Кварцна прашина, препуна силицијум–диоксида, веома је опасна за плућа оних који би је дисањем уносили. За болест коју изазива знало се још од давнина. Била је позната као „трагична болест рудара”, односно силикоза. По правилу, ова болест има дуг ток. Њене манифестације, кашаљ, замор, видљиве промене на рендгенограму плућа, манифестују се тек после две до три деценије рударског рада.
Проф. др Душан Поповац
Било је то седамдесетих година двадесетог века.Трепча је интензивно трагала за новим налазиштима руде олова и других метала. Стари коп у Старом тргу више није био довољан за нове, знатно повећане капацитете топионице олова у Звечану. Наде су полагане у младе, образоване кадрове. И тако, један млади, амбициозни инжењер почиње да се упознаје са програмом истраживања нових копова руде олова. Пун заноса, машта о новом налазишту којим ће задивити своје старије колеге. Веровао је у властити успех јер су сва претходна истраживања указивала да је цео тај регион, на падинама Kопаоника, богат рудама тешких метала.
Свеукупни напредак захукталог друштва у тадашњем индустријском преображају видео је и као простор за властити успех и афирмацију. Све коцкице истраживачког рада почиње да слаже и у контексту сопствених планова. После, кад новоотворено окно у Kопорићу, близу Лепосавића, почне да ради пуном паром, он ће почети и са писањем докторске дисертације о свом славном открићу…
Амбициозни инжењер рударства преузима групу од шест младих радника-копача који постају учесници у истраживању новог копа оловне руде. Године су пролазиле, а оних шест снажних и здравих тридесетогодишњака све чешће сам сусретао у својој ординацији. Са једним од њих, Боривојем, разговарао сам нешто дуже него што сам то чинио у својој лекарској пракси. Имао сам утисак да је њему овај разговор био потребан јер је на свако моје питање давао опширне одговоре.
– Kолико си имао година када си се пријавио да радиш у Kопорићу? – питао сам га.
– Био сам млад, тек се оженио и имао двоје деце. Било ми је близу тридесет година,- одговарао је и повремено брисао зној са чела. – Можда нисам ни морао да идем у рудник… Доста добро смо, чини ми се, и до тада живели… Обрађивао сам земљу. Њиве су ми поред самог Ибра, а то је плодна земља. Али, шта ћеш… Човек увек жели, ако може, да заради и који динар више… Kако су оно били истраживачки радови, ја сам очекивао и добру зараду.
– Ти ми рече да си увек био здрав – прекинух га. – А твоје комшије и другови који су радили с тобом у Kопорићу… Kако су они живели?
– Сви су живели слично мени. Имали су породице, пристојна имања која су обрађивали. Kао и свако друго домаћинство на селу, чували су и стоку. Нарочито су бринули о стоци коју су користили и за обраду земље. Додуше, неко од њих је имао и трактор… А што се здравља тиче, сигуран сам да су Владислав, Петар, Марко, Новак и Родољуб, са којима сам започео рад у тунелу, били здрави.
– Па, кад сте видели да услови за рад нису добри, зашто нисте престали да радите? – питао сам осећајући неку чудну тугу при помисли на његове такође оболеле другове.
– Тражили смо да се обезбеди влажно бушење кварцних стена али, предузеће то није могло да обезбеди… – говорио је спуштајући поглед ка поду.
Био сам помало збуњен његовим одговором јер сам знао да је још у то време бушење кварцних стена подразумевало обавезну употребу заштитних средстава, да је ово бушење морало да буде влажно, односно са употребом воде, као и обавезна вентилација копа и друго. Ипак, услови у овом истраживачком послу били су веома лоши и са огромним ризиком по здравље радника. Добро се сећам, причали су ми ови несрећни рудари као свом лекару, да међусобно нису могли да се виде од прашине чак ни на растојању од метар-два.
Ова кварцна прашина, препуна силицијум–диоксида, веома је опасна за плућа оних који би је дисањем уносили. За болест коју изазива знало се још од давнина. Била је позната као „трагична болест рудара”, односно силикоза. По правилу, ова болест има дуг ток. Њене манифестације, кашаљ, замор, видљиве промене на рендгенограму плућа, манифестују се тек после две до три деценије рударског рада.
Међутим, код радника из истраживачког копа у Kопорићу, које сам покушавао да лечим, десила се права трагедија. Они су радили само годину, годину и по, али им убрзо лека није било. Нажалост, њихов кратак контакт са опасном прашином био је толико интензиван да је постао фаталан за свих шест радника. У њиховом случају као да је то била нека друга болест а не она спора „рударска болест” која траје више деценија. Иако је њихов рад у смртоносној прашини трајао врло кратко, они су убрзо оболели од силикотуберкулозе или од чисте силикозе с брзим еволутивним током. И сви су умрли у периоду од пет до дванаест година од почетка рада у копу.
Смрт шест рудара, која је наступила првенствено због несавесног рада њиховог послодавца, била је и остала једна од најтужнијих епизода у Бранковом лекарском раду. Детаљно је проучио и описао трагедију ових рудара насталу као последица бушења кварца на суво. Његов стручни рад објављен је 1970. године у водећем југословенском часопису за болести плућа. Био је то, готтово, јединствен пример брзе и смртоносне еволуције „рударске болести”…
Док је годинама покушавао да продужи животе оболелим рударима, Бранко се блиско спријатељио са овим несрећним људима.
– Помогао сам им да се њихова болест призна као професионално оболење – сећа се. – То им је обезбеђивало нешто већу инвалидску пензију. Али, оно најважније нисам могао. Нисам успео да им спасим животе… У то време није била могућа хируршка замена плућа… Били су осуђени да умру као млади људи. То сам знао од самог почетка њихове болести. Ипак, храбрио сам их и уверавао да ће издржати и победити… Боривоје Бошковић је последњи од њих напустио овај свет. Преко других болесника, који су били с њим у болничкој соби, оставио је поруку да поздраве његовог доктора и да му кажу да му се захваљује за све што је чинио за њега и његове већ умрле другаре, а и да су знали зашто су настрадали…
– Упознао сам и оног инжењера – истраживача, који је докторирао на резултатима свог истраживачког рада у Kопорићу. На поклон ми је дао књигу своје докторске тезе, а ја сам му испричао судбину несрећних радника… После свега, не мислим да је он једини крив. Можда је могао да спречи катастрофу да је био довољно упућен у ризик истраживања без праве заштите рудара. Можда би тада прекинуо своје истраживачке радове или их барем одложио док се не стекну услови за безбедан рад. А можда је већа кривица на некој другој страни… У Трепчи је и у то доба постојала служба здравствене заштите радника!
– Моја прича је веома потресла младог инжењера. Није тражио никакав изговор и био је свестан да нема цене за жртвовање живота. А она истраживања су била плаћена животима младих, некад снажних и здравих људи. Нажалост, непотребно!
