Marks ima sposobnost da nas nauči koliko je važno tačno identifikovati i razrešiti protivrečnosti. On se suprotstavlja kolonijalizmu bez naivne idealizacije kolonizovanih, koje žestoko kritikuje zbog raznih oblika podlosti prema slabijim društvenim grupama i susednim narodima. Marks je shvatao značaj identiteta, ali nije podržavao identitetsku politiku. Žensku borbu protiv patrijarhata opisivao je kao prvu klasnu borbu, a brak kao ponižavajući imovinski ugovor, ali je zadržao veru u mogućnost romantične ljubavi. Vređao je jevrejske bankare, ali je skočio da brani bankara Lajonela de Rotšilda kad je ovom, kao Jevrejinu, oduzeto sedište u britanskom parlamentu. O onom što će doći posle kapitalizma, Marks je govorio kao razjareni liberal. Užasavao se mogućnosti „kasarnskog komunizma i njegovog obećanja „zajedničkih šerpi i spavaonica, komesara i kancelarija za kontrolu, regulative obrazovanja, proizvodnje i potrošnje – jednom reči, kontrole nad svim društvenim aktivnostima; a u isto vreme, pojavljuje se Naš komitet, bezimen i nepoznat, kao vrhovni autoritet. Da li bi se neki libertarijanac mogao bolje narugati sovjetskom ili maovskom kolektivizmu?

U trećem tomu Kapitala, Marks kaže: „Carstvo slobode počinje tek tamo gde prestaje rad koji je određen nevoljom i spoljašnjom svrsishodnošću.

Čujem čitaoca kako pita: „A šta je s Marksovim pozivom na diktaturu proletarijata? Treba se prisetiti da su se u 19. veku liberali opirali demokratiji i ocrnjivali je kao diktaturu većine. Marks je okrenuo prezir liberala prema demosu naglavce rekavši im: Da, mi smo demokrate. A po Aristotelovoj definiciji, demokratija je režim u kom vlast kontrolišu siromašni, koji su uvek većina. U kapitalizmu 19. veka, demokratija može biti samo – rečeno jezikom liberala – diktatura proletarijata. Čim su opšte pravo glasa i parlamentarni put do vlasti postali mogući, Marks se okrenuo protiv nasilnih sredstava i upozoravao pariske radnike, 6 meseci pre Pariske komune 1871, da bi ustanak bio „čin očajničke ludosti. Prešavši s političkog na lično, kritikovao je naivne hegelijance koji su smatrali da je ugnjetenost stanje svesti koje se može prevazići drugim, suprotnim stanjem svesti. Ubedljivo je pokazao da lična beda industrijskih razmera odražava otuđenost celog društva. Govoriti ljudima da moraju da je prevaziđu snagom lične volje obična je surovost. Ni terapija, ni pilule, ni motivacioni govori ne mogu pomoći onima koji su prisiljeni na ono što je Dejvid Greber nazvao besmisleni poslovi, kojima takvi poslovi uništavaju dušu i koji se zabavljaju tako što besplatno rade za Facebook, Twitter i Instagram u mahnitoj trci za „lajkovima i „šerovima.


Kapital (
Wikipedia)

U trećem tomu Kapitala, Marks kaže: „Carstvo slobode počinje tek tamo gde prestaje rad koji je određen nevoljom i spoljašnjom svrsishodnošću. Marksovo raskrinkavanje morala imalo je snažnu etičku svrhu, kao i njegov stav prema religiji. On je anticipirao društvo u kom ljudi više nisu „ugnjeteni stvorovi koji žive u „bezdušnom svetu i kojima je potrebno sredstvo poput opijuma za ublažavanje njihove „stvarne patnje. Ali on bi se svom snagom obrušio na Ričarda Dokinsa i njemu slične ateiste. Nepoštovanje vernika, poricanje njihovog prava da dostojanstveno upražnjavaju svoju veru, bilo mu je odbojno. Kao što kaže Avineri, poštovanje verske slobode, a ne vernika, bilo je za Marksa lakmus civilizovanog društva. Kad je kritikovao organizovanu religiju, Marks je imao na umu ugnjetačke odnose između ljudi, a ne odnos ljudi prema bogu kog su prihvatili kao svog. „Kritika Raja mora započeti kritikom Zemlje, kaže on. Ali saosećanje prema vernicima nije mu smetalo da ističe sopstveni ateizam: „Borba protiv religije je, posredno, borba protiv sveta u kom je religija duhovna aroma. Religijska patnja je, istovremeno, izraz stvarne patnje i protest protiv stvarne patnje.

