„Најважније је да постоји независан систем науке. Широм света познати стандарди научности треба да буду надгледани, примењивани, а прекршаји кажњавани, без интервенција споља. Ту не треба откривати топлу воду. Међународни стандарди квалитета и механизми су веома добро утврђени”, сматра проф. др Јерг Хакер, председник Националне академије наука Немачке, Леополдина.
Милош Митровић
Али то је и систем који живи од отворености и сарадње – националне колико и међународне – и зато је нужно имати широке погледе и стрпљење да би се стратешки циљеви достигли и замислио реалистичан развој. Прошлост више не можемо променити, али зато можемо обликовати будућност и то управо одлукама које данас доносимо – каже за „Данас” професор Јерг Хакер, председник Националне академије наука Немачке, Леополдина.
Немачка академија наука учествује у Берлинском процесу у домену науке. Шта су резултати до сада одржаних заједничких научних конференција у оквиру овог процеса?
– Берлински процес дао је нови замах политици проширења ЕУ, тако да је Западни Балкан поново на дневном реду. Било је и остаје исправно и важно повезати земље Западног Балкана са ЕУ и подржати њихову постепену интеграцију. Ове земље имају своје место у европској породици – на томе треба сви заједно да сарађују. Једнако важна остаје регионална сарадња у Југоисточној Европи. Посебно ме радује то што су образовање, наука и иновације од почетка били део Берлинског процеса. Kанцеларка Меркел због тога је ангажовала Леополдину. Од почетка нам је било важно да можемо деловати независно од политике. Наравно, ми се у континуитету прилагођавамо политичком процесу. Тако смо на неки начин преузели део функције у чијем је средишту комуникација између политичких и неполитичких фактора, као и формулисање конкретних препорука. То је равнотежа коју увек изнова морамо тражити.
Леополдина је конципирала платформу Заједничке научне конференције Берлинског процеса и преузела функцију секретаријата. То чинимо јер смо свесни огромног значаја образовања и међународне сарадње у области истраживања и иновација за дугорочно позитиван развој економије и друштва. И тиме се ангажујемо за младу генерацију – она има снагу за далекосежне промене. Млади ће бити наш партнер у будућности. У Заједничкој научној конференцији представљени су неполитички актери система образовања, истраживања и иновација из 14 земаља учесница. То су националне академије, универзитети и истраживачке организације. Уз то нам је увек било важно да лично позовемо 10 до 15 водећих стручњака и стручњакиња. То су истраживачи, менаџери у науци, млади научници и научна дијаспора. Потребни су нам њихов елан и ангажман. Срећемо се једном годишње уочи самита шефова држава и влада Западног Балкана. Заједно припремамо препоруке за те самите. То смо урадили пред самите у Бечу, Паризу, Трсту и недавно пред самит у Лондону. Веома ме радује што су наши савети уврштени у саопштења сваког од тих самита.
Ако погледам динамику, чини ми се оптимистичном за будућност. Морамо се усредсредити на резултате. Ми радимо наш део и прилично сам убеђен да сви који су надлежни на националним нивоима – политички и неполитички актери – сада заједно раде на спровођењу препорука. Међутим, морамо бити стрпљиви. Јер можда нећемо одмах видети резултате.
Kако научна дипломатија чији значај истичете може допринети развоју земаља Западног Балкана?
– Научници су увек разговарали и радили заједно без обзира на границе и системе. Ако су службени канали сужени, наука може помоћи да се поново створи поверење. Научна дипломатија је нови облик сарадње између науке и међународне политике. Она омогућава конструктиван дијалог изнад националних и културних граница пошто се позиционира на универзалном језику науке и оријентише се на њене вредности и стандарде. Притом је јасно да научници неће аутоматски постати политичари и обратно. Тако и не треба да буде. Важан је облик интеракције између научника и политичара. Једнако су важни садржај и циљеви сарадње. Научна дипломатија постоји само ако су они усклађени. Научна дипломатија може допринети побољшању билатералних односа на Балкану и изградњи одрживог формата поновног зближавања и помирења. Без трајног мира, без стабилности и узајамног поштовања, без праве размене између друштава Балкана једва да је могућ позитиван развој на путу у ЕУ, као и после учлањења.
