Број доза вакцине против ковида које су примили грађани богатих земаља већи је од укупног броја становника у тим земљама – у просеку 105 доза на 100 људи. У сиромашним земљама тај однос је само две дозе на 100 људи. Та разлика ће вероватно дефинисати послепандемијски свет.
Kенан Малик
Много се расправља о неједнакостима које је ковид учинио очигледним, како унутар држава тако и међу њима. Парадоксално, управо сад кад почињемо да успостављамо контролу над вирусом неједнакости су још видљивије.
Мало је вероватно да ће овај вирус бити искорењен. Већа је вероватноћа да ће постати ендемски, али да ће га већина западних држава успешно обуздавати. Не и сиромашне државе. Тридесет најсиромашнијих земаља на свету, које заједно имају скоро милијарду становника, у просеку су вакцинисале једва 2 одсто популације. У Демократској Републици Kонгу тај број је 1 одсто, у Хаитију 0,24 одсто, у Танзанији 0,36 одсто. У тим земљама „живот с вирусом” значиће нешто веома различито од оног што ће значити на Западу.
Политике богатих даље ће отежати живот с вирусом у најсиромашнијим земљама. До краја ове године клуб Г7 – то јест, највеће економије света – имаће залихе од безмало милијарду доза вакцине против ковида; Британија их већ има више од 200 милиона. Те залихе чланица клуба Г7 биле би више него довољне да се вакцинише цело становништво подсахарске Африке.
Иронија је то што многе сиромашне земље показују знатно више нивое поверења у вакцину, али не могу да је обезбеде за заједнице које желе да се имунизују, док су у многим земљама које су нагомилале залихе људи знатно скептичнији према вакцини. Један од аутора студије о глобалној сумњи у вакцину примећује да би „давање предности дистрибуцији вакцине на глобалном југу уродило великим напретком у глобалној имунизацији”. Али у систему у ком дистрибуција вакцина зависи од дубине џепа логика и потреба немају велики утицај.
Још подмуклије је то што ће политике ковида појачати физичку сегрегацију света. Богате нације већ живе у ограђеним заједницама, с Тврђавом Европом, Тврђавом Британијом, Тврђавом Аустралијом које су замишљене тако да се спречи улазак онима из сиромашних нација, како мигрантима тако и избеглицама. „Измештање” – инсистирање на томе да нерегуларни мигранти и тражиоци азила буду процесуирани не у месту доласка већ у трећој земљи – сад је уобичајена пракса на Западу. Сједињене Државе се тако односе чак и према авганистанским избеглицама.
Прича о Kоваксу огољује проблем глобалне неравноправности. Тај пројекат, који су заједно покренуле Светска здравствена организација, Глобална алијанса за вакцинацију (GAVI) – кампања за повећање приступа имунизацији у сиромашним земљама – и Kоалиција за иновације у области одговора на епидемије, тежи праведнијој расподели помоћу снабдевања вакцинама 92 земље с ниским или средњим дохотком. Досад је испоручено непуних 10 одсто од обећане две милијарде доза.
Један од разлога је то што су богатије земље успеле да изгурају Kовакс с тржишта вакцина и отежају му набавку довољног броја доза. Да би апсурд био још већи, пошто су изгурале Kовакс и заузеле прва места у реду за вакцине, многе богате земље су купиле вакцине преко тог пројекта упркос његовим смањеним залихама. Велика Британија, Kанада, Аустралија, Нови Зеланд, Јужна Kореја, Саудијска Арабија и Kатар купили су стотине хиљада доза Kовакс вакцина. О том скандалозно себичном поступку мало се говори.
Ако се изузме неколико жаришта, афричке земље су донедавно имале релативно мали број инфицираних и умрлих, али то можда није одражавало реалну слику ковида на том континенту, већ слабо прикупљање података.
Сада се ситуација брзо мења. У тренутку кад је делта сој у великој мери под контролом у Европи јер је вакцинација ослабила везу између инфекције, болести и хоспитализације, делта ковид хара у подсахарској Африци.
Већина британског становништва је ревакцинисана, а неке болнице су ипак под знатним притиском. Замислите како онда мора бити у земљама као што су Демократска Република Kонго или Танзанија, у којима је вакцинисано мање од половине једног процента становништва и у којима је здравствена инфраструктура и пре пандемије једва функционисала. Поред тога, ковид је смањио капацитет таквих земаља за бављење другим ендемским болестима. Једна студија сугерише да би се број умрлих од сиде, туберкулозе и маларије током наредних пет деценија могао повећати за 10, 20, односно 36 одсто у односу на очекивани број без ковид кризе.
Поред непосредног утицаја на здравствене службе, ту је и дугорочнији утицај на постпандемијски опоравак. ММФ је упозорио на „погоршавање опоравка због драматичних разлика у доступности вакцине“. Не само што ће сиромашни патити од ковида већ ће још више патити од сувише спорог опорављања од ковида.
Још подмуклије је то што ће политике ковида појачати физичку сегрегацију света. Богате нације већ живе у ограђеним заједницама, с Тврђавом Европом, Тврђавом Британијом, Тврђавом Аустралијом које су замишљене тако да се спречи улазак онима из сиромашних нација, како мигрантима тако и избеглицама. „Измештање” – инсистирање на томе да нерегуларни мигранти и тражиоци азила буду процесуирани не у месту доласка већ у трећој земљи – сад је уобичајена пракса на Западу. Сједињене Државе се тако односе чак и према авганистанским избеглицама.
У постпандемијском свету, дефинисаном ковид пасошима и карантинима, такве политике ће постати још немилосрдније. Прошле недеље грчка полиција је захтевала од нерегуларних миграната да плате казну у износу од 5.000 евра чим су сишли с брода зато што нису урадили тест на ковид. Очигледно бесмислен потез, смишљен више да уплаши и понизи него да наметне дисциплину због опасности од ковида. Јавност је негодовала и полиција је устукнула. Ипак, могли смо да назремо какав ће бити свет који долази, у ком ће страхови од ковида постати изговор за наметање строгих дискриминативних правила.
Од туберкулозе до сиде, дуга је историја власти које користе страх од болести као један вид имиграционе контроле којим се непожељни држе даље од сопственог прага. У свету подељеном на вакцинисане богате и невакцинисане сиромашне, многе незападне земље нашле су се на „црвеној листи” по више основа.
А заправо и лични интерес налаже обезбеђивање глобалне вакцинације. Велике невакцинисане популације повећавају вероватноћу појављивања нових сојева, који могу ослабити ефикасност постојећих вакцина и учинити рањивијим чак и имунизована становништва. Себичност не наноси штету само другима – она иде, бар у овом случају, и против личног интереса.
Неједнакост је допринела дефинисању пандемије, а вероватно ће у још већој мери дефинисати постпандемијски свет. А за то су одговорне одлуке засноване на ставу: „Важно је да смо ми добро”, које доносе политичари у богатом свету.
(Извор Пешчаник)
