За нове, дубље увиде у бит постојања, потребни су нам нови појмови, нове дирекције, некакав нов језик који је корелантнији са стварношћу или оним што се приказује да је стварност, некакав вавилонски језик корелантнији од постојећег засићеног, обогаћеног и загађеног веровањима, жељама, лажима и надањима, жудњама да се недохвати простру пред нас као сагови из бољих продавница, па и да полете као трептај кад им кажемо: Лети!…
Стеван Бошњак
…на оној најфинијој линији коју чини обала мора и море само…
…у праскозорје усамљеног шетача
…у тишини ноћи, када нема светала друге обале.
1
Да ли постоје роднији појмови од ових Родних које не прекорачује ум Човека у задњих десетину хиљада година! Да ли су Родни појмови само наши хипотетски конструкти или су они родитељи наших хипотетских конструката! Да ли они почивају на још дубљим појмовима, који се слажу у тужан недоглед, као неразумљива недохватљивост матрјошки или се ради о једноставном недовољном знању или преуским скуповима појмова којима тренутно, десетину хиљада година уназад, људски род располаже! Да ли се појмови уланчавају у бескрај надоле и бескрај нагоре, да ли постоји Први Појам и да ли постоји Последњи Појам, који би нам и ограничили и олакшали когницију појмовности.
Да ли из Првог Појма све истиче и да ли се у Последњи појам све сустиче. Да ли је Први Појам појмовна нула а Последњи Појам појмовни бескрај! Такав линеарни појмовни свемир би одморио ум, али мислим да није тако. Разгранато је то дрвеће и Перунар и Ирминсул и Игдрасил. Шта ћемо, ког врага, ако као врста доживимо, знати за хиљаду, милион, милијарду година, ако сада већ све знамо!!!
Можда је свет инверзан, можда уравнотежен, можда стохастичан скрознаскроз, можда сукцесиван скрознаскроз, можда и не постоји ако бог пречесто гледа Матрикс и ако му верује на одређени патолошки начин, који подразумева праведну жртву једног – било ког и било чијег живота за и у име колосалне метафизичке коначнице и саборност свих жртвованих у једном заувек осунчаном месту вечнога дана, у ком ће једини истински проблем бити бескрајне цветне пољане и сходно томе бескрајно много вагона набраног цвећа које при бескрајним шетњама треба, по дефиницији, узбрати. И у Рају треба нешто радити. Брати цвеће рецимо. Дефиниција Циника каже да последично следе проблеми са пречестим, безбројним сагињањем, превијањем тела, поновним подизањем…и опет…и поново: ишијас, лекови за реуму, божија акупунктура… а можда и није тако… можда је сасвим другачије… можда је Тамо тај чисти примордијум, тај, Овде неухватљив објашњењу појам који је роднији од свих Родних… Појам као Осмех, можда!
2
Други је облутак као кључни Знаци: Редак, драгоцен, често непоновљив, избегава интерсубјективну сагласност, склонији је од свих интроспективним увидима, дискутабилан до бола и непрепознатљивости једном границом, до лудила другом… Инфинитезималан до нестанка, поништења, потонућа у себе самога, самоанхилантан… опет је и сасвим супротан истовремен и свевремен у максималној величини која хрли од сингулума до осам бесконачности, одатле до двадесет три безвремености… леп је и недохватан као товар светих књига све васељене којих је као и родних бисага двадесет и три на броју.
Па у чему је проблем са Знацима!
У њиховом недостатку, у нестајању, у непотврдљивости, у избегавању да се сусретну чулни и когнитивни докази… недостају нам многи Знаци. Недостају нам Божији Знаци. Јасни, недвосмислени, крајње добронамерни. Некакви ултимативни докази да Узвишености постоје. Да постоје недвосмислени знаци да Узвишености постоје. Да се преко тих, нама разумљивих знакова, Узвишености суодносе са нама, да смо Ми и Узвишености недвосмислено суодносни. И било би добро да су ти знаци, та суодношења чешћа, да нам Он покаже Његову наклоност кроз чешћа суодношења са нама… На тим су путовањима од Нас до Њега, на узајамним крајевима Истог, многе пречице и суноврати… тако нам је потребна Његова наклоност, потврда Његове наклоности и Знаци суодношења пред тим суновратима, над њима наднешеним.
Зашто! Зашто!!
Зато што је сама по себи наша Душа и партиција и холограм Душе Света, та је Душа најузвишенији аспект себе саме, узвишенија од свих њених садржаја, чак и вере у Њега, узвишенија од свих њених саставних делова ма колико свак од њих понаособ узвишен био. Чак и да се потпуно испразни од сваке мерљивости, чак и да је потпуно наивна као дечија и преембрионална, она је по себи, и тако безсадржајна, можда, чак и само тада-тако нихилична, истовремено, уједно и подједнако и спремна за нове записе и нове недохвате и узвишености… потпуно испражњена Душа је наспремнија и Најузвишенија. Нови је урези воде даље, до нових Знакова чије одгонетке нису, нити су то икада биле, суштина ствари, не само Овога, света.
3
4
Свака се појединачна људска природа, нужно и без преседана, завршава ултимативном катастрофом. У судару са зидом будућности она анихилира. Ми се увек и без умора надамо да је продукт, најузвишенији продукт те анихилације чисто зрачење наше прејасне, жељено бесмртне душе, као елементарне честице, кварка или глуона Душе Света. Из ове колосалне, у крајњем оптимистичке тугованке проистиче нужност следећег закључка; сва власт, све владавине и политике од искона људског рода до његове врсне анихилације су катастрофичне и воде на крају до потируће катастрофе, која је резултантна, сумарна и завршна свекатастрофа, резолутна количина свих појединачних људских катастрофа и анихилација. То је бит, природа природе људске егзистенције и егзистенције људског рода. Иза ове когнитивне пустоши остају уплакане жеље и размрљана нада, пусте емоције на ивичним испашама свести, њихова потреба да као окидачи наших навика и мотива учине нешто спектакуларно, као скокови у сновима и лет кроз снове, нешто као негована наивност феноменологије: знамо да не знамо и не знамо да знамо и не знамо да ли знамо да не знамо и… али иза њих бруји потмула, глува, на ивици чујности шиштећа когниција која слути и анализира нешто друго, сасвим супротно, слути да је инверзија емоционалним ставовима тачнија: да светло тог кратког дана заиста заувек анхилира бескрајна тама.
5
За нове, дубље увиде у бит постојања, потребни су нам нови појмови, нове дирекције, некакав нов језик који је корелантнији са стварношћу или оним што се приказује да је стварност, некакав вавилонски језик корелантнији од постојећег засићеног, обогаћеног и загађеног веровањима, жељама, лажима и надањима, жудњама да се недохвати простру пред нас као сагови из бољих продавница, па и да полете као трептај кад им кажемо: Лети!… потребан нам је некакав нов појмовни бедекер, један леп и кристално чист језик који ће се односити са Природом и оним што слутимо да јесмо и да јесте, као чаробни штапић с бићем магије. Некакав нов свеобухватнији и математизованији Ћирибу Ћириба нове појмовности, који ће нам омогућити да летимо Ми, а не авиони као посредници између наших конструкторских умећа и наших телесних немогућности, некакав нов паноптикум будуће креативности који ће остварити преклапање, досада добрано, размакнутих скупова Душе и Тела, Природе и Духа, Жеља и њиховог остварења, васионе физичара и све усамљенијег Бога.