Све то захтева упорне и свеобухватне напоре; политика може да постигне само један део. Читаво друштво се мора ангажовати. Пут који обећава успех води кроз образовање, кроз иновативност младе генерације, и кроз несметану научну размену. То је област која је и те како погодна за напредовање. Ми желимо да искористимо сав потенцијал образовања и науке за превазилажење подела. Увек радо наводим успешан пример из новије историје моје земље: још пре него што су Израел и Немачка званично успоставили дипломатске односе, било је научне размене, па чак и уговора о билатералној сарадњи између истраживачких организација.
Kако ће актуелне технолошке промене, по вашем мишљењу, утицати на друштва у развијеним земљама попут Немачке, а како на она у неразвијеним, као што је Србија?
– Дигитализација друштва је глобални тренд који мења све земље и регионе света. Дигитализација се заснива на истраживањима и иновацијама. Она приморава све на глобално такмичење где учествују најпаметније главе у потрази за следећим реметилачким иновацијама – то су иновације које у привредном или друштвеном сектору успостављају потпуно нова правила игре.
(ФотоБауер)
Међутим, и наш свет рада се драстично мења.
Роботи и вештачка интелигенција преузимају
све више радноинтензивних фаза у производњи.
Истовремено ће се отварати друга поља рада,
а нека од њих су још незамислива.
То такође значи: са данашњим нивоом знања ми наравно не можемо потпуно проценити шта заправо морамо прилагођавати. Можемо само да дискутујемо о исцртавању контура будућности. Али можемо покушати да се тако поставимо према променама да наше земље од њих заједно профитирају.
Међутим, и наш свет рада се драстично мења. Роботи и вештачка интелигенција преузимају све више радноинтензивних фаза у производњи.
Истовремено ће се отварати друга поља рада, а нека од њих су још незамислива. Наше кретање ће се променити, на пример електричним аутомобилима и аутономним возилима. И здравствени и медицински систем ће се променити телемедицином и е-медицином, примера ради. Образовни систем ће стално морати да се изнова прилагођава јер ће се мењати захтеви тржишта рада. Овде је реч о флексибилности, али пре свега о исправној комбинацији компетенција и способности.
Мени је једна ствар јасна: у дигитализованом
свету више нема међусобно изолованих држава.
Отуда је крајње време да дођемо до идеја о начинима на који желимо да обликујемо ове процесе. По којим етичким принципима? У складу са којим правним нормама и стандардима? Питање је да ли ћемо пронаћи потпуни глобални консензус. Али неспорно је да треба да тражимо што је могуће свеобухватнија решења. Мени је једна ствар јасна: у дигитализованом свету више нема међусобно изолованих држава.
Србија се деценијама суочава са проблемом одлива мозгова. Многи образовани људи са дипломама из, на пример, информатике и медицине, своју будућност не виде у Србији, него у земљама као што је Немачка. Очекујете ли да ће се такав тренд наставити?
– Проблем одлива мозгова – такође повремено или трајно пресељавање стручњака – је у суштини један од најозбиљнијих проблема Југоисточне Европе, не само Србије. Тај проблем имамо и у Немачкој, иако је другачијег интензитета. Kонкретно питање је како одлив мозгова можемо променити у придобијање мозгова, или, још боље, циркулацију мозгова? Kако можемо да процес који сада доноси хендикеп променимо тако да се оствари његов потенцијал за позитиван развој?
Мало је земаља које су високо атрактивне за висококвалификоване људе, то су на пример САД, Швајцарска и Немачка. Тако ће бити и у будућности. Међутим, ове земље се морају упорно старати да остану атрактивне. Чињеница је да постоји глобално такмичење за најбоље научнике. Али такође ће се повећати надметање око најбољих стручњака, пре свих у индустрији и у сектору услуга. У неким индустријама већ постоји недостатак обучене радне снаге и истовремено висока незапосленост младих. Kаква решења нуде за такву ситуацију универзитети и компаније? Овде заједно, наглашавам – заједно – треба доћи до решења.