Nacionalizam i internacionalizam

Kao i kad je reč o religiji, prirodi rada i istorijskoj ulozi kapitalizma, Marks je sjajno uočio protivrečnosti koje sadrži ideja nacije. Nacionalne države su prvi put nastajale u godinama njegovog sazrevanja. Nemačko ujedinjenje je zaokupljalo duhove, a njim je dominirala Pruska, država koja je Marksa prognala kao pretnju novoj Nemačkoj. Marks je pratio te događaje s hladnokrvnošću koja mu inače nije bila svojstvena. Došao je do pragmatičnog, instrumentalnog zaključka koji po duhu nije daleko od aforizma Džavaharlala Nehrua: „Nacionalizam je dobar po sebi, ali je nepouzdan prijatelj i opasan istoričar. Zainteresovan, pre svega, za jedinstvo radničke klase, Marks je podržavao formiranje nacionalnih država kao sredstvo uklanjanja granica između feuda, koje su razdvajale radnike.

Mada su u ujedinjenju Nemačke bile sadržane mnoge opasnosti, ono je stvaralo veliko, ujedinjeno tržište u kom su milioni radnika mogli da grade solidarnost, pripremajući se za preuzimanje kapitalističke mehanizovane proizvodnje. Ali Marks nije blagonaklono gledao na stvaranje manjih nacionalnih država kao što su, na primer, balkanske, gde nije moglo biti ni velikog proletarijata ni znatne kapitalističke akumulacije. Nemački nacionalizam, za razliku od hrvatskog ili grčkog, bio je prihvatljiv utoliko što je mogao da se vidi kao prvi korak ka socijalističkom internacionalizmu. Avineri suprotstavlja Marksov stav prema nacionalnom pitanju stavu Mozesa Hesa, koji je jednom prilikom s divljenjem opisao Marksa kao „otelovljenu sintezu Rusoa, Voltera, Lesinga, Hajnea i Hegela. Hes, koji za razliku od Marksovog oca, nikad nije prešao u hrišćanstvo, kasnije objavljuje uticajan protocionistički tekst u kom se zalaže za jevrejski socijalistički komonvelt u Palestini. Avineri pokazuje kako su Marks i Hes, pošavši od sličnih teorijskih polazišta, prigrlili dve suprotne socijalističke tradicije: prvi je prihvatio internacionalistički socijalizam, koji je nastojao da obuzda nacionalizam, a drugi socijalistički nacionalizam u kom je nacionalna svest nadjačala proletersku solidarnost.

Avineri očigledno smatra da je istorija dala za pravo Hesu, a ne Marksu. Bez obzira na Marksovu novu ocenu značaja nacionalne države posle revolucija iz 1948, Avineri smatra da je Marks potcenio važnost nacionalizma. Onima među nama koji danas grade panevropski, transnacionalni progresivni pokret, pa čak i Progresivnu Internacionalu, ta optužba je bolno poznata. Postoje dobri razlozi za kritikovanje Marksa i ljudi poput mene zbog nehaja prema nacionalnim osetljivostima, ali razlog koji navodi Avineri nije među njima. Kad su hiljade izbeglica preplavile Grčku u leto 2015, činjenica da su se i sami Grci osećali kolonijalizovanim od trojke grčkih kreditora (Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond), pokrenula je brzu političku promenu. Posle izdaje 62% Grka koji su tog jula na referendumu odbacili ucenu trojke („prihvatite novu štednju i nove zajmove ili ćemo vam zatvoriti banke), nenacionalistički duh patriotskog otpora međunarodnim finansijama ustupio je mesto ksenofobiji. Težak izazov za međunarodne progresivce je dati glas onima koji se osećaju kao izbeglice u sopstvenoj zemlji, a pri tom se ne okrenuti protiv stranih izbeglica ili radnika koji se muče da sastave kraj s krajem u zemljama kao što je Nemačka.


Karl Marks
(Wikipedia)

Mada je to i dalje ogroman novi izazov za marksiste, Avinerijev zaključak da nacionalizam nudi sigurniji put ka emancipaciji od onog koji može da ponudi internacionalizam, izgleda mi i problematičan i pogrešan. Nacionalizam, čak i u svom najcivilizovaniem građanskom obliku, pokreće proces isključivanja. Poziv na zajednički nacionalni identitet je poziv da se prihvati arbitrarno merilo za to ko je vredan uključivanja u nacionalnu zajednicu, poput merila koje je Bauer koristio protiv emancipacije Jevreja. Marksova odbrana političkih prava Jevreja bila je, najzad, argumentacija koja ilustruje granice političke emancipacije u okviru posthrišćanskih nacionalnih država. Obezbeđivanje jednakih prava, tvrdio je on, opšti je problem čije se „rešenje ne može naći ni u jednoj nacionalnoj državi, koliko god ona bila prosvećena. Jevrejinu ili – što da ne – Palestincu mogu se garantovati jednaka prava u nekoj nacionalnoj državi, a da oni ipak ostanu ugnjeteni i izloženi sistematskoj, makar i prikrivenoj diskriminaciji. U tom smislu, borba za ljudsku emancipaciju ne može se prepustiti nijednoj nacionalnoj državi. To ostaje univerzalni zadatak čovečanstva. Šta god to značilo u praksi, moram priznati da sam razočaran Avinerijevim ćutanjem o sudbini Palestinaca ne samo na okupiranim teritorijama, već pre svega u Izraelu pre granica iz 1967. Kažem to zato što je Avineri bio na čelu izraelskog Ministarstva spoljnih poslova u vreme kad je premijer bio Jicak Rabin; s obzirom na to, važno je čuti šta on ima da kaže. U svom Epilogu, Avineri opisuje svoju radost kad je jednom prilikom, u Najrobiju, pobedio u raspravi tako što je sovjetskoj delegaciji citirao Marksa (štaviše iz pamfleta objavljenog u Moskvi).

