Људско тело лучи три врсте суза.
Уобичајено је да људи исмевају сузе јер оне су женскасте, само служе привлачењу пажње, мелодраматичне су.
Није у тим ставовима тешко уочити патријархалне претпоставке о томе чему се треба дивити, а шта исмевати. Водитељи курсева писања својим ће ученицима саветовати да не показују сузама колико је њихов лик тужан, јер то је јефтин литерарни трик. С друге стране, постоје они који истичу важност „доброг плакања” те бране ридање свих врста и на плачљивост гледају готово као на врсту идентитета”, пише у „Гардијану” Хедер Кристл, ауторка књиге „Kњиге о плакању” (The Crying Book).
Људско тело лучи три врсте: базалне, које стварају уљни слој преко очних јабучица и спречавају њихово исушивање; рефлексне, кад је око узнемирено сечењем лука или трунчицом прашине и мора се очистити од ствари која иритира око; и психогеничне, које проливамо из емотивних разлога.
„Ја сам плачљивац”, они ће поносно казати истичући да плач чисти душу. „Ма дај сабери се”, саветоваће њихови опоненти заговарајући акцију и напредак који, тврде они, сузе спречавају. Међутим, уместо да на сузе гледамо благонаклоно верујући у њихову вредност или их проглашавамо срамотом, добро је погледати кроз, у или иза суза како бисмо открили узроке које могу створити или разоткрити.
Нису све сузе исте. Људско тело лучи три врсте: базалне, које стварају уљни слој преко очних јабучица и спречавају њихово исушивање; рефлексне, кад је око узнемирено сечењем лука или трунчицом прашине и мора се очистити од ствари која иритира око; и психогеничне, које проливамо из емотивних разлога.
Емотивне сузе имају виши ниво протеина од базалних и рефлексних суза због чега су гушће и падају спорије. Та густоћа је интригантна јер што дуже сузи треба да се спусти низ лице, то ће је пре неко приметити и разазнати који сигнал шаље. Да, сузе су и друштвени сигнал.
Неки људи се с тиме не слажу и то аргументују тиме да људи плачу и кад су сами. Међутим чак и кад сведока нема, сузе нам натапају лице и захтевају помоћ. Она друштвена порука може бити усмерена према самоме себи; понекад ће усамљеник који плаче самог себе чврсто загрлити и тако покушати пружити себи утеху. У таквим тренуцима, неко ће можда помислити и на песника Артура Рембоа и његов стих „Ја сам онај други”, јер је онај који плаче истовремено и пошиљалац и прималац сузног сигнала.
Сузе често служе за подмазивање точкова беле супремације. Многи људи писали су о штети коју наносе сузе белих жена – како су допринеле дугој историји насиља према црнцима, америчким Индијанцима и генерално небелцима.
Шта се догађа након тог сигнала, разликује се од културе до културе и зависи од идентитета, приступа моћи и уверења онога који плаче и његових сведока. Сетите се школског заштитара, позваног у учионицу ради уплаканог црног дечака од седам година, кога потом веже лисицама. Сетите се беле полицајке што пред судом плаче кад описује како је убила црнца у свом дому и коју је потом загрлила суткиња, такођер црнкиња.
Сузе често служе за подмазивање точкова беле супремације. Многи људи писали су о штети коју наносе сузе белих жена – како су допринеле дугој историји насиља према црнцима, америчким Индијанцима и генерално небелцима.
Илустрација (Pixabay/GoranH)
Лекари имају своје врло прецизне оквире у интерпретацији људских суза. Они могу ставити мале папирнате квадратиће на око свог пацијента и измерити колико овај суза ствара јер мали папирић мења боју како тело почне реаговати.
Kад психијатар покушава дијагностификовати депресију, питаће пацијента да опише на који начин плаче и му понудити мноштво опција: од „Не плачем више колико сам пре плакао”, преко „Плачем ради сваке ситнице”, па све до „Желео бих да плачем, али не могу”. То ме подсећа на хипотермију, грозницу и бол која се повећава и пред саму смрт претвара у изненађујућу топлину.
Моја депресија тек треба доћи до тог сувог стања. Уместо тога, кад је епизода у најгорој фази, тресем се од плача готово сат времена након нечег толико једноставног као што је случајно испуштање ножа на под кухиње. Још учим како изговорити овакве ствари и без осећаја поноса и без срама.