Управо зато што смо препознали проблем
одлива мозгова и прилику за циркулацију
мозгова, Берлински процес је осмислио
Истраживачку фондацију Западног Балкана.
Тему емиграције не треба да сведемо само на финансијске аспекте. Ако неко има добро образовање, говори више језика, има извесно радно искуство и способности да се прилагоди новим датостима, брзо ће бити спреман да емигрира. Али то ипак не иде по аутоматизму, и то можемо препознати. Понуда земље порекла мора да обухвати: могућност да он може да иде путем своје професије и да развија каријеру, стабилну запосленост, сигурност планирања, приходе који омогућавају достојанствен живот, повољне услове да заснује породицу и одгаја децу, породичне везе које захтевају сталну пажњу. И наравно друштвено и политичко окружење, које се заснива на слободи, миру, поштовању, владавини права и партиципацији, да поменем само неке од елемената. Али то су све жеље које има велика већина становништва, било да су висококвалификовани или мање квалификовани. Емиграција је, према томе, проблем читавог друштва и тако треба да се разматра.
Управо зато што смо препознали проблем одлива мозгова и прилику за циркулацију мозгова, Берлински процес је осмислио Истраживачку фондацију Западног Балкана. Ова фондација је један од најважнијих пројеката Берлинског процеса, јасно је поменута на самиту у Лондону и на завршној конференцији за новинаре. Она брзо треба да уреди инструменте против одлива мозгова, и истовремено за циркулацију и придобијање мозгова у Југоисточној Европи. Она треба да изванредним младим научницима пружи могућности за стварање одличне науке и иновација овде, у Југоисточној Европи. Потпуно сам уверен да је то могуће. Такође и зато што знам да је већ било неких успешних примера. Ми у научној заједници у потпуности подржавамо ову иницијативу, обавили смо доста припремног рада, али сада нам треба позитивна политичка одлука. Потребни су нам међународно признати механизми за подршку који би се односили на структуралне услове на Балкану. И потребни су нам брзо, за Балкан и тиме за целу Европу.
У Немачкој је у последњих неколико година један број политичара био принуђен да се повуче са својих функција због тога што се испоставило да су њихове докторске дисертације били плагијати. У Србији годинама постоји озбиљна сумња да су неки политичари плагирали докторате, али то се заташкава и они настављају да раде свој посао или бивају унапређени. Шта је, по вашем мишљењу, рецепт за превазилажење тог стања док чекамо да се домен владавине права усклади са стандардима ЕУ?
– Најважније је да постоји независан систем науке. Широм света познати стандарди научности треба да буду надгледани, примењивани, а прекршаји кажњавани, без интервенција споља. Ту не треба откривати топлу воду. Међународни стандарди квалитета и механизми су веома добро утврђени.
Свако ко је под озбиљном сумњом за плагијат мора имати право на индивидуалну и транспарентну процедуру провере. А ту проверу треба да спроведу квалификовани научници са интегритетом. Свако мешање споља шкоди не само краткорочно репутацији људи у питању, већ и дугорочно читавој науци и политици – на националном и међународном плану.
Због тога сам сигуран: ако Србија има воље да одговори на овај тежак проблем, Србија ће пронаћи решење.
”Требају нам људи попут Хабермаса, Доситеја и Вука
– Хуманистичке и друштвене науке имају дугу и значајну традицију утицаја на отворено креирање мишљења и далекосежне друштвене процесе. Сетимо се само чувених филозофа и социолога попут Јиргена Хабермаса. Или модернизатора Доситеја Обрадовића и Вука Стефановића Kараџића. Имао сам прилику да посетим гробове обојице и да сазнам значај њихових идеја и рада до данашњег времена. Такви интелектуалци имају посебну улогу у друштву. Они су преузимали и преузимају одговорност за своја друштва и земље. Такви интелектуалци су нам и данас потребни. Посебно данас – каже професор Јерг Хакер.
(Извор Данас)
