Тродимензионално штампање једна је од технологија коју здушно истичу као технологију будућности. Без обзира на благу скепсу коју морамо имате према тако здушним прорицањима, ова штампа се заиста чини као поље бескрајних могућности.
Горан Станковић
И уметност указује на то, као у радовима двојице архитеката, уметника и експериментатора, Бенјамина Диленбурга и Михаела Хансмајера (Benjamin Dillenburger, Michael Hansmeyer), који су у пешчару одштампали две „дигиталне гротеске”, како их иначе називају, под називима Arabesque Wall и Digital Grotesque II.
Aрабеска зид
Прва „гротеска” је зид (више стуб) инспирисан визуелним стилом арабески из арапске уметности, друга је „пећина” налик удубљењу у стени. Оба објекта су израђена од пар тона пешчара, коришћењем напредниог алгоритамског дизајна и технологије тродимензионалне штампе. Садрже око два милиона површина у резолуцији од 0,2 милиметра, пројектовани су више година, одштампани за пар дана у деловима који су састављени као лего коцке. У оба случаја наручиоци су уметничке институције, у изради „пећине” реч је о Центру „Помпиду” у Паризу.
Уметност пробија лед свакодневној
и комерцијалној употреби технологија,
припремајући решења и, важније,
свест будућих корисника.
Просторни изрази рачунарских технологија могу понудити изузетна архитектонска искуства, али и много више од тога, нове димензије људске перцепције као и нове облике рационализације и стандардизације индустријских технологија. С једне стране, посматрачи се суочавају с невероватном комплексношћу и богатством детаља, што би људском дизајнеру било немогуће да замисли и оствари. С друге стране, та комплексност и аутономност алгоритама произвођења, усмеравају људску перцепцију ка новим границама, стављајући је на озбиљна искушења.
Осећај мистерије, драматичности нових простора и формални потенцијали дигиталне технологије у архитектури су у оваквим визионарским подухватима значајнији од пуке функционалности. Парадоксално, али уметност достиже и пробија границе, као што је то увек чинила, најчешће без признања и подршке. И као да се стално и изнова понавља историја односа естетике и индустрије, посебно у компјутерским и дигиталним областима.
На исти начин како су естетска истраживања руске и европске авангарде двадесетих и тридесетих година (летристички експерименти са облицима, функцијама и значењима слова, футуристичка постигнућа руских конструктивиста, као што су Кандински, Маљевић, Родченко, затим Сергеј Ејзенштајн или Џига Вертова као инспирација данашњег видео-филмског израза, есететика и етика Корбизијеа и школе Баухаус, еротизам и заумност париских надреалиста…) креирали су графички интерфејс какав данас знамо.
Славна је и вечна Платонова метафора
о пећини. И даље на храпавим зидовима
у варљивом полумраку и одсјају ватре,
видимо титраве и неизвесне обрисе
стварности, у овом случају будућности.
Такву врсту „временских понорница” убедљиво је описао медијски теоретичар Лев Манович, посебно у књизи која је преведена и код нас („Метамедији”, Центар за савремену уметност, 2001)
Дигитална гротеска
Тако уметност пробија лед свакодневној и комерцијалној употреби технологија, припремајући решења и, важније, свест будућих корисника. Другим речима, немојте ни помислити да су (најширим слојевима) данас мало познати изумитељи графичког „сучеља” екрана пред којим смо тренутно, коришћења команди, функционисања миша, визуелне организације екрана, читавог изгледа дигиталног света у коме смо заробљени, нису познавали светску уметничку авангарду двадесетих и тридесетих година. И немојте мислити да се тај процес и дан-данас не догађа.
На тај начин и радови Диленбурга и Хансмајера истовремено кореспондирају са новим естетским тенденцијама и променама у људској перцепцији, као и са развојем дигиталних технологија и на њима заснованим индустријама. Или, у овим уметничким радовима произашлим из релативно аутономских графичких софтвера и развитка тродимензионалног моделовања и штампања, садржане су и нови облици људске перцепције и нови нивои технолошке фунционалности.
Славна је и вечна Платонова метафора о пећини. И даље на храпавим зидовима у варљивом полумраку и одсјају ватре, видимо титраве и неизвесне обрисе стварности, у овом случају будућности. Платоновој поуци из те метафоре наше време ништа није одузело.
