Трагови стопала стари 3,6 милиона година откривају важне чињенице у повести човека.
Пет фосилних отисака у вулканском пепелу пре 3,66 милиона година у Танзанији дају научницима нови увид у људску еволуцију и усправан ход показујући да је његово порекло запетљаније него што се досад знало. Научници су управо објавили да је ново темељно испитивање трагова, готово пола столећа након њиховог првобитног открића, показало да их није направио медвед, како се некада веровало, него хоминини – другим речима, врста у људској лози, можда и непозната. Они показују знатижељан ход, додајући мистерију.
Студија је утврдила да су различите трагове у Лаетолију, направљене у размаку од неколико дана, сати или можда минута, у истом слоју пепела створиле две различите врсте хоминина.
Ходање на две ноге обележје је човечанства, али научници још састављају делове слагалице о томе како и када је почело. Стаза је пронађена 1976. на налазишту званом Лаетоли – северозападно од кратера Нгоронгоро у северној Танзанији – око 1,6 километара од две групе фосилних отисака пронађених две године касније. Они пронађени 1978. приписани су врсти Australopithecus afarensis, хомининима чији је пример познати костур откривен у Етиопији назван Луси.
Две врсте хоминима
Студија је утврдила да су различите трагове у Лаетолију, направљене у размаку од неколико дана, сати или можда минута, у истом слоју пепела створиле две различите врсте хоминина. Палеоантрополошкиња Ели Мекнат са Heritage College of Osteopathic Medicine Универзитета Охajо, руководилац студије објављене у часопису Nature, приметила је да стазе у Лаетолију представљају најстарији недвосмислени доказ двоножног кретања у људском фосилном запису.
„Стаза се састоји од пет узастопних отисака стопала. Али лева нога прелази преко десне и обратно. Још нисмо сигурни шта то значи.”
„Постојала су најмање два хоминина који су ходали различито на различито обликованим стопалима у том тренутку наше еволуционе повести, што показује да је стицање вештине ходања било мање линеарно него што многи мисле”, рекао је палеоантрополог и коаутор студије Џереми Десилва са Дармут колеџа. „Другим речима, кроз нашу историју постојали су различити еволуциони експерименти како ходати на две ноге.” Отисци стопала пронађени 1976. и поново ископани 2019. имали су различите особине од оних пронађених 1978, посебно ход који се назива укрштеним кораком.
Унакрсни корак
„Стаза се састоји од пет узастопних отисака стопала. Али лева нога прелази преко десне и обратно. Још нисмо сигурни шта то значи”, рекао је Десилва. „Унакрсни корак се понекад догађа код људи када ходамо по неравном терену. Можда то објашњава тај чудан ход. Или је можда само овај појединачни хоминин ходао на необичан начин. Или је можда непозната врста хоминина била прилагођена ходању на овај начин.”
Ходање на две ноге захтевало је анатомске промене, посебно у стопалима, ногама, куковима и кичми, које су еволуирале много пре него што се наша врста, Homo sapiens, појавила пре више од 300.000 година.
На темељу отисака стопала научници процењују да је биће које их је направило било само нешто више од метра, ходало је ударањем пете о тло и имало је ножни прст који је лагано стрчсо у страну, иако не баш као код шимпанзе. Десилва је рекао да научници могу само нагађати о другим аспектима изгледа и понашања овог хоминина и да ли је већ идентификован – као што су Kenyanthropus platyops или Australopithecus deyiremeda – или је још непознат. Људска лоза се одвојила од лозе шимпанзе пре отприлике шест до седам милиона година.
Пресудан у развоју
Пресудан тренутак био је када су наши преци усвојили усправно ходање на две ноге, можда се прилагодивши животу у афричкој савани. Ходање на две ноге захтевало је анатомске промене, посебно у стопалима, ногама, куковима и кичми, које су еволуирале много пре него што се наша врста, Homo sapiens, појавила пре више од 300.000 година.
Налазиште Лаетоли је травната површина с дрвећем багрема, а жирафа и зебри има у изобиљу. Kада су направљени отисци стопала, то је било опасно подручје за малог хоминина, с прецима модерних хијена, лавова и леопарда, као и сада изумрлих сабљозубих мачака које су харале тим подручјем. „Преци многих истих животиња које ту живе живели су у Лаетоли милионима година, укључујући, наравно, људе”, закључио је Џереми Десилва.
(Извор Индекс)
