Када жваћемо храну, молекули мириса кроз грло стижу до носа. Око 80 одсто осета које називамо укусом, одређено је тим ретроназалним мирисањем. Произвођачима хране је ова чињеница и те како позната.
„О укусима се не расправља”. Да ли сте баш сигурни у то шта је уопште укус? Оно што што већина нас дефинише као укус далеко је сложеније од онога што можемо да осетимо преко чулних ћелија које имамо на језику. То је спој разних података из околине, који се попут звукова различитих инструмената великог оркестра, стапају у мозгу како би постали укус.
И чуло укуса има своје слабе тачке, а то
су она места на којима можемо да будемо
доведени у заблуду, то су оне варке које
важе и за све остало што утиче на наш
разум и способност расуђивања.
Укус зависи и од надражаја који нам ствара намирница у устима, као што су њена температура, једнообразност или боја. Због тога је укус, заправо искуство које се прима свим чулима, те израз „гозба за очи”, суштински има снажну научну основу.
Љубав према храни
Чулне ћелије за укус и мирис непосредно су повезане са центром у мозгу. То значи да лимбички систем мозга одлучује о томе да ли је храна укусна или неукусна. Дакле, храна заиста може да се воли!
Научени позитивним искуством, добар залогај ће нам будити жељу да поново прођемо кроз исти процес пријатности и задовољства који у нама изазива одређена намирница. Овде савремена наука мора да се поклони пред народним предањем, односно добро познатом реченицом наших бака, „Пут до нечијег срца води преко стомака”. Дакле, има истине!
Веће очи од стомака
Изглед хране, рецимо њена боја, облик, начин на који је сервирана, може да има пресудан утицај на закључке које доносимо о њеном квалитету. Маркетиншки зналци су прави лисци када је реч о рекламирању хране и прехрамбених производа. Они врло добро знају да су „очи веће од стомака” те нам „нашминканим” производима делују на чуло вида које, на основу лепоте у којој визуелно ужива, може заведено и у незнању, да нас наговара на „љубав на први поглед”, док још и не осетимо шта је храна која је пред нама.
Ћелије за укус и мирис су повезане с центрима у мозгу
Ова чињеница нас директно води на врата разних ресторана брзе хране чији се налицкани производи на примамљивим рекламама попут романтичних освајача, лепе за наше очи и траже да једемо чак и онда када нисмо гладни, терајући нас да капитулирамо и подлегнемо пред само наизглед добрим укусом.
И овде можемо да направимо занимљиву паралелу између укуса и избора хране и укуса у избору партнера. Не ретко већ код првог залогаја, читај прве расправе, умемо да кажемо: „Ех, где су ми очи биле?”.
Први утисак
Мирисање хране основни је начин да проверимо неку намирницу која је пред нама. Ако мирис није пријатан, нећемо ни покушати да је ставимо у уста. Када жваћемо храну, молекули мириса кроз грло стижу до носа. Око 80 одсто осета које називамо укусом, одређено је тим ретроназалним мирисањем.
Произвођачима хране је ова чињеница итекако позната па није тајна да се мирис прехрамбених намирница побољшава разним вештачким мирисним нотама које стимулишу наша чула обећавајући добар укус и појачавајући жељу за храном. Како са храном, тако и са људима, тај први утисак често може да буде погрешан. Последица у првом случају је углавном мучнина и гађење а у другом, па будимо искрени, веома је сличан!
Велика очекивања
Укус и чврстина хране морају да се подударе са нашим очекивањима. То је једини начин да се њеним уношењем створи добар осећај. Дакле, велика очекивања од доброг залогаја могу чак и веома здраву намирницу да претворе у извор гађења уколико није у складу са оним што смо о њеној конзистенцији предпоставили. Сигурно сте бар једном доживели да вам осећај у устима апсолутно не прија и од, очекивано хрскаве хране, у вашим устима се налази поприлично жилав залогај.
Уф, сигурно са таквом храном нећете наставити даље, па све да мирише на километар и пресијава се у хиљаду боја. Када је реч о људима савремена психологија нас тера да ништа не очекујемо како се не би разочарали а пракса је уредно побија чињеницом да је на свету и превише разочараних.
Стварање укуса
У устима се налази око десет хиљада густативних папила, а свака од њих има између педесет и сто чулних ћелија које примају хемијске надражаје такозваних густативних ћелија. Њихови закључци о укусу преносе се електричним сигналом кроз нервни систем до мозга.
На основу обрађених резултата доносимо одлуку о томе да ли нешто има добар укус или нам не прија. Међу људима је много неукуса, од начина на који комуницирамо до начина на који живимо. Одбрамбена јединица за све што нема благе везе са добрим укусом је понављање фразе „О укусима се не расправља”. Не бих рекла, јер ако се о томе на време не расправимо, неко ће имати горушицу, неко чир, а неко и тровање с гадним последицама…
И чуло укуса има своје слабе тачке, а то су она места на којима можемо да будемо доведени у заблуду, то су оне варке које важе и за све остало што утиче на наш разум и способност расуђивања. Па, хтели ми то да признамо или не, тек и питање доброг укуса у најужем смислу те речи, није само индивидуално и независно закључивање на основу стварних чињеница већ је реч о сложеном, вишеслојном доживљају који је попут очаравајуће симфоније чула или разочаравајуће лошег, раштимованог оркестра који ћемо увек избегавати у широком луку!
(Наташа Нешковић, РТС)
