Kvarcna prašina, prepuna silicijum–dioksida, veoma je opasna za pluća onih koji bi je disanjem unosili. Za bolest koju izaziva znalo se još od davnina. Bila je poznata kao „tragična bolest rudara”, odnosno silikoza. Po pravilu, ova bolest ima dug tok. Njene manifestacije, kašalj, zamor, vidljive promene na rendgenogramu pluća, manifestuju se tek posle dve do tri decenije rudarskog rada.
Prof. dr Dušan Popovac
Bilo je to sedamdesetih godina dvadesetog veka.Trepča je intenzivno tragala za novim nalazištima rude olova i drugih metala. Stari kop u Starom trgu više nije bio dovoljan za nove, znatno povećane kapacitete topionice olova u Zvečanu. Nade su polagane u mlade, obrazovane kadrove.I tako, jedan mladi, ambiciozni inženjer počinje da se upoznaje sa programom istraživanja novih kopova rude olova. Pun zanosa, mašta o novom nalazištu kojim će zadiviti svoje starije kolege. Verovao je u vlastiti uspeh jer su sva prethodna istraživanja ukazivala da je ceo taj region, na padinama Kopaonika, bogat rudama teških metala.
Sveukupni napredak zahuktalog društva u tadašnjem industrijskom preobražaju video je i kao prostor za vlastiti uspeh i afirmaciju. Sve kockice istraživačkog rada počinje da slaže i u kontekstu sopstvenih planova. Posle, kad novootvoreno okno u Koporiću, blizu Leposavića, počne da radi punom parom, on će početi i sa pisanjem doktorske disertacije o svom slavnom otkriću…
Ambiciozni inženjer rudarstva preuzima grupu od šest mladih radnika-kopača koji postaju učesnici u istraživanju novog kopa olovne rude.Godine su prolazile, a onih šest snažnih i zdravih tridesetogodišnjaka sve češće sam susretao u svojoj ordinaciji. Sa jednim od njih, Borivojem, razgovarao sam nešto duže nego što sam to činio u svojoj lekarskoj praksi. Imao sam utisak da je njemu ovaj razgovor bio potreban jer je na svako moje pitanje davao opširne odgovore.
– Koliko si imao godina kada si se prijavio da radiš u Koporiću? – pitao sam ga.
– Bio sam mlad, tek se oženio i imao dvoje dece. Bilo mi je blizu trideset godina,- odgovarao je i povremeno brisao znoj sa čela. – Možda nisam ni morao da idem u rudnik… Dosta dobro smo, čini mi se, i do tada živeli…Obrađivao sam zemlju. Njive su mi pored samog Ibra, a to je plodna zemlja. Ali, šta ćeš…Čovek uvek želi, ako može, da zaradi i koji dinar više…Kako su ono bili istraživački radovi, ja sam očekivao i dobru zaradu.
– Ti mi reče da si uvek bio zdrav – prekinuh ga.– A tvoje komšije i drugovi koji su radili s tobom u Koporiću…Kako su oni živeli?
– Svi su živeli slično meni. Imali su porodice, pristojna imanja koja su obrađivali. Kao i svako drugo domaćinstvo na selu, čuvali su i stoku. Naročito su brinuli o stoci koju su koristili i za obradu zemlje. Doduše, neko od njih je imao i traktor…A što se zdravlja tiče, siguran sam da su Vladislav, Petar, Marko, Novak i Rodoljub, sa kojima sam započeo rad u tunelu, bili zdravi.
– Pa, kad ste videli da uslovi za rad nisu dobri, zašto niste prestali da radite? – pitao sam osećajući neku čudnu tugu pri pomisli na njegove takođe obolele drugove.
– Tražili smo da se obezbedi vlažno bušenje kvarcnih stena ali, preduzeće to nije moglo da obezbedi… – govorio je spuštajući pogled ka podu.
