Збиља, нешто глаткије од површине неутронске звезда могуће је само у теорији и, чини се, нигде више.
Када гигантска звезда експлодира па у простор одбаци своје спољне слојеве оно што преостане, језгро звезде, то је неутронска звезда. Име неутронска долази отуда што су ти објекти, остаци некада моћне звезде, сачињени готово у искључиво од неутрона.
Могло би се и другачије рећи: неутронска звезда је велика маса запакована у малу куглу. Та кугла има пречник од 10 или евентуално 20 километара, што је упоредиво са пречником једног милионског града, а у њој је смештена маса 500.000 Земљи! Сва та тако велика маса сабијена је у мали пречник. Отуда произилазе неке необичне појаве које чине да астрономија буде весела наука, пуна чудеса. Дакле, коцкица ове звезда ширине и висине једног милиметра овде на Земљи била би тешка милион тона!
Све до недавно сматрало се да највиша планина на неутронској звезде није виша од неколико сантиметара.
Због тако велике масе у малом простору гравитација ове звезда је незамисливо велика и да бисте побегли са те звезде морали бисте да се крећете брзином од 100.000 километара у секунди (а да бисте утекли са Земље, треба да се крећете брже од 11 километара у секунди, па сад ви упоредите).
Последица овако велике масе у малој кугли је веома глатка површина неутронске звезде. Веома! У целом свемиру вероватно нема ништа што је глатко толико колико неутронска звезда. Kажемо вероватно, само зато што је свемир и поред више хиљада година изучавања за нас још огромна мистерија, а знање о њему пуно огромних пукотина. Дакле, неутронске звезде су глатке и то баш, баш. Све до недавно сматрало се да највиша планина на неутронској звезде није виша од неколико сантиметара.
Другим речима, када бисте билијарску куглу повећали до величине Земље, онда би била рапавија и рошавија од наше планете и то прилично.
Да бисмо дочарали ово речено узмимо пример наше планете. Земља је у релативном смислу врло глатка што добро осликава овај класичан пример: уколико бисте је смањили на величину билијарске кугле она, та смањена Земља, била би глаткија од билијарске кугле. Имајте на уму да је највиша тачка на Земљи врх Монт Евереста који досеже до 8,8 километара висине, а најнижа је удубљење Челинџер дип које се налази у Маријанском рову на 10,9 километара испод површине океана. Другим речима, када бисте билијарску куглу повећали до величине Земље, онда би била рапавија и рошавија од наше планете и то прилично.
На кори звезде не могу постојати толико високе планине од по неколико сантиметара него много, много ниже, тек делић милиметра висине, што је бар сто пута мање од претходних процена.
Заправо тек сада долазимо до интересантних чињеница. Физички услови унутар неутронске звезде су такви да је њена кора (десет милијарди пута чвршћа од челика) изложена утицају толико јаког магнетног поља да повремено пуца, што изазива дивљу експлозију и отпуштање огромних количина гама зрака. Ово пуцање коре налази се у корелацији с висином планина неутронске звезде. Ранија истраживања су сугерисала да ове звезде могу да издрже одступања од савршена сфера толико да планине могу бити високе и по неколико центиметара.
Али нова истраживања, објављена на National Astronomy Meeting–у 2021. (а ми информацију преузимамо са Astronomy How) показују друкчију корелацију између висине планина на неутронској звезди и стабилности коре звезде. Укратко, на кори звезде не могу постојати толико високе планине од по неколико сантиметара него много, много ниже, тек делић милиметра висине, што је бар сто пута мање од претходних процена. Збиља, нешто глаткије од површине неутронске звезда могуће је само у теорији и, чини се, нигде више.
(Извор АМ)