Међутим, сузе имају навику преувеличавати и искривљавати. Њихова сама природа – емотивно порекло – отежава да се осећаји изразе на једноставан начин. И управо због тога, коликогод могу, покушавам рећи што све раде сузе. Сузе могу међу људима створити интимну везу. А могу узроковати и гадљиво удаљавање. Њихов ефекат увелико зависи од тога до које мере људи деле приче о томе ко су и како свет функционише.
Једном сам прочитала да људи понекад плачу због естетског доживљаја, попут рођења детета или откривања новог „ламборџинија”. Оба ме примера збуњују. Прошла сам кроз порођај два пута (једном као дете, а други пут као мајка) и не могу разумети како то спада у естетски доживљај.
Признајем и да никада нисам видела „ламборџини”, али кад га замислим, не осећам потребу да заплачем. Не могу замислити да се повежем с било киме чија се визија суза због естетике тако јако разликује од моје. Ја замишљам мале „ламборџиније” како јуре низ лице.
Сузе које остварују свој пуни потенцијал су оне које те изненаде јер се појаве изван уобичајеног узорка и откривају мање струје помоћу којих се људи свакодневно опиру већим плимама. Та врста плакања не доказује да ме нешто дирнуло, нити због њега окрећем очима. Уместо тога, показује нову могућност схватања, нову комбинацију идеја.
Можда сте приметили да није могуће истовремено плакати и певати. Мишићи грла не могу симултано извршавати наредбе и формирати ноте и бити довољно отворени да уђе довољно ваздуха (што се током плакања догађа спонтано). То ме доводи до закључка да супротност плакању није смејање, него певање.
Kад је моја кћерка била мала, једном је плакала јер лимун који је желела појести није притом могао остати читав. Зашто ме то погодило? Мислим да је то зато што је, гледајући кроз њене очи, тај лимун постао стварнији него што је био кад сам ја била мала. Није то била тек нека роба, нити метафора из које треба извући поуку о слаткоћи. Било је то сазнање о целости и његовом уништењу. Немогућ лимун – па наравно да је плакала.
Илустрација (Pexels)
Можда сте приметили да није могуће истовремено плакати и певати. Мишићи грла не могу симултано извршавати наредбе и формирати ноте и бити довољно отворени да уђе довољно ваздуха (што се током плакања догађа спонтано). То ме доводи до закључка да супротност плакању није смејање, него певање. Kао песник и као човек који живи на планети која тоне све дубље у капитализмом изазвани хорор, желела сам покушати обоје: тренутак певања; тренутак у којем глас пуца.
О тој тачки пуцања сам у последње време пуно размишљала због разговора који сам водила с иранско-америчким песником Kавехом Акбаром о ограничењима енглеског језика и свог тог насиља које носи са собом. Недавно ми је послао текст предавања које је одржао кад је Америка поновно запретила Ирану ратом. Написао је да је енглески језик „технологија којом се промовише и штити геноцид, ропство, еколошко уништавање, изградња нуклеарног оружја и остало. То је наша боја.”
Плакање се догађа кад људи досегну границу онога што се може изрећи речима и кад се више не могу носити с проблемима. То не значи да су њихове речи до тог тренутка биле нужно добре или истините и да им се треба веровати, већ сузе означавају тачку пуцања. Оне су знак да је време да се обрати пажња на систем на који те сузе указују.
Субјекат награђује ту пажњу. Иако то већ годинама истражујем, и даље учим изненађујуће начине да схватим плакање, физички и метафорички.
На пример, она кнедла која вам се створи у грлу кад се сузе приближавају, уопште није кнедла. Следећи императив да се дисање мора наставити и кроз стресну ситуацију, мишићи врата се труде остати отворени. Kад покушате прогутати, мишићи се опиру, стварајући осећај препреке.
Неки људи проналазе олакшање у чињеници да се њихово грло не жели затворити, да се њихово тело брине о њима и осигурава им преко потребан ваздух. Шта кад бисмо и на само плакање гледали на такав начин? Не као крај пута, већ као пролаз? Шта кад бисмо могли гледати кроз сузе и проникнути у обиље узорака – радости, угњетавања, туге, лепоте, насиља и потенцијала промене – које су сузе кадре открити?
(Извор Данас)