Bio sam pomalo zbunjen njegovim odgovorom jer sam znao da je još u to vreme bušenje kvarcnih stena podrazumevalo obaveznu upotrebu zaštitnih sredstava, da je ovo bušenje moralo da bude vlažno, odnosno sa upotrebom vode, kao i obavezna ventilacija kopa i drugo. Ipak, uslovi u ovom istraživačkom poslu bili su veoma loši i sa ogromnim rizikom po zdravlje radnika. Dobro se sećam, pričali su mi ovi nesrećni rudari kao svom lekaru, da međusobno nisu mogli da se vide od prašine čak ni na rastojanju od metar-dva.
Ova kvarcna prašina, prepuna silicijum–dioksida, veoma je opasna za pluća onih koji bi je disanjem unosili. Za bolest koju izaziva znalo se još od davnina. Bila je poznata kao „tragična bolest rudara”, odnosno silikoza. Po pravilu, ova bolest ima dug tok. Njene manifestacije, kašalj, zamor, vidljive promene na rendgenogramu pluća, manifestuju se tek posle dve do tri decenije rudarskog rada.
Međutim, kod radnika iz istraživačkog kopa u Koporiću, koje sam pokušavao da lečim, desila se prava tragedija. Oni su radili samo godinu, godinu i po, ali im ubrzo leka nije bilo. Nažalost, njihov kratak kontakt sa opasnom prašinom bio je toliko intenzivan da je postao fatalan za svih šest radnika. U njihovom slučaju kao da je to bila neka druga bolest a ne ona spora „rudarska bolest” koja traje više decenija. Iako je njihov rad u smrtonosnoj prašini trajao vrlo kratko, oni su ubrzo oboleli od silikotuberkuloze ili od čiste silikoze s brzim evolutivnim tokom. I svi su umrli u periodu od pet do dvanaest godina od početka rada u kopu.
Smrt šest rudara, koja je nastupila prvenstveno zbog nesavesnog rada njihovog poslodavca, bila je i ostala jedna od najtužnijih epizoda u Brankovom lekarskom radu. Detaljno je proučio i opisao tragediju ovih rudara nastalu kao posledica bušenja kvarca na suvo. Njegov stručni rad objavljen je 1970.godine u vodećem jugoslovenskom časopisu za bolesti pluća. Bio je to, gottovo, jedinstven primer brze i smrtonosne evolucije „rudarske bolesti”…
Dok je godinama pokušavao da produži živote obolelim rudarima, Branko se blisko sprijateljio sa ovim nesrećnim ljudima.
– Pomogao sam im da se njihova bolest prizna kao profesionalno obolenje – seća se. – To im je obezbeđivalo nešto veću invalidsku penziju. Ali, ono najvažnije nisam mogao. Nisam uspeo da im spasim živote…U to vreme nije bila moguća hirurška zamena pluća…Bili su osuđeni da umru kao mladi ljudi. To sam znao od samog početka njihove bolesti. Ipak, hrabrio sam ih i uveravao da će izdržati i pobediti…Borivoje Bošković je poslednji od njih napustio ovaj svet. Preko drugih bolesnika, koji su bili s njim u bolničkoj sobi, ostavio je poruku da pozdrave njegovog doktora i da mu kažu da mu se zahvaljuje za sve što je činio za njega i njegove već umrle drugare, a i da su znali zašto su nastradali…
– Upoznao sam i onog inženjera – istraživača, koji je doktorirao na rezultatima svog istraživačkog rada u Koporiću. Na poklon mi je dao knjigu svoje doktorske teze, a ja sam mu ispričao sudbinu nesrećnih radnika…Posle svega, ne mislim da je on jedini kriv. Možda je mogao da spreči katastrofu da je bio dovoljno upućen u rizik istraživanja bez prave zaštite rudara. Možda bi tada prekinuo svoje istraživačke radove ili ih barem odložio dok se ne steknu uslovi za bezbedan rad. A možda je veća krivica na nekoj drugoj strani… U Trepči je i u to doba postojala služba zdravstvene zaštite radnika!
– Moja priča je veoma potresla mladog inženjera. Nije tražio nikakav izgovor i bio je svestan da nema cene za žrtvovanje života. A ona istraživanja su bila plaćena životima mladih, nekad snažnih i zdravih ljudi. Nažalost, nepotrebno!