U oktobru 1997. New Yorker je na jedan članak o Marksu stavio nadnaslov „Sledeći mislilac. Avineri se slaže: „Ono što je Platon bio za klasičnu filozofiju, piše on, „to je Marks za moderne humanističke nauke.

To me podseća na disidentski grafit koje sam video na jednom varšavskom zidu 1984. godine, u vreme kad je komunistički režim uveo drakonski preki sud u ime Sovjetskog Saveza: Nacija ne može postati slobodna i istovremeno nastaviti da izrabljuje druge nacije – Fridrih Engels, Govor o Poljskoj, 1874. Da li bi Avineri primenio tu marksističku misao na Izrael? Kako se njemu dopada mišljenje pokojnog Edvarda Saida, na kog je takođe presudno uticao Marksov dijalektički pristup, da je zajednička svetovna država jedino rešenje izraelsko-palestinskog sukoba.

Marks danas

Obnavljanje interesovanja za Marksa nije nova pojava. U oktobru 1997. New Yorker je na jedan članak o Marksu stavio nadnaslov „Sledeći mislilac. Avineri se slaže: „Ono što je Platon bio za klasičnu filozofiju, piše on, „to je Marks za moderne humanističke nauke. Iako bi mi se više svidelo poređenje sa Aristotelom, moje najveće neslaganje s Marksovim poslednjim, blagonaklonim biografom tiče se relevantnosti Marksove ekonomske analize. Avineri uzima zdravo za gotovo izlizani argument: koliko god Marksova ekonomska analiza mogla biti tačna 40-ih godina 19. veka, današnji „globalni sistem slobodnog tržišta veoma je različit od one vrste kapitalizma koja je opisana u Komunističkom manifestu i Kapitalu. Na drugom mestu sam već obrazlagao suprotno stanovište. U Marksovo vreme kapitalizam je bio lokalan, fragmentiran i bojažljiv, ni blizu dinamičnom, globalizujućem kapitalizmu kakav je opisan u Komunističkom manifestu i kakav imamo danas. U tome ima ironije: da bi kapitalizam postao trijumfalno globalan, režimi koji su se zaklinjali na privrženost Marksovom i Engelsovom Manifestu, morali su biti srušeni kako bi se dve milijarde ruskih, istočnoevropskih, kineskih i indijskih radnika pridružile kapitalističkom tržištu rada dok su Volstrit i londonski bankari rušili sve prepreke koje su im postavili Nju dil i nekadašnji socijaldemokrati.

Tek sad, naročito posle duge krize koja je počela 2008. i kojoj je covid-19 dao novi zamah, Marksove istorijske i ekonomske analize kapitalizma dolaze na svoje. Tek sad obračun između dva velika tabora (ultrabogataša i prekarnih radnika) koji je on predvideo, gura čovečanstvo na ivicu uistinu novog sveta. Mada nema garancija da budućnost neće biti u isti mah postkapitalistička i distopijska, Marks nam pokazuje zašto je nemoguće nastaviti po starom. Dok se mučimo da damo neki smisao toj promeni i svojoj ulozi u njoj, Avinerijeva knjiga nas ubedljivo podseća na moć malo verovatnih prijateljstava u razdobljima brze društvene promene. On je iskopao svedočanstvo da je Marks proveo nekoliko leta u Karlsbadu s Hajnrihom Grecom, autorom višetomne Istorije jevrejskog naroda i stubom cionizma. Mada Avineri nije znao o čemu su njih dvojica razgovarali tokom dugih šetnji po prirodi u Češkoj, prija nam pomisao da je raspravu o važnim razilaženjima pratilo uzajamno poštovanje ljudi čiji su spisi oblikovali istoriju sa suprotnih strana unutarjevrejske podele.

Dok se poslednji put u ovom tekstu osvrćemo na tenziju između nacionalnih težnji i internacionalizma, bilo bi dobro da se prisetimo rešenja koje je predložio indijski pisac Rabindranat Tagore: „Ponosan sam na svoju ljudskost kad mogu da priznam i prihvatim kao svoje pesnike i umetnike drugih zemalja. Dopustite mi da s nepomućenim zadovoljstvom osećam da su svi veličanstveni ljudski podvizi moji. Marksova sposobnost da prizna i prihvati filozofe, pesnike i umetnike drugih naroda bila je neiscrpna. Zahvaljujući hvale vrednom Avinerijevom nastojanju, konačno znamo više o Marksovim vezama s drugim značajnim predstavnicima jevrejske sredine iz koje je potekao – i kojoj je doprineo.

(Izvor Peščanik)

O autoru

administrator

Ostavite komentar