Изненађује сазнање да људи брже препознају радосни врисак него онај који је настао из страха. То је заокрет у односу на досадашњи научни став да људски мозак прво открива ситуације које препознаје као претњу.
За разлику од већине других сисара, људи могу разликовати крике према емоцији која их је изазвала. Реагујемо брже на врисак радости (на пример, на онај који долази од навијача на спортском догађају) него на крик који је изазван страхом, сугерише нова студија. Резултати дају изненађујућу, нову димензију досадашњем схватању да је наш мозак „програмиран” да брзо препознаје крике страха и реагује на њих – као механизам за преживљавање.
Током истраживања, научници су посматрали различите врсте вриштања и начине на које их слушаоци доживљавају. На пример, тим је тражио од учесника да замисле да их напада наоружани странац у мрачној уличици и да вриште од страха, а затим да замисле да њихов омиљени тим побеђује на светском првенству и да вриште од радости. Сваки од 12 учесника произвео је седам врста узвика: шест емоционалних – који одражавају бол, бес, страх, задовољство, тугу и радост, и један неутрални врисак – када је волонтер само гласно узвикнуо „а”.
Учесници студије подељени у неколико група имали су даље задатак да установе разлику између више врста вриштања. У једном задатку, 33 добровољца замољена су да слушају крике и да их, на основу уочених разлика, за три секунде разврстају у седам категорија. У другом задатку, 35 других добровољаца слушало је два вриска, један за другим, и требало је да их разврстају што је пре могуће, док су и даље покушавали да донесу тачну одлуку о томе која је то врста крика: узнемирујући врисак као израз бола, беса, страха, или не тако драматичан крик који одражава задовољство, тугу, радост. Учесницима је било потребно више времена да заврше задатак када је укључивао крике изазване страхом и другим узнемирујућим емоцијама; те крике није било тако лако препознати као оне који су настали из радости и одушевљења, известили су истраживачи на порталу PLOS Biology. У другом експерименту, 30 добровољаца слушало је врискове док је научни тим функционалном магнетном резонанцом пратио њихову мождану активност. Откривено је да су мање потресни крици изазвали више активности у слушним и фронталним регионима мозга него они који су деловали узнемирујуће. Међутим, због чега тако реагујемо – још није јасно.
Студија показује да су комуникација вриштањем и начини на које разумемо врисак – другачији него код других сисара – чије је вриштање обично повезано са опасностима, каже Саша Фрихолц, психолог са Универзитета у Цириху. Рад његовог тима доводи у питање доминантни став неуронауке да је људски мозак првенствено подешен да открије опасност. Иако су резултати ограничени само на експерименте и не показују како би људи реаговали на крике у стварном свету, захваљујући прецизности коришћених метода, резултати се могу сматрати веродостојним, каже Адин Флинкер, неуронаучник са Универзитета у Њујорку, који није био укључен у истраживање.
Распон експеримената, од акустичне анализе до функционалне магнетне резонанце, пружа одскочну даску за још потпуније разумевање тога како обрађујемо крике, каже психолог Дејвид Попел са Универзитета у Њујорку, који такође није био укључен у студију.
(Извор РТС)
